Почетна / Култура / Мило Ломпар vs Peščanik: Под сенком туђинске власти

Мило Ломпар vs Peščanik: Под сенком туђинске власти

Одговор Мила Ломпара „Пешчанику“ поводом критичких запажања, оспоравања и примедби изречених о гледиштима која он заступа у својој најновијој књизи „Дух самопорицања“

 

Књига Дух самопорицања Мила Ломпара појавила се пре неколико месеци и изазвала је велико интересовање наше јавности. Она је доживела низ афирмативних и критичких одзива. За ново издање књиге, које би требало да се појави за десетак дана, Ломпар је написао веома опширан текст под насловом „У сенци туђинске власти“. У њему одговара на низ примедби које су му упућене. Он своје критичаре назива збирним именом Пешчаник, јер у њима види заступнике онога што назива идеологијом секуларног свештенства. Печат је у прилици да из овог обимног текста приреди и ексклузивно објави делове који су посвећени ненасилности, регионалности и интегралности српског становишта.

О СРПСКОМ СТАНОВИШТУ
Основни циљ свих Пешчаникових настојања, као извор и утока сваког интелектуалног и моралног оповргавања, како моје књиге, тако и моје личности, као само исходиште намера секуларног свештенства, јесте оспоравање и саме замисли по којој би у српској јавној свести требало да постоји и српско становиште. Неопходно је – са становишта Пешчаника – делегитимисати саму могућност да српско становиште постане језгро српске културне политике. Општа Пешчаникова стратегија темељи се на криминализацији српског становишта као таквог. Овде ћемо издвојити два од пет начина криминализације који почивају на изричитим кривотворењима мојих исказа о српском становишту.

[restrictedarea]

Ненасилност српског становишта
Да би могло бити остварено Пешчаниково уписивање насилности у српско становиште систематски је прећуткивана једна одредница која у мојој књизи чини неодвојиви део српског становишта. Она је проистекла из речи Милоша Црњанског да би требало образовати политику која не би била нимало наметљива и насилна, али чисто српска, па би била посвећена – изричит је Црњански – „не Србијанцима, него Србима“. Све је то детаљно описано у мојој књизи: ненасилност и интегралност су конституенти мог схватања српског становишта. Отуд су неистинита сва Пешчаникова помињања ратова и територија, сва помињања „обнове снаге за неки нови  рат“ као садржаја мог схватања српског становишта.
Она су неистинита и с обзиром на мој предлог да би у име српског становишта од окупационо-колонијалних власти увек требало измолити неко посебно право. Неоптерећен основним историјским знањима, Пешчаник у том предлогу види самопорицање. Јер, он не зна да су свака молба или захтев – изнесени у духу српског становишта – подношени са јасном свешћу о потчињености и српским интересима које би требало очувати упркос потчињености.
Тако је Исаија Ђаковић одбио да прихвати привилегију којом је цар Леополд I обухватио православне у Бугарској, Рашкој, Херцеговини и Далмацији. Јер, хабзбуршки цар у њој није поменуо многе хиљаде породица српског народа, који се преселио и настанио по Угарској, Хрватској, Славонији, Срему, Барањи и другим областима. Уз помоћ и по савету грофа Ђорђа Бранковића, Исаија Ђаковић је – како пише Рајко Веселиновић у Историји српског народа – „поднео цару представку на латинском којом га је молио да призна верску аутономију и друга права и повластице подједнако и староседеоцима и тек досељеном православном становништву у поменутим земљама и областима које намерно нису биле унете у припремљени текст привилегије“. Тако је Исаија Ђаковић – рачунајући са хабзбуршком потребом за српским војницима – молио у корист српског становишта.
У томе је успео, будући да је хабзбуршки цар „21. августа 1690. године преко Аустријске дворске канцеларије издао прву привилегију. Она представља основни спис државноправне природе којим се уређује положај српског народа под влашћу аустријског цара и угарског краља Леополда I. Њоме је српски народ признат као посебна политичка, односно аутономна целина, чиме је постигнуто јединство целокупног српског народа у поменутим земљама (natio rasciana, communitas rasciana, corpus nationis)“. Настојања Исаије Ђаковића била су, дакле, заснована на идеји о српском становишту. Она су била супротна од налога које испоставља дух самопорицања. Јер, самопорицање почиње у моменту када се одустане од српског становишта, али се задрже сва права у вези са српском националном и културном егзистенцијом.
Како реч „ненасилно“ изворно припада мом схватању српског становишта, онда Пешчаниково систематско избегавање да помене ненасилност српског становишта настаје услед намере коју Пешчаник пројектује у моју књигу. Сазнање о директном кривотворењу још увек не објашњава зашто је Пешчанику тако потребно поистовећивање сваког српског становишта са насиљем. Ту ваља разликовати тактички од стратегијског разлога Пешчаниковог понашања.
Ово поистовећивање свакако је – на тактичком нивоу – погодно да би ми се могла приписати оптужба како саветујем да би требало „стати на српско становиште и повести културни рат“. Ова тврдња сву своју уверљивост црпи из брисања конкретних садржаја моје књиге: остављени без мноштва доказа из којих проистичу, многи моји искази у Пешчаниковом тексту бивају сведени на тврдње, премда су чињенично засновани.
То понекад можемо распознати и из Пешчаниковог текста: када цитира како сматрам да је неопходна промена културне парадигме, јер је неопходно напуштање предодређујућег „поверења у силу“ у корист „поверења у културу“ које ваља поставити у средиште српског становишта. Ово схватање је у дубокој противречности са Пешчаниковим оптужбама да је моје схватање српског становишта – ратно. Јер, како човек који каже да би поверење у културу требало да смени поверење у силу, да би таква промена требало да утре пут постепеној промени менталитета, навика и околности, може бити неко ко обликује ратно становиште? Какав је то рат који се припрема отклањањем поверења у силу?
Ако – као што је у мојој књизи учињено – универзалне (и западне) вредности поставимо као оно што омогућује српску културу, онда то значи да би посебни моменти српске културе требало да буду остварени у складу са универзалним моментима који српску културу чине могућом. Могуће је, наравно, и друкчије становиште. Могуће је, рецимо, устврдити како нема никаквих посебних момената који би обавезивали српску културну политику. Отуд никакви посебни српски мотиви и интереси не би требало да буду присутни у њеном осмишљавању. Јер, српска култура се распознаје у хоризонту универзалних претпоставки. То би било радикално универзалистичко становиште.
Али – и то је пресудно – то није становиште Пешчаника. Оно је само призвано у Пешчаников текст да би сакрило истинско становиште на којем се налази Пешчаник: то је квазиуниверзалистичко становиште. Јер, Пешчаник – као што је у мојој књизи и описано – поставља у српску културу једно изразито партикуларистичко становиште које своју „универзалност“ симулира чињеницом да не баштини српске мотиве и интересе. Отуд би требало – са становишта Пешчаника – из српске културне политике уклонити српске мотиве и интересе, али не због универзалних мотива и интереса, него због мотива и интереса на којима почива титоистичко југословенство. Који су то мотиви и интереси? Открива их Пешчаникова оптужба како предлажем да би требало „стати на српско становиште и повести културни рат“ против суседних народа и култура.
Када Књижевни лексикон Миливоја Солара – који је објавила Матица хрватска у 2007. години – брише српско име из одреднице о Хасанагиници, што је чин и научно и морално неоправдан, онда то за Пешчаник није никакав знак да је културни рат у току, да је он отпочео давно пре сваког мог оглашавања, да су његови иницијатори с оне стране српске културе. Када се, пак, у мојој књизи овакав Соларов поступак процењује као нова станица на утрвеној стази хрватске културне политике, као појачано настојање у односу на раздобље у којем се стајало на становишту да је Хасанагиница „српскохрватска балада“, када промену која се одиграла оцењујем као научно неутемељену, када на тај начин враћам српско име уз Хасанагиницу, не уклањајући при том ни хрватско, ни бошњачко име, онда су овај потпуни минимализам и изнуђени и реактивни потез довољни да би Пешчаник у њима видео мој позив да се поведе културни рат. Како одговор на научне неистине – које су вођене интересима хрватске културне политике – може бити поистовећен са отпочињањем културног рата, када је тај одговор само реакција на нешто што је пре њега отпочело?
Зашто Пешчаник – ако је истински одан универзалним научним и моралним критеријумима – не именује одакле долази уклањање српског имена када је реч о Хасанагиници? Када се уклања српско име – то за Пешчаник није никакав знак да је поведен културни рат. Али, када се враћа српско име, а не уклања хрватско – то је за Пешчаник знак да сам повео културни рат. Нема универзалног становишта са којег је могућ овакав начин оцењивања ствари.
Отуд је универзално становиште само изговор за Пешчаниково идеолошко становиште у којем је обезбеђено првенство хрватске културне политике. Оно је обавезујуће за наизглед толерантно Пешчаниково тврђење да нема ничег страшног „у томе што се на једну исту културу позива више политичких заједница“. Јер, зашто овом толерантном мишљу Пешчаник – макар декларативно – не обавеже Матицу хрватску и Миливоја Солара? Зато што Пешчанику не пада на памет да критички осветли хрватски партикуларизам. Зашто Пешчаник не учини тако нешто, премда би то било природно и са становишта књижевноисторијских чињеница и са истински универзалног становишта? Зато што је то његов партикуларизам.
Шта нам – на стратегијском нивоу – сви ови поступци казују о Пешчаниковом непрестаном поистовећивању насиља са сваким српским становиштем? Зашто је такво поистовећивање неопходно за Пешчаник? Када бисмо уважили – као што пише у мојој књизи – да је ненасилност садржај српског становишта, онда сва Пешчаникова приписивања насиља мом поимању српског становишта, као поимању које има своју традицију, не би била могућа. Тада би постало очито да тамо где помињем српска национална права – од културних до политичких – Пешчаник настоји да њихову универзалност потисне и прекрије на тај начин што мом схватању српског становишта приписује насилне захтеве за територијама. Када бисмо то осветлили, када би то постала видљива и делотворна компонента јавне свести, Пешчаник би – да би очувао привид универзалности који му је неопходан – морао посегнути за друкчијим формама прикривања.
Зашто је за Пешчаник пресудно да прикрије како моје схватање српског становишта почива на изричитом помињању ненасилности? Да би свако српско становиште могао прогласити за насилно. То је Пешчаников циљ. Зашто је он такав? Да би унапред – пре било каквог истраживања и осведочења, пре конкретних анализа – било оправдано свако могуће насиље према српским националним правима, чак и када та права припадају универзалном хоризонту: од културних до политичких. Отуд би требало – са становишта Пешчаника – свако српско становиште нерастављиво спојити са насиљем, да би свако насиље против српског народа – од присвајања његове културне традиције до незаконитог бомбардовања Србије – било оправдано.

Регионалност српског становишта
Као други моменат Пешчаникове криминализације српског становишта појављује се поистовећивање мог схватања српског становишта са одбијањем сваке регионалне сарадње. Сугестија коју ствара Пешчаник – када помиње мој допринос „традицији српске мржње према суседима“ – обликована је у складу са формулом: бити на српском становиштву значи бити не-регионалан. Ова оптужујућа сугестија ношена је посебним емотивним и интересним пламеном, будући да регионална сарадња има статус табуа у идеолошком свету Пешчаника. Тако настаје мисао да – током деведесетих – „политичке платформе које су почивале на антинационалистичким и пројугословенским начелима нису у том раздобљу имале никакве шансе, што је тренд који се наставио и после 2000. године“. Од одлучујуће је важности да уочимо Пешчаниково поистовећивање антинационалистичких и пројугословенских политичких оријентација. За Пешчаник је, дакле, немогућа демократска и антинационалистичка политичка оријентација која не би била пројугословенска.
Отуд „југосфера“ има својства табуа у идеолошком свету Пешчаника. Када брани председника Србије од мојих критика, насталих поводом тога што је он непримерено и неуљудно назвао насилницима и силеџијама интелектуалце који се противе актуелним регионалним интеграцијама, што је чин несумњиво демократски мањкав јер готово да призива деликт мишљења, Пешчаник прави паралелу са законском забраном – у Немачкој –ставова који негирају холокауст. Није најважније што се неадекватно доводе у исту раван критика регионалних интеграција и порицање холокауста. Најважније је, пак, што изједначавањем несамеривих ствари Пешчаник нехотично открива да „југосфера“ има значење табуа: оспоравати „југосферу“ значи угрожавати табу.
У складу са таквим уверењем, које претходи сваком разложном процењивању конкретних прилика и односа, моје схватање српског становишта бива – код председника Србије – подведено под насилништво и хулиганизам, док код Пешчаника припада „традицији српске мржње према суседима“. Оно, међутим, открива да у настојањима Пешчаника и председника Србије нема ни трунке слободне свести која води разложном обликовању суседских односа између држава, него је реч о повратку титоистичком југословенству у којем је запечаћена хрватска доминација.
Од значаја је да уочимо како Пешчаник у више наврата брани председника Србије од мојих критика. У том се опажању не би требало заустављати на индивидуалној изјави лојалности – која има своју цену, очитује свој укус, премда би ваљало да има и своју одговорност – зато што је пресудно концептуално подупирање актуелне власти. Задовољан сам што је посведочено да сам против власти коју оличава председник Србије: као што је посведочено да је Пешчаник за ту власт.
Јер, такво стање факата – како би казао Крлежа – показује да је, без обзира на све неспоразуме између њих, који могу варирати до статуса породичних сличности, власт председника Србије концептуално – Пешчаникова власт: можда не најближа срцу, али довољно и неповратно блиска. Тако је Пешчаник ненамерно потврдио једну сугестију из моје књиге: председник Србије спроводи у нашој јавној свести – како кад, колико може, али истрајно – идеологију секуларног свештенства. Отуд је дуги период његове власти могуће разумети као период кристализације „југосфере“, као табуа који практично води поунутрашњивању хрватског становишта у нашој јавној свести.
И на сам наговештај да би могао бити промењен однос према дубровачком наслеђу у српској средини, на појаву књиге Поезија Дубровника и Боке Которске у едицији „Десет векова српске књижевности“, коју објављује Матица српска, књиге у којој приређивач у предговору нигде ни језик, ни књижевност не назива српским, као ни хрватским, што се може сматрати најнеутралнијим могућим односом према књижевној прошлости, дошло је до саопштења хрватског Министарства културе и Друштва хрватских књижевника. Овај вапај за Централним комитетом, ово призивање арбитра, као рефлекс титоистичког времена у којем се овакве ствари нису догађале, пошто би их Централни комитет онемогућио, добили су и своје образложење – 5. маја 2011. године – у хрватском Вијенцу.
Ту се утврђује како је „данас… опасније но икада прије допустити инаугурирање Марина Држића и свих осталих хрватских писаца у српски књижевни канон, јер то сада престаје бити интерно питање културне политике у Хрватској или питање односа двију националних књижевности. То постаје завршни процес двију канонизација у двије државе“. На делу је, дакле, нова свест о ситуацији. Она нам открива како не могу бити истоветни облици понашања у Југославији и у Србији, премда је једнако основано посматрати ствари са српског становишта.
Ову разлику у околностима би требало – са становишта хрватске културне политике – на неки начин неутралисати, да би се онемогућила или обезвредила промена српског понашања. Тај начин представља регионална сарадња – са сакросанктним појмом „југосфере“ – коју би требало утемељити на начелима титоистичког југословенства. Зашто? Зато што ни у Меморандуму САНУ из 1986. године „није било могуће… експлицитно посвојење старије хрватске књижевности од стране српских књижевних хисторичара“. То је најбољи показатељ како тај документ није имао ни радикалан, ни разорни карактер који му се приписује, пошто је он рачунао са тим да се живи у Југославији.
Шта је – по хрватском Вијенцу – онемогућавало препознавање српске традиције у дубровачком наслеђу? Научна и ментална блокада је настала „због Устава из 1974. године који је дјеломично укључио захтјеве Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика из 1967. године, међу чијим је потписницима био и Мирослав Крлежа. То није неважно споменути, јер је Крлежа један од арбитара у стварању хрватског књижевног канона после 1948. године“. Ово је написао хрватски Вијенац у мају 2011.  године.
Ту су изричито потврђени моји искази о садејству максималистичких и минималистичких учесника у уношењу хрватског књижевног језика у Устав Хрватске из 1974. године, као и моји искази о Мирославу Крлежи као идеолошком и културном арбитру титоистичке Југославије. То је традиција коју продужава Пешчаник. Да није тако, он би упозорио хрватски Вијенац како – када је реч о дубровачкој књижевности – нема ничег страшног у томе што више политичких заједница претендује на дубровачко наслеђе. То се, наравно, није догодило, јер је регионална сарадња – и „југосфера“ – постављена као табу.
Недавно смо – у телевизијској емисији „Ниво 23“, 13. фебруара 2012. године – одслушали дирљиву причу главног равнатеља Лексикографског завода „Мирослав Крлежа“ како му је председник Србије приповедао о некима од својих предака који су се давно настанили на Хвару. То је изгледало као више или мање укусна љубазност, или разметљивост говорника. Испод површне разбрбљаности човеку је остављено да наслути механизам образовања одлука које настају у нашој средини: присност са председником Србије – која се јавно оглашава – као да отвара сва врата.
О правцу у којем воде те одлуке сазнали смо из равнатељеве жалбе на околности у којима Крлежа није довољно поштован у Хрватској: у мери да је књига његових Маргиналија, које на светлост дана излазе из пишчевог архива, морала бити објављена у Београду. До тога је дошло – како каже равнатељ у Данасу од 3-4. марта 2012. године  – када су „господа из Службеног гласника, директор Слободан Гавриловић и уредници Гојко Тешић и Милојко Кнежевић, показала занимање и упућеност, једноставно речено наручили су ту књигу“. Ако Службени гласник као српски државни издавач, који финансирају порески обвезници, наручује Крлежине Маргиналије, онда је то накнадна потврда моје тезе о правцу који је заузела српска културна политика.  Јер, ово сазнање долази после објављивања моје књиге.
Занимљиво је да се у Загребу „очито не држи да би нови Крлежини текстови имали што казати, иначе би преузели већ готово издање“. Не само да хрватски издавачи – ни државни – нису желели да објаве Крлежине Маргиналије, него нису желели ни да преузму готово издање које је урађено о трошку српских пореских обвезника. Какав интерес има Србија да реафирмише Крлежин положај у Хрватској? То може бити јасно само онима који следе обнову титоистичког југословенства у Србији.
Док критичко издање целокупних дела Милоша Црњанског представља приватни подухват његове Задужбине, који се одвија тако што она учествује – равноправно са свим другим издавачима – на општим конкурсима, њеним прављењем заједничких подухвата, уз помоћ једне или друге адресе, по прилици, без икаквог трага по којем би господа из Службеног гласника могла доћи на помисао да наруче неку од неурађених књига критичког издања, у којој би се појавиле и никад објављене верзије из пишчевог архива, дотле српски порески обвезници финансирају објављивање Крлежиних Маргиналија услед тога што – по речима главног равнатеља – нема никаквог интересовања за тај подухват у Хрватској. Зар то не показује на који се начин одвија поунутрашњивање хрватског становишта у српској јавној свести? О озрачју које председникови преци, отишли на Хвар, бацају на наш живот, остаје да сведочи – како је описана у мојој књизи – његова неугасла жеља за светиоником.
Да су Пешчаникова настојања друкчија од табуизирања „југосфере“, онда не би могао бити проблематичан став из моје књиге, по којем „сви могући облици односа – регионални односи, ’југосфера’, односи са Западом, односи са Русијом – морају постојати и унутар српског становишта. Јер, они су потребни и реални односи живота“. Он, наиме, зорно показује колико је неистинита представа коју Пешчаник ствара о мом схватању српског становишта. Ако је неистинита, она није немотивисана: шта истински смета Пешчанику у мом схватању српског становишта?
Оно што је одговорно у односу на елементарну егзистенцијалну самосвест, јер подразумева рационално процењивање прилика и околности, од микроструктуре до макроструктуре: „на један начин се ти односи образују – макар и у микроструктури – ако се у том светскоисторијском процесу учествује са културно утемељеном свешћу о српском становишту, а на други начин ако те свести нема“. Овај став смета Пешчаниковом настојању да табуизира појам „југосфере“ и да преко насилно одржаваног табуа – као у доба српских „либералних“ комуниста и титоистичког југословенства – обезбеди хрватску доминацију у српској јавној свести. Отуд непрестано криминализовање српског становишта.
Укупна Пешчаникова аргументација почива на међузависности оптужбе и настојања. Ту стратегију мимикрије узорно открива сваки његов насртај на српско становиште. Оптужбом да је свако српско становиште насилно, Пешчаник себи приписује не-насилност, да би тим поступком оправдао своја многобројна посезања за насиљем у насртају на српско становиште. Исто тако: оптужбом да је српско становиште не-регионално, Пешчаник ствара могућност да табуизира „југосферу“ као безусловни облик регионалности, да би тако обезбедио хрватску доминацију у свакој постјугословенској констелацији.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. svaka cast na naucnom, analitickom pogledu i osvrtu na veoma vazne stvari, na koje ogromna vecina ljudi uopste ne obraca paznju… One ‘pescane figure’, nacinjene o vlaznog peska a koje se na suncu raspadaju, zapravo su – losi djaci ?! U ‘prepisivackom’ maniru, nalaze nesto, toboz evropejsko sto je u kulturnom pogledu ‘odrzavalo’ SFRJ ?! A tim sofisticko-jezuitskim lukavstinama, trebalo bi se malo vise pozabaviti ?! Radi se o sistematskom dugorocnom radu gde se ‘vlas po vlas’ vrsi ‘blaga’ takoreci neprimetna ‘depilacija’ „programski“ nepozeljnog ?! Na slican nacin, i sada se u Nemackoj ‘depilira’ prisustvo Luzickih Srba u „nemackim“ oblastima, tako je vekovima ‘frizirana’ istorija K und K monarhije a narocito u ‘Ugarskoj’ ( opet, od slovenskih elemenata) itd. A rec je o nastavki svojevrsnog, ne samo kulturnog genocida na tlu Evrope ?! …“ Jadni Slavjani“… oni ponovo i ponovo, izgleda, bez ropstva – jednostaavno – ne mogu ?!




    0



    0
  2. Kako zamisljate da bilo sta ovde komentarisemo kad ste nam servirali ukupno dve-tri recenice?!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *