Почетна / ТВ коментар / Море Јанко, не ори „РТС“

Море Јанко, не ори „РТС“

Пише Миодраг Зарковић

Због одлуке „Јавног сервиса“ да финансира ову серију, иза које стоје ЛДП-ови јуришници Јанко Баљак и Лена Богдановић, неко би стварно морао да одговара

 

Преко потребни и одавно прижељкивани одреди за борбу против тешке корупције, које ће нека нова власт ваљда успоставити, требало би да садашње (а тада, надајмо се, већ бивше) руководство „Јавног сервиса“ подвргну тесту интелигенције. Неком крајњем једноставном тесту, прилагођеном основној школи. Оно, сабирање и одузимање двоцифрених бројева, погађање падежа, слагање троуглова и квадрата: ништа претерано захтевно. И ко год положи тест, морао би сместа да буде осумњичен за корупцију.
Јер, оно што „РТС“ нуди својим гледаоцима у културно-забавном програму, не може да буде објашњено неким трећим узроком. Припадници командног ланца „Јавног сервиса“ су или малоумни, интелектуално и емотивно незрели људи, па би их што пре ваљало упутити у какву здравствену установу намењену најтежим случајевима; или су сецикесе и мутиводе без премца, толико дрске да своје марифетлуке – финансиране обавезном претплатом – изводе без имало прикривања, односно чак са неким сладострасним ругањем сопственом гледалишту.
Учине ли вам се овакве тврдње превише искључивим, жртвујте се и погледајте неку од епизода серије „Плави воз“, па ћете схватити да такав „подухват“ заиста може да буде објашњен само умном заосталошћу или корупцијом. Реч је о вероватно најгорем и најбесмисленијем штиву у васколикој историји драмског израза. О квазикомедији која нема ни пола шарма Драгана Шутановца, ни фртаљ духовитости Драгољуба Мићуновића, ни трунку живахности чика Мирка Цветковића. Ко год је погледао макар једну сцену овог ТВ отпада, неминовно се осећао тупавије него до тада.
У поређењу са овом будалаштином, „ријалити“ сплачине делују као научно-образовни програм. Свака реклама за детерџент има разрађеније ликове него „Плави воз“. Сваки стих Јелене Карлеуше је чиста поетика романтизма према дијалозима у „Плавом возу“. Свако и једно обећање Божидара Ђелића је уверљивије него радња „Плавог воза“, смештена у мај 1980. године и вишедневну жалост проглашену због Брозове смрти, тачније око групе тадашњих средњошколаца.
По маштовитости негде на пола пута између говора Јелене Триван и Северининих прослављених пустоловина по туђим јахтама и тужим мужевима, серија „Плави воз“ је истинска срамота за средину унесрећену њеним настанком. Математички, то би могло овако да се изрази: видели смо колико је Борис Тадић запео да светски значајног српског писца Иву Андрића поклони околним, непријатељским државама и њиховом културном наслеђу; буднији део стручне јавности се с пуним правом био оштро побунио против таквих Тадићевих испада; али ако би Тадић, док им дарује Андрића, успео да им ували и „Плави воз“ – да ову серију за вјеки вјеков више нико не помиње као српску, већ као хрватску или босанску – то би, верујте, истог часа прерасло у споразум који би српском културном простору вероватно донео више користи него штете.
Е сад, то што је „Плави воз“ такав какав је, више је него разумљиво и очекивано. Сценариста и режисер ове серије је Јанко Баљак, човек од кога је вреднији, продуктивнији и надасве креативнији чак и незнани јунак који смишља нове називе за странку Млађана Динкића. Баљак је, ако и даље не можете да се сетите, професионални редитељ познат по томе што у ствари уопште није познат, али се ипак свако мало појављује у ТВ емисијама из којих соли памет грађанству. Лако се препознаје по вечито исколаченим очима и гримасама брижно усклађеним са процесом формирања мисли. И, нормално, наклољен је ЛДП-овској клици која је засела на кичму српској култури. Укратко, када би „друга Србија“ била цртани филм, Јанко Баљак би био „телетабис“. Плус је продуцент серије, а и једна од главних глумица Лена Богдановић, ЛДП-ова Анђелина Џоли: све недостатке у таленту надокнадила је недостацима у карактеру, пореклом и политички коректним познанствима. Поред таквих аутора „Плави воз“ није ни могао да испадне ич бољи.
Али, одлука „РТС“-а да новчано стане иза овог пројекта – приказиваног претпрошле године у биоскопима у облику целовечерњег филма, а овог пролећа приспелог на мале екране у ударном термину недељом увече – отвара озбиљне дилеме. „Плави воз“, наиме, није питање укуса, него памети и пристојности: само ако вам драстично фали једно од та два, можете да финансирате овакву бруку. Зато би будући, сањани обрачун са корупцијом, морао да зађе међу Александра Тијанића и његове сраднике, тј. међу свакога ко је новац сакупљен претплатом усмерио ка Јанку Баљку и Лени Богдановић. Па да се утврди да ли је реч о најглупљој продукционој процени свих времена или најдрскијем лоповлуку нашег времена.

Један коментар

  1. … је већ очекивано. Само напред.
    Поздрав из Котбуса




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *