Митови о америчкој армији

Пише Зоран Милошевић

Американци користе стратегију психолошко-пропагандног застрашивања: војни буџет САД-а већи је од свих војних буџета у свету, њихова армија поседује нова оружја које други немају… Реалност је, међутим, нешто другачија

 

Почетком марта 2012. године новинске агенције почеле су да шире вести о новим оружјима које наводно имају само САД. Реч је између осталог и о бомбама од 13 тона које су „способне да  пробију бетон дебљине 65 метара“ (димензије које управо имају нуклеарни објекти Ирана). Овоме су додата и друга супероружја, која би да постоје САД заиста учиниле непобедивом. Да ли је тако или је напросто реч о поставци психолошког рата према којој је много важније уплашити непријатеља него ступити у неизвесну борбу, односно  застрашивањем учинити да противник одустане од борбе?
Американци заиста често користе ову стратегију, а већ је запажено да се у тој функцији  инсистира на следећим тврдњама: војни буџет САД-а већи је од свих војних буџета у свету, њихова армија поседује нова оружја које други наводно немају, док  посебни програми обуке америчких војника стварају професионалце без мане.

ПОРАЗИ  КОЈИ ЗБУЊУЈУ

[restrictedarea]

Ипак, ако хладне главе погледамо извесне неспорне чињенице, добијамо другачију реалност. На пример, зашто „најбоља армија на свету“ трпи пораз од муџахедина у Авганистану, федаина у Ираку и сомалијских банди? Зашто америчке специјалне јединице приликом одбрамбених битака стално губе (да ли то значи да не би могле заштитити ни територију САД-а у таквим борбама)? После сваке информације о постојању нових супероружја, а које би проверили стручњаци других држава показивало се да су такве вести нетачне. Чињеница је да америчка војна индустрија под видом новог оружја представља само модификовани технику, која је већ у наоружању армије САД-а. Америчка армија своје борбене редове у 90 одсто случајева попуњава из реда имиграната (јер им обећавају држављанство и спајање са породицом, као и новац), најамника из других држава, као и грађана САД-а којима је неопходна новчана подршка ради школовања, изградње куће и слично.
Верује се да управо због тога у америчкој армији у потпуности одсуствује свест о важности борбеног духа, мотивације и самопожртвованости. Говори се најчешће о томе ко ће, уколико амерички војник погине, да користи војникове „зарађене“ привилегије. Зато и сви ратови у којима учествују Американци више личе на пропагандно-политички шоу, који крије бизарну истину да њихови војници могу бити само (плаћене) убице, али не и да гину за идеје своје државе. Како се то иначе показало на Блиском истоку, чим америчка армија доживи минималне губитке, то доводи до масовног дезертирања бораца најхваљеније армије на свету. (Иначе, о војним неуспесима америчке армије од оснивања до данас читаоци се могу информисати на сајту „weandworld.ru“, у текстовима  Константина Колонтаева).
Но, зато су ту медијски митови о непобедивој америчкој армији, који се непрестано стварају и емитују да би се прикрили губици. На пример, према подацима западних војних аналитичара, САД су у Корејском рату изгубиле више од 50.000 војника, док Министарство одбране признаје тек осам хиљада. Тек сада знамо да је „најмоћнија армија света“ приликом напада САД-а на Гренаду (1983)  изгубила више од 100 транспортних авиона, што је довело до погибије преко две хиљаде војника, укључујући и целокупни састав чувене специјалне јединице „Делта“. И иначе историја ове специјалне јединице је врло трагична, јер за све време свог постојања ниједном није успела да ступи у борбу, зато што је у акцији ослобађања талаца у Ирану изгубила  40 одсто свог састава и повучена је, а потом је цео састав ове јединице, како смо напоменули, изгинуо над Гренадом. Додајмо да је амерички десант на Гренаду пропао уништен совјетским оружјем из доба Другог светског рата. У овом рату САД су увеле у борбу 30.000 својих војника, којима се супротставило три хиљаде гренадских војника и хиљада кубанских војника (међу њима је само 200 било професионалних војника, остали су били резервисти). Тек када је Кубанцима нестало муниције, Американци су успели да овладају Гренадом. Управо ово америчко искуство одвратило је САД  од напада на Кубу, што су планирали већ више деценија да ураде.  То нису смели да ураде ни када је Русија оставила Кубу. Све ово говори да је прича о непобедивој америчкој армији чист мит и гола медијска конструкција. Тек шест година уназад америчка јавност је информисана о борбеним дејствима своје армије у Панами, јер су медији открили страшну чињеницу „да су америчке јединице отварале ватру по другим америчким јединицама у зони борбених дејстава десет пута више него по непријатељу“. У америчком жаргону то се назвало „пријатељска ватра“ и заиста је постала традиција у америчкој армији. То говори да је обука у америчкој армији заиста траљава, да немају елементарно знање из топографије, тактике и стратегије вођења оружане борбе.

КАДА ПОЛИТИЧАРИ ПЛАЧУ
И резултати војне акције у Ираку (1991) су расплакали њихове политичаре. Наиме, било је потребно мноштво притисака на савезнике да њихови медији не објављују податке о губицима америчке армије који су само за првих шест дана агресије донели Американцима 15. 000 мртвих војника, 600 уништених тенкова и 18 најновијих борбених авиона – наводи Валериј Бовал, аналитичар руског сајта „Военое обозрение“. Ирачка армија је ово постигла захваљујући доброј обучености и оружју руског, српског, украјинског и кинеског порекла. Средства противваздушне одбране су уништила и мит о америчким „невидљивим авионима“, јер су их совјетски радари успешно откривали, што је довело то тога да за седам месеци рата у Ираку САД и Енглеска изгубе више од 300 најновијих авиона. Само захваљујући контроли „демократских“ медија ови подаци су прекасно стигли до (америчке) јавности. Такође, много рекламирани амерички тенкови „Абрамс“ били су уништени совјетским противтенковским ракетама, што потврђује сазнање да је америчка армија окружена медијским митом непобедивости. Американци су, што је интересантно, велике губитке у оклопним средствима приписивали не успеху ирачких бораца већ „пријатељској ватри“. Другим речима, тврдили су да су Американци грешком уништавали своје тенкове.
Американци у Ираку, ипак, нису извукли адекватне поуке. Тек када су применили стратегију „куповине противника“ успели су да умире Ирачане, а онда су кренули да преко медија шире „мит о непобедивости америчке армије“. У Ираку су Американци изгубили више од 50. 000 војника, а резултат њихове војне авантуре у Ираку је хаос у тој земљи. Колико је војника рањено и накнадно умрло од последица рањавања тек ће се утврдити, али постоје уверљива сведочења да су болнице САД-а и оне које контролише НАТО биле пуне. Истовремено, показало се да „непобедиви амерички војници“ веома воле антиквитете и пљачку свих вредности. На пример, амерички војници су однели антиквитете у вредности од преко две милијарде долара.
Војни аналитичари велике губитке америчке армије у Ираку тумаче „ниским коефицијентом интелигенције америчких војника и официра“, одсуством професионалне етике и патриотизма. Наиме, показало се да амерички војници у пракси показују низак степен обучености, непознавање војне технике која им стоји на располагању, одсуство навика и знања да израђују најједноставније фортификацијске објекте (заклоне, ровове, бункере, да се маскирају…) На тај начин, амерички напад на Ирак је постао лакмус папир који је цео свет обавестио о стварном стању америчке армије. Другим речима, дуго стварани амерички мит о властитој војној надмоћи у Ираку се распршио као јутарња магла.

КОРЕНИ СЛАБОСТИ
Према већ цитираном Валерију Бовалу узрок мањкавости армије САД-а је „слаб систем обуке официрског и војничког састава, што је основни разлог неспособности управљања компликованом војном техником и што доводи до великих губитака у борби“. Више од две трећине америчких официра нису професионални официри, него дипломци грађанских универзитета, који војно знање стичу на краткотрајним курсевима од шест месеци, а њихов ниво је ниво завршног разреда основне школе.
Чињеница је да се официрски кор Америке формира из најсиромашнијих слојева друштва, који немају добре радне навике и не могу да заврше најбоље америчке универзитете. Официре копнене војске припрема Војна академија „Вест Поинт“ и Официрска школа у Џорџији (школује 500 официра годишње преко курсева који трају само три месеца). „Вест Поинт“ даје 1000 официра годишње, а у њега је могуће доћи тек на основу препоруке виших официра. Будући официр се школује четири године, а програм је веома једноставан (према српским војним критеријумима то би била средња школа и састоји се углавном од општеобразовних предмета: страни језици, математика, физика, историја, књижевност, право, војно руковођење итд). и не односи се на службу у неком конкретном роду војске. Војно знање полазници „Вест Поинта“ стичу тек на пракси у војним јединицама. Американци немају ни квалитетну додатну обуку официра за генерале (Генералштабна академија која обично траје две године), већ се то ради на „војном колеџу“, на курсу који траје само 10 месеци.
Иначе, војни аналитичари борбену готовост оцењују тек у реалном рату, а у миру на основу њеног броја и борбене готовости (која се утврђује на војним маневрима или вежбама), количине оружја и технике, као и квалитета обуке официра и војника. Тек када се има тачна информација могуће је разобличити од медија и Холивуда дуго и упорно грађени мит о „непобедивости најобученије армије на свету – армије САД-а“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *