Милан Бојовић: Србија – земља апсурда

”Јесмо ли ми од апсурда направили модеран мит, који би требало да озакони и дефинише нашу будућност, као што су древни митови озакоњавали и дефинисали нашу садашњост.” Борислав Пекић

 

Реч апсурдан (лат. аbsurdus) користимо када означавамо нешто што је логички немогуће, бесмислено, неразложно, неподобно, неприлично или смешно. Исто тако, реч апсурдитет (лат. аbsurditas) означава логичку немогућност, бесмисленост, неразложност или глупост. Како је последњих месеци у медијима присутна све већа појава апусрда и апсурдитета, одлучио сам се да једним текстом пробам да сажмем неке најзначајније.

Признавање независности Косова и Метохије је патриотизам

Након представљања Програм ”Преокрет”, господин Чедомир Јовановић је у писаној изјави достављеној медијима навео да не треба сумњати у патриотизам потписника тог Програма. Залагање за признавање сецесије дела територије своје домовине, представља се као патриотски чин. Заговорници оваквог начина решавања косовског питања, тврде да је то реалност. Овде бих још једном цитирао од најзначајнијих српских књижевника 20. века, Борислава Пекића:

”Ако под реализмом подразумевамо одсуство циљева, осим оних који су нам доступни, онда је то једно подљудско оријентирање.”

Жеља ми је да грађани Србије постану свесни, да је драматург Јовановић увелико почео са креирањем сценарија за трагедију српског народа, и да се то никако не може назвати патриотизмом.

Вук Драшковић и губитничка политика

Вук Драшковић, лидер српског покрета обнове, последњих недеља добио је значајан простор у медијима. Велики говорник, одлучио је да нам скрене пажњу и објасни нам шта је губитничка, а шта исправна политика. Све би то било у реду, да Вук драшковић није своју странку од најјаче опозиционе странке у Србији 90-их година, довео до подршке у бирачком телу која је на нивоу статистичке грешке. Свакако да господин Драшковић из личног искуства зна како се води губитничка политика, али свакако није компетентан да квалификује неку другу политику. Јавност Србије је некако заборавила и улогу Вука Драшковића приликом избора 24. септембра 2000. године. Наиме, Вук Драшковић је, уочи избора на којима је са власти скинут Слободан Милошевић, грађане позивао на бојкот. Да смо га послушали, где би данас Србија била?

Милан Бојовић: “Реч апсурдан (лат. аbsurdus) користимо када означавамо нешто што је логички немогуће, бесмислено, неразложно, неподобно, неприлично или смешно. Исто тако, реч апсурдитет (лат. аbsurditas) означава логичку немогућност, бесмисленост, неразложност или глупост. Како је последњих месеци у медијима присутна све већа појава апусрда и апсурдитета, одлучио сам се да једним текстом пробам да сажмем неке најзначајније.” 

Експерти као алтернатива

На програмској конференцији у београдској Арени, председник Г17+, која се сада вешто скрива иза конспиративног имена УРС, господин Млађан Динкић обавестио нас је да је његова политичка групација, алтернатива власти. Апсурдитет у овој констатацији је у чињеници да је Млађан Динкић од демократских промена 2000. године био члан сваке Владе. Програмске циљеве за које се залаже данас, могао је да оствари током вишегодишњег учешћа у власти, а многи памте да је зарад својих интереса оборио неколико влада Републике Србије, па је право чудо што зарад децентрализације то није урадио и сада, већ се уочи избора грађанима представља као опозиција. Иако је, пре нешто више од годину дана, његова странка гласала у Скупштини града Београда за укидање надлежности месних заједница, Млађан се преокренуо, и сада подноси иницијативу за враћање, па чак и проширење тих надлежности. Близина избора многе преокреће, а апсурди су све чешћи.

Власт, а опозиција

Међутим, није Млађан Динкић једини који учествује у власти, а понаша се као да је опозиција. Сведоци смо да све више лидера и представника странака који чине актуелну Владу Републике Србије, у медијима износе мноштво оштрих критика на рачун власти. Нјавећи критичар власти је председник Републике Србије Борис Тадић. Као лидер странке, односно коалиције која је обећала грађанима бољи животни стандард, нова радна места, улазак у ЕУ и сл, а када та обежања не само што нису испуњена, већ је животни стандард значајно лошији него у годинама пре формирања кабинета Мирка Цветковића, када је огроман број људи отпуштен, када држава Србија срља у задуживању у иностранству, а дугови се праве због куповине социјалног мира, а не због инфраструктурних пројеката, и када је чланство у Европској унији извесно колико и опстанак исте, Борис Тадић покушава да критичким ставом према власти амнестира своју странку уочи наредних избора.

Незванични кандидат за премијера будуће Владе, Ивица Дачић, усвојио је стратегију залагања за дијаметрално супротне циљеве. Тако се министар полиције један дан залаже за поделу Косова и Метохије, други дан за интервенцију полиције и конфликт са међународном заједницом, трећи дан за чланство у ЕУ и сарадњу са међународном заједницом, и тако у круг. Чини се да Ивица игра на карту да не читају сви грађани сваки дан новине и да велики број грађана нема приступ интернету, па покушава да прикупи гласове шареноликог, претежно лоше обавештеног, бирачког тела.

На програмској конференцији у београдској Арени, председник Г17+, која се сада вешто скрива иза конспиративног имена УРС, господин Млађан Динкић обавестио нас је да је његова политичка групација, алтернатива власти. Апсурдитет у овој констатацији је у чињеници да је Млађан Динкић од демократских промена 2000. године био члан сваке Владе.

Задуживање је успех

Задуживање емитовањем обвезница је узело све већег маха, и актуелна власт као да је изгубила меру. У неколико наврата, емитоване су обвезнице у номиналним вредностима од 100 и 200 милиона евра. Затим је у септембру ове године, Србија емитовала еврообвезнице у вредности од милијарду долара. Премијер Мирко Цветковић, еуфорично је изјавио како је то историјски догађај за Србију. У овом случају нам је задуживање и омча око врата за будућа покољења представљено као својеврсно достигнуће. Не узимајућу у обзир каматну стопу, намену за коју се средства позајмљују, као и могућност државе да сервисира дугове у наредном периоду, чињеница је да се величање задуживања једино може окарактерисати као бесмислица.

Неспособни владар из сенке

 

Војислава Коштуницу, док је био на челу Владе Републике Србије, политички противници и неистомишљеници карактерисали су као неспособног, спорог, необавештеног. Данас, међутим, уочи изборне кампање исти ти, о Војиславу Коштуници говоре као о човеку који је контролисао све у Србији: најмоћнији криминални клан, тајкуне, приватизације, па чак, прочитах пре неки дан, и медије.

Две странке, исти програм

 

Две, у овом тренутку, странке са највећим бројем бирача, грађанима Србије нуде исти програм. Они чак, то ни не крију, већ се јавно утркују да нам кажу ко је од кога преписао, или, што рече Александар Вучић Јелени Триван, чији је већи и обимнији. Чак им је и слоган исти: ”и Косово и Европска унија”. Питам се, зашто онда не саставе предизборну коалицију, већ се кандидују свако за себе.

Милан Бојовић

Извор: http://www.slobodanjovanovic.org