Милан Брдар: Видилац у Троји

Пише Владимир Димитријевић

Нова Брдарева књига „Хроника разорене Троје 1-2“ састоји се од низа чланака, предавања и интервјуа, које је професор др Милан Брдар, као својеврсна писма у боци, упућивао српској јавности од 2004. до 2011. године

 

У књизи „Хроника разорене Троје“ највише је интервјуа, углавном датих Биљани Ђоровић у емисији „Атлантис“, Другог програма „Радио Београда“ (забрањена, упркос снажном противљењу домаће и светске интелектуалне јавности, почетком 2011). Биљана Ђоровић, наравно, није само новинар: она је жена мислилац првог реда, која је у свом стваралаштву успела да споји темељне философско-социолошке увиде са снажним новинарским ангажманом (елита светског антиглобализма, од Ноама Чомског, преко Мајкла Парентија, до Едварда Хермана, увек је спремна да се одазове на њене позиве на разговор). Она је професору Брдару постављала права питања, а интервјуисани је на њих одговарао искусно, као прави интелектуални мачевалац. Или, како би Биљана Ђоровић рекла, он „у интелектуалну апаратуру уводи електронски микроскоп најновије генерације под који ставља социологију, историју идеја, филозофију, метатеорију друштвених наука, научну критику“.

У БУДОАРУ СВЕТСКЕ ПОЛИТИКЕ
И сада је пред нама двотомник који се бави свим кључним питањима прве деценије 21. столећа, не само у Србији. Ту су размишљања о односу тржишта и идеологије у европској култури, увиди у просветитељство као рационализацију терора, о утопистичкој обузетости „патосом насилног даривања среће“ (Флоровски), губљењу значаја философије у доба неолиберализма, медијској кретенизацији свега и свију… Наравно, ето и српских питања: Брдар нам открива да Србијом влада нови титоизам (србофобија плус укидање слобода, а све под маском борбе за пун трбух, који се зове „светлија будућност“ – овог пута еуинтегративна), упозорава нас да се већина српских интелектуалаца проституише зарад чанка сочива, како је навикла у време Броза, и указује на то да „власт крчми сопствену државу“. Брдар, с правом човека који „више види но онај под брдом“, јер стоји на брегу истинске науке, неодвојиве од моралне одговорности за заједницу, говори јасно и о Косову и о Сребреници, и о Јасеновцу и о фарсичној историографији арбанашког зета Холма Зундхаузена, коме у формулисању ставова помажу домаћи лумени, попут разних Бисерко, Чоловића & компаније (врхунска је Брдарева анализа простачког Зундхаузеновог мита о турбо-фолку као тобожњем производу „великосрпске идеје“).Ту је и пажљиво праћење исхода праксисоваца, углавном јалових „младомарксиста“, од којих је једино Михајло Марковић остао доследан левичарској идеји као идеји социјалне правде, не заборављајући ни родољубље као услов без којег се не може бити човек човечанства (сви остали су постали НАТОсофи и ЕУмници, који ускликују с љубављу неолиберализму с истим жаром којим су раније певали химне „Тезама о Фојербаху“). Аутор „Хронике разорене Троје“ указује и на трајну вредност национализма (који, како би рекао владика Николај, никад није „уски и глупи шовинизам“), подсећа на настојање Империје да нам уруши Цркву као идентитетски ослонац, а нарочиту пажњу посвећује разарању нашег високог школства под видом „болоњизације“ (американизације европских универзитета која значи претварање студента у ђака средње школе, а професора у пописивача бодова, папиролога и поклањача оцена). Као човек који је извесно време био помоћник Љиљане Чолић, министарке просвете, Брдар нам нуди „инсајдерску“ причу о томе како чиновници „Светске банке“ у Србији управљају разарањем нашег школства, при чему им се, са „наше“ стране, за улогу докусуритеља свагда нуде разне лењин-гаше, тинде, шећибовићи и остала циркуски шаролика братија слепчовођа на путу од Светог Саве до Ђерђа Сороша. У другом делу другог тома „Хронике разорене Троје“ Брдар, с колегом Александром Јокићем, пажљиво разматра случај додељивања почасног доктората америчком „моралисти“ и апологети „праведних ратова“ Мартину Волцеру, који се 1999. године залагао за бомбардовање Србије. То је права „књига у књизи“, под насловом „Неправедан почасни докторат: хроника неуобичајеног академског бешчашћа“.
О наслову књиге аутор вели: „Ова савремена Троја о којој је реч јесте сама Итака, односно савремена Србија. Као у древном миту десет година је (током деведесетих прошлог века) одолевала опсади Данајаца, а онда је посустала, опчињена поклоном демократије. Добили смо папирнату демократију, да би нам заузврат узели све што хоће“. Киклоп се у нашој апокалиптичној верзији древне повести сакрио у Тројанског коња, а Одисеј се, вративши се у завичај, придружио пљачкашкој дружини, не запажајући да „разара сопствену кућу“. Киклоп Империје, по Брдару, „намешта локалне Одисеје, управља њима и мења их као чарапе, у несрећним земљама бившег социјализма, нарочито регрутовањем интелектуалних елита, гладних демократије и естрадне промоције, а иначе кардинално неодговорних према својим државама и народима“. Нашавши се у Србији под кнутом политичких аматера, спремних да продају мајку за шаку долара и да мењају идентитет свог народа, доводећи „илегално нацистичке западне компаније да нам трују обрадиву земљу и екологију“, кловнова и дворских луда подвлашћених глобалистичким пљачкашкима који од народа (people) праве људе – овце (sheeple), у доба кад наука служи као „проститутка у будоару светске политике“, Брдар је узвикнуо: „ (…) Ево ја, Србин, који држи до себе и свог народа, с дедовима у чијим је кућама било више реда и пристојности него међу врлим западним демократама, а поготово у њиховом односу према нама“. У херојском „Ја“ почетак је ове књиге.
Док сви око њега постају носорози, и уживају у томе, као у драми Ежена Јонескоа, наш Беранже, професор Брдар, остаје човек. И то човек који се, као и Беранже, бори до краја, без обзира на „носорогизацију“ српске историје и савремености.

ПОРУКЕ ЈЕДНОГ ВИДИОЦА
Књига професора Брдара толико је пуна добрих и тачних реченица, снажних поређења, упечатљивих слика да човек стално пада у искушење да приказ претвори у збирку цитата. Избегавајући то искушење, а свестан да је новински текст недовољан да укаже на све димензије Брдаровог сагледавања наше ситуације, вреди указати на неке од његових путоказних приступа читању наше закукуљено-замумуљене (а до бола провидне) транзиционе стварности.
Кључни проблем света у којем живимо (као појединци и као народ) је, по Брдару, „писоаризација стварности“, уздизање безвредног и штетног, лажног и празног, у статус вредног и неприкосновеног, као и бацање свега вредног у блато, зарад геополитичких и економских циљева Империје. Симболички почетак свега је, сматра аутор, излагање наопако окренутог писоара као уметничког објекта под именом „Фонтана“, што је Марсел Дишан извео 1917. године, чиме је коначно разорен калокагатијски идеал европске уметничке традиције, засноване на јединству Добра, Лепоте и Истине. Сада присуствујемо „епохалном процесу писоаризације“: „(…) Све што је имало вредност, од националне културе до личног достојанства, а што упадне у актуелну машину глобализације као последњег похода Империје у освајање света, бива срозано до тачке безвредног писоара, у који онда дословно речено може да се врши свака врста нужде“. Док нас приморавају да европску WC шољу користимо као шољицу за кафу, повремено на нас повлачећи воду из водокотлића, траже да вичемо: „Још!Још!“ То јест: „Бедници нам затварају уста, пошто су их претходно затворили себи. Нека нам хиљаде људи умире сваки дан од канцера, они ће да ћуте – у име Европе и демократије. Важно ја да нас власт гнусно, пузалачки нечујно увлачи у тај исти НАТО, који нас је затровао. И то у име демократије, мимо сваког закона и морала. Диктатура пролетаријата замењена је владавином олоша“. „Јахачи попова унапређени у јахаче Србије“, по Брдару, иду до краја – на крају забрањују емисије попут „Атлантиса“, само да се не би чула слободна реч (какви „хероји“ – плаше се слободне речи).
Ми живимо у свету у којем је „антиутопија унутрашња истина утопије“. Првобитна утопистика се од неполитичког књижевног жанра – описа друштвено остварене врлине, у традицији постсредњовековног хуманизма, преко енглеског, крваво-кромвеловског, пуританског револуционарства и просветитељског убијања милион Француза у име „слободе, једнакости, братства“, до бољшевичке ГУЛАГ одисеје, претвара у своју антиутопијску супротност, коју опет објављује књижевност, попут Солжењициновог „Архипелага“.
Такође, ми живимо у свету у којем је остварена визија Маркиза де Сада, кога Брдар сматра парадигматичним мислиоцем просветитељства, а не пуким порнографом. Ако је природно стање, русоовски гледано, пожељно, онда би сви закони људскости и цивилизације требало да буду укинути (природа нема милости, у њој је борба за опстанак), и настаје ред да се крше сва правила: Јачи тлачи! Might is right!Тиранин од жртве не жели само пасивно покоравање, него сарадњу. Империја, по Брдару, каже робовима, попут  некаквог глобалног Де Сада: „У реду, мораш да будеш роб, али понашај се као да то ниси, понашај се као да си сарадник, стратешки партнер, јер сви смо у радосној заједници. Смешкамо се ми, морате да се смешкате и ви, без обзира на то колико је врућа ватра коју смо вам подложили. И хајде, покажите ентузијазам, самопоробљавањем, самопонижавањем, самоповређивањем. Ако би неко требало да вас избави, то смо ми који смо вас и бацили на колена“.
Србима је тешко јер их Запад, без обзира на све, стално види као продужену руку Русије на Балкану и, потенцијално, на Средоземљу. Због тога, Брдар, који је суров реалиста, каже да ми у овом часу не можемо да решавамо своју судбину: наша судбина зависи од исхода сукоба Запад-Русија. Међутим, то не значи да би требало да радосно учествујемо у десадовској оргији глобализма, и да издају Косова слугерањски представљамо као „стратешко партнерство“ са Империјом. Поготово то не би требало да раде интелектуалци којима је стало до личног и националног достојанства. Они су дужни да говоре истину и да траже путеве излаза.
Када је ученик питао Конфучија шта би он урадио кад би га владар једне области позвао да му буде први министар, Конфучије је рекао да би прво извршио реформу појмова, доводећи их до њиховог правог значења. Јер, никакав бољитак није могућ док се проблеми не дефинишу, а то је неоствариво без исправног коришћења речи. Књига „Хроника разорене Троје“ Милана Брдара је „конфучијевски“ речник исправљених појмова и, попут „Културног рата у Србији“ Слободана Антонића и „Духа самопорицања“ Мила Ломпара, право оруђе за почетни напор у препорађању Србије. Ако буде Србије у армагедонском свету потоње глобализације, Брдарово дело биће незаобилазан уџбеник будућих препородитеља.

 

________________

Професор Брдар на удару „друге Србије“

Пишући за крагујевачку „Независну светлост“ ( 22. март 2012) приказ књиге професора др Милана Брдара „Хроника разорене Троје“, записах: „Брдар је одавно заслужио да буде забрањен у ‘другој’, ‘жутокракој’ Србији, у којој је парада содомско-гоморске авангарде пречи посао од заштите Срба на Косову и Метохији, зато што се усудио да ‘другосрбијанцима’ и њиховим оцима и учитељима у лице каже ко су, шта су, одакле су и куда иду, и да се бори за слободу мишљења у тренуцима када неотитоизам поново ставља катанце на умове и уста уплашених и збуњених“. Прође десетак дана, и 2. априла моје „пророчанство“ се испуни (у Србији није тешко бити пророк – замислиш најгори могући развој догађаја, и знаш да ће бити горе него што си замислио). Тог датума, наиме, „повереница за заштиту равноправности“ Невена Петрушић издаде своје „Мишљење поводом дискриминаторских ставова о ЛБГТ особама професора М. Б.“ за кога сви знају да је Милан Брдар. Наиме, једна ЛБГТ активисткиња, студенткиња иначе, оцинкарила је професора Брдара који је на предавању 12. октобра 2011. године, на предмету „Теорија јавног мњења“, пред студентима, у слободној академској дискусији, изрекао забрањено мишљење (своје, наравно) да је за време његовог студирања хомосексуализам у уџбеницима психијатрије био оглашен као болест и „зачудио се што то више није случај“ . Професор Брдар је одговарајући повереници изјавио да је тему додирнуо јер је она пример који илуструје „притисак јавног мњења, услед чега није могућа јавна рационална расправа“, о чему сведочи и поднета притужба, на коју је дотична оштро реаговала (као својевремено на проповеди митрополита Амфилохија). Брдар је истакао да је Америчко удружење психијатара (уцењено од геј лобија, што и врапци на грани знају) одлуку о томе да ли је хомосексуализам поремећај у полном понашању донело прегласавањем и, наравно, упитао се како би то било „када би лекари, на пример хирурзи, демократски одлучили да чир више није болест“. Професор Брдар је јасно рекао: „Како год било и што год да приватно мислимо, дужни смо да толеришемо људе без обзира на опредељења и на то да ли су болесни или не (од сиде или неке друге болести), уколико то не нарушава наше здравље“. Но, повереница DIXIT: „Предавање је комуникација између неједнаких страна, професора, који преноси знање и својим предавањем обликује схватања својих слушалаца, и студената који на предавање долазе да би нешто научили од особе која је познавалац ствари и интелектуални ауторитет у области у којој предаје. Зато је изношење мишљења универзитетског професора студентима на предавању да је хомосексуалност болест само по себи акт дискриминације, јер представља неприхватљиво етикетирање и вређа достојанство ових особа, стварајући у односу на њих понижавајуће и увредљиво окружење“. И додаде: „Саме радње којима се лице или група лица узнемирава и понижава на основу њиховог личног својства могу бити разноврсне, укључујући и јавно саопштавање одређених идеја, ставова и мишљења“.
Иначе, у САД-у педофилски лоби већ више од две деценије води снажну бору да Удружење психијатара натера да педофилију укључи у „сексуалне оријентације“ и да се тиме омогући да сви изопаченици имају слободан приступ деци. Како је кренуло, Србија ће на челу са разним другосрбијанским комесаркама уденутим у жутокраке кожне мантиле бити међу првима која ће такву одлуку поздравити. А људе попут Брдара чека судбина професора Михаила Ђурића, који је због јавно изнетог става о србоубилачком Уставу из 1974. године робијао.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *