Љубица Мркаљ: Историја нам указује да смо сви одговорни за њу (део други)

Разговарао Дејан Ђорић

Зашто би било ко био одговоран за „нашу“ неозбиљност, за „наше“ непоштовање сопствене хијерархије вредности и „наш“ мањак самопоштовања када смо краткорочних мисли,  обећања и заветовања самима себи.  Није то ни због тога  што нам је „кућа на друму“, већ зато што смо скоро дозволили  да „кашика смоле што кацу меда квари“ нарасте и прекипи до  потпуног загађења

 

У Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“, где сте имали ретроспективну изложбу 1998. године, дошло је до пљачке. Украдено је шест капиталних слика, међу којима и два аутопортрета. Шта је тај догађај значио у вашем сликарском животу? Сада сте у парадоксалном и трагичном положају. Ваша изложба је одржана у Галерији којом управља УЛУС, ваша матична организација. Уместо да вас заштите и исплате надокнаду за украдене радове, челници УЛУС-а се суде са вама. Уколико изгубите спор, уместо да вас обештете надлежни ће вас опљачкати.
Не смемо заборавити да је низ година на терену бивше Југославије харао рат који  је од сваког зла направио тривијалност. Није ми пријала наизглед удобна сигурност париског уметника. Тражила сам и најмањи повод нарочито  у мојој професији да будем у земљи својих предака, уз  родбину, пријатеље и народ.  Излагала сам тих несрећних година чешће него икад верујући  да и  тако, немуштим говором  какво је сликарство, могу и морам бити  подршка својима,   општем добру и људском разумевању… У том погледу, срећом, нисам била усамљени случај.  А стигле су ме и професионално гледано „зреле  године“. Нисам од оних који чекају само да боља  будућност пристигне. Историја нам указује да смо сви одговорни за њу.
После неколико сасвим различитих самосталних изложби којој је претходила после вишегодишњег припремања она у престижној „Модерној галерији“  Ваљева, али и значајних групних  изложби, за само неколико година пола мог атељеа се  нашло у  српским земљама. Било је логично да донесем и остатак из Париза, јер ми је понуђен један слободан термин за излагање у  павиљону „Цвијета Зузорић“.
Опште стање јавашлука,  клановских обрачуна, принцип остварења првенствено личних, а не еснафских интереса  омогућио  је  самозваним арбитрима и недаровитима да од једног  удружења угледне традиције  где се логика лојалности  и поштовање етике  подразумевају,   начине на општу срамоту само полигон  за  сопствена шићарска самоуслуживања!
Када се све то догодило пре четрнаест година  била сам скоро  поражена  не само нехајем и презиром већ и злурадошћу појединих колега. Али, и одбијањем адвоката из Агенције за ауторска права да ме заступају на суду. Зар је толико тескобно  на  родној груди? Знала сам да  свуда постоји завист, а одједном као да се цео свет уротио или поцепао на добре и зле. Скоро годину дана нисам сликала налазећи се пред поразним питањем: Зашто стварати ако су срушени  морални кодекси да је и људско таворење доведено у питање, а камоли  право  на  поштовање, чување и заштиту уметничког дела?
Ако сам успела тим поводом да пребродим стваралачку кризу неочекиваним обртом за саму себе и пређем границе „шта је могуће, а шта није у сликарском домену“, тиме што и даље настављам да  сликам  онако како се одвајкада  праве и хлеб и вино, зар је потребно да очекујем и тражим правду ван своје рођене земље? Моја је жалба на Уставном суду, а у нас постоји закон који у оквиру људског права штити и уметника  и уметничко дело. Коме је онда то право загарантовано?

Два пута сте конкурисали за националну пензију и оба пута сте одбијени. У исто време мимо конкурса добили су је многи естрадни „уметници“ , који тешко да је по европским и локалним мерилима заслужују. Да ли нас било ко у Европи схвата озбиљно или је културни геноцид још један отров који нам припрема та „безуба стара дроца“, како је Езра Паунд назвао Европу?

[restrictedarea]

Немојте ми дирати Езру Паунда.  Његово песничко пролажење  кроз лавиринт вечних митова није попут копања „црне рупе“ у Европи. Али, зашто би било ко био одговоран за „нашу“ неозбиљност, за  „наше“ непоштовање сопствене хијерархије вредности  и „наш“ мањак самопоштовања када смо краткорочних мисли,  обећања и заветовања самима себи.  Није то ни због тога  што нам је „кућа на друму“. Пре је зато што смо скоро дозволили  да „кашика смоле што кацу меда квари“ нарасте и прекипи до  потпуног загађења. Зато би се такав нехај могао назвати понудом за културно самоубиство, јер историјски и географски, поготово  својим културним наслеђем, значи,  суштински припадамо Европи, због тога што смо на самом њеном „пупку“. Још увек ниједан  њен део не може да се  трансплантацијом пренесе некој потонулој Атлантиди.
Свуда сам сретала изузетне појединце ствараоце и знам да ће их још бити, али само земље које их се не одричу поседују и културну баштину и национални  идентитет.

Деценијама физички и духовно путујете кроз време и простор целокупног античког света, за вас је Медитеран вероватно земаљски одраз раја, цивилизацијско чвориште, можда и центар света. Већ са корица ваше прве песничке књиге „Иконолатрија“ уочава се да не одбацујете хришћанство као већина хелениста.
Сновиђења која не издрже дневно светло нису вредна пажње. Напредовање  наука није у њиховој  изолованој специјалности већ уз сарадњу с комплементарним дисциплинама. Као што физика не може без математике тако се ни историја не може приближити објективном виђењу временског тока без учешћа антропологије, лингвистике, археологије,  уметности, филозофије, религија…
Зато је архаично медитеранско наслеђе за мене једно од  неколико  светских изворишта архетипских значења  макар за утопијско угледање. Јер, кратковиди поглед на прошлост доводи често до помрачења вида, па  и будућности.
Низ вредности попут  моралних врлина  за човечанство су усвајане из кодекса култура које су им претходиле. Тако, поред осталих,  велики историчар религија Мирче Елијаде  потврђује да је  хришћанство не само наследило добар део постулата хеленске етике,  него оно посебно у православљу толерише  на Балкану неке облике паганских ритуала попут култа мртвих. А  он сам се није одрекао хришћанства, иако је био инициран и у друге религије. Једна од врхунских египтолога Кристијан Дерош Ноблкур је  објавила  неколико књига богато илустрованих и с непобитним аргументима  дешифрованих  садржаја о подударностима култа, симболике  и обичаја из старог Египта,  из времена   XIV династије (1700. године пре Христа), са оним успостављеним  у хришћанству.

Располажете езотеријским искуствима о којима приповедате у новој књизи приповедака „Панцир кошуља дугиног сјаја“. Пишете исто тако добро као што сликате, припремате и четврту књигу, а представа о богатству вашег унутрашњег света се усложњава. Судбина ваше прозе и поезије је налик књижевном делу Мира Главуртића. У питању су највиши литерарни досези које само посвећени препознају, а јавност, критика и жирији не реагују. Није ли књижевност настала око Медиале (Главуртић, Марија Чудина, Данило Киш и Драгош Калајић), којој су били блиски Васко Попа и Миодраг Павловић, најбоље што је дала балканска књижевна сцена?
Један део овог питања ми звучи као реклама  пред отварање  мог кабинета за читање судбине из шољице за кафу. Какво је време стигло, могла бих још и  да размислим…  Ипак, шалу на страну!
Почела сам да објављујем 1986. године када ми је Срба Игњатовић понудио да за часопис „Савременик“  пишем књижевни фељтон, и потом подстакнута пријатељима   писцима  усудила сам се да објављујем  и  поезију. Иначе, током мојих ритуалних долазака у нашу престоницу, углавном поводом излагања, радо сам проводила  слободно време са умним и креативним особама уз разговор и чашицу, често  зачињеним анегдотским пикантеријама или неком жустром  расправом.
Имала сам част да многи људи „од слова“ пишу о мојој уметности.  Међу првима  је  и  Миро Главуртић,  али објективно гледано, не верујем да се може поредити моја проза с  његовим минуциозним истраживањима традиције зла и сатанизма, као ни  с приказима, у новом светлу, појединих карика у ланцу светске историје моћи  Драгоша Калајића.  У случају моје поменуте књиге улога морбидне симболике може да буде доминантна једино као потка   за наративну нит у причи  „Кућа Каљостра“, која се завршава одласком у Агриђенто где ће посредством Емпедокла мрачни окултиста бити „ћушнут у заборав“ – као у свакој причи о иницијацији (овог пута уметничкој);  јер ту је принцип зла присутан колико је и сликарској палети потребна супротност (тешке сенке и тама у виду црне и мрке боје), да би светлост и  дијапазон обојености дошли до изражаја…
И без прављења ранг листе поуздано осећам  и знам да имамо врло даровите писце у свим генерацијама и светски занимљиве. Мислим да су моје књиге ипак наишле на добар  пријем у односу на тако тешко време и за  већ признате писце. Откупљене су за библиотеке,  објављени су и неки прикази,   углавном у часописима или у збиркама ауторских текстова.

Љуба Поповић је за крај интервјуа у „Печату“ скоро тестаментарно отворио трезоре свог духа и изрекао можда најдубље ствари о себи и о свом делу. Нека то буде традиција оваквих прилога. Другачије речено, да ли сам пропустио да вас питам о нечему битном, да ли желите без цензуре да говорите о некоме или нечему, или можда да усмерите огледало свог духа ка будућности коју је још Жил Верн описао као суморну?  
Због вишеслојности ваших питања давала сам често укрштене одговоре. Зато  бих  хтела да неке ситнице  само ставим „под лупу“, можда би  се  један утисак о наступајућем сумраку  ублажио  тим увећањем, попут осветљавања или озаривања… Зар смо заборавили чему су служиле  додолске  или  неке друге песме које разведравају?
Била сам скоро сметена, ево, да кажем „женирана“ вашим инсистирањем  на мојој женствености.   Већ ова реченица је мала игра речи, али само за оне који знају и српски и француски језик.  Навикла сам да моје име и презиме  ни у каталогу, ни поред слике на зиду неке галерије  не указују   никоме  у западном свету да ли сам мушког или женског пола. Јер у мом присуству  се упорно дешавало да посетиоци изложбе питају ко је господин сликар… Та „невидљивост“ је добра прилика сваком уметнику који жели да сазна  шта мисли просечна публика. Али, познати и уврежени стереотип  посматрања уметности и уметника није ми сметао да  учествујем на једној значајној колективној изложби у Аустрији, као једино женско чељаде међу једанаесторицом сликара  представљајући  париску фигурацију на крају XX века по избору историчара и теоретичара уметности Ива Кобрија.
Дешавало се да сам  у неколико наврата чак преузимала иницијативу, јер су ми се  увек чинили безумним општа учмалост, недостатак  маште и одговорности код  званичних институција,  па сам   организовала  тематске изложбе  наших уметника, мени генерацијски и естетски блиских. Да поменем само две: у Паризу с колегама који живе на Западу „Отмица Европе“ у Галерији „Ака-Валме“,  1997. године (пренета у Београд исте године) и  „Мртва природа – ризница ван времена“ уз учешће кустоса „Етнографског музеја“, 2004. године у Београду.
Оптимистичка је и чињеница да су ме после  прве изложбе уметничке фотографије „Пали анђели“ у Салону  „Музеја савремене уметности“ у Београду, 1994. године, наши фотографи позвали да учествујем с њима на Бијеналу фотографије у Паризу…
Све што стварам   креће се  у динамичном процесу метаморфозе зато што се идеје  преливају у различите форме изражавања, али опстаје, поуздајем се у своје  надахнуће,  једна  сагледаност света  на самом „прагу светлости“.
Зато су и нови анахронични аутопортрети у пратњи чланова моје духовне породице тренутак превазилажења немогућег већ и по називу: „Тата Рембрант учи Љубицу како да ухвати непостојани сјај живота“.
Та лака иронија ме упућује како да  свакодневно изађем бар корак из убитачног антропоцентризма, али без упадања међу мизантропе.

У Паризу, марта 2012. године

[/restrictedarea]