ЛАТИНСКА АМЕРИКА „ПОД ШАПОМ“ ЈУЖНЕ КОМАНДЕ САД

Нил НИКАНДРОВ

Милитаризација спољне политике Сједињених Држава на глобалном нивоу је потпуно очигледна чињеница.  Они се исто понашају и према Латинској Америци. Стејт депаратмент не исказује уобичајену чиновничку љубомору у вези са наглим дизањем војно-политичке активности  Јужне команде САД (US Southcom). Одређен је такав  курс,  и у ближој перспективи се не предвиђа његова промена. Зато се не треба чудити што су латиноамериканци генерале америчке Јужне команде схватали као предводнике политике Вашингтона. Последњи међу њима  – генерал-мајор Даглас Фрејзер  ће ускоро да заврши своју мисију на том континенту, а њега ће заменити Џон Кели, генерал који је ратовао у Ираку и другим «врућим тачкама».

Инфраструктура Јужне команде у Латинској Америци се осавремењује ударничким темпом:  аеродроми, луке, центри везе, стамбене четврти у које могу да се сместе допунски војни контигенти. Нови командни центар који обезбеђује управљање војним базама у региону уз коришћење најсавременије технологије, саграђен је у граду Дорал (Мајами, држава Флорида). Предвиђена је чак и могућност ракетно-атомског напада,  и зато су подземни спратови Центра заштићени бетоном и челиком. Све указује на то, да се Пентагон спрема на радикално погоршање оперативне ситуације на западној полулопти земљине кугле.Уколико САД и Израел покушају да силом реше проблем  «неутрализације» иранског хипотетичког нуклеарног оружја, према проценама аналитичара – овакав развој догађаја ће бити више него вероватан.

У Вашингтону се врло озбиљно схватају претње Техерана које се односе на могућност да дође до одговора по територији САД, уколико би дошло до напада на Иран. Очигледно је да Иранци имају у виду «осветничке борбене групе» које би могле да се формирају за «сат икс», уколико напад  буду сматрали за врло вероватан. ФБИ и остале америчке тајне службе нису само једном или два пута «прочешљале» комплетан сумњиви контигент САД, (у вези са постојањем њихових злочиначких веза са Ираном) али нико не сме да ризикује да тврди да је акција чишћења дала праве резултате. Још је проблематичнија борба са ћелијама иранских и осталих терориста  у земљама Латинске Америке и Карипског базена. Пропагандна кампања свуда присутних исламских екстремиста који делују у земљама јужно од реке Рио Гранде достигла је такав интензитет да је тешко разликовати истину од измишљотина. Обичне Американце паника лако хвата, али страх повремено хвата и професионалне војнике. У холу Управе за одбрану (Defense Department) Јужне команде недавно је пронађен  ко зна чији  дипломат-кофер. Одмах је објављена хитна евакуација и стотине запослених су, гурајући се и сударајући, потрчало према излазу: непријатељ вреба са свих страна и у стању је да удара и по, рекло би се, најзаштићенијим местима.

Најбољи начин заштите од тероризма  је формирање појаса безбедности на далеким прилазима Сједињеним Државама. Управо тако Пентагон објашњава своје напоре на ширењу  мреже војних база на латиноамеричком континенту.  Уосталом, термин „база“ америчка војна лица при  комуникацији са   партнерима све ређе користе. У вези са тим су написана и одговарајућа упутства. Сада је популарна другачија терминологија која одговара стратегији „меке силе“, која не изазива „конфронтационе“  асоцијације: „Пункт  за свеопшту безбедност“ (Cooperative security location– CSL) или „Распоред предњихоперативних локација“ (Forward Operating Location– FOL).  Америчке базеделују у Колумбији, Салвадору, Хондурасу, Гватемали, Костарики, Панами, Перуу и Парагвају. На Карипском мору Јужна команда поседује базе на Курасау и Аруби. Великом брзином се гради „Пункт за свеопшту безбедност“ у Доминиканској Републици. Према тврђењу Фрејзера,та војна поморска база на туристичком острву Ла-Саона је неопходна за борбу са незаконитим прометом наркотика и ради пресецања илегалне емиграције у САД. Наравно, и та база спада у цео систем који обезбеђује осматрање територијалних вода Венецуеле и њене флоте.

Као врло важан успех Јужне флоте на учвршћивању позиција у региону може да се сматра амерички споразум са Аргентином о формирању војне базе у Чакоу, аргентинској северној провинцији. Тај посао Американци су почели још пре шест година тако што су аргентинцима прво предложили помоћ у борби са природним катастрофама. Затим су све упорније почели да постављају питање коришћења војних снага САД у акцијама хуманитарног типа. Сарадници војне групе при америчкој амбасади су сваки час путовали  у ту провинцију, обавештавали су о постигнутом у  борби са природним катастрофама у Хондурасу, Костарики, Парагвају и другим земљама. Истовремено се ширила кампања о томе да се у региону активирају исламски екстремисти, посебно у тзв. „зони три границе“: Аргентине, Парагваја и Бразила. Теза је била једноставна: само ако се буде сарађивало са Јужном командом и тајним службама САД моћи ће се избећи оне огромне терористичке акције какве су биле 1992. у Буенос-Ајресу напад на израелску амбасаду и 1994. на добротворне јеврејске организације AMIA.

Председница Аргентине Кристина Фернандес, која се иначе  критички односи према империјалним  тенденцијама у политици Вашингтона ипак се сложила са градњом «Центра за борбу са ванредним ситуацијама». Врло је могуће да јој је Барак Обама приватно обећао помоћ у решавању проблема Малвинских острва на, за Аргентину, »праведан» начин.

Посебно је за остварење пројекта «за борбу са катаклизмама» био заинтересован гувернер провинције Чако, Хорхе Капитанич, који је, пошто се нашао у центру пажње северноамеричких масмедија, дао  неколико изјава потпуно супротних  политичком курсу покојног председника Нестора Киршнера, а који је наставила Кристина Фернандес де Киршнер. Капитанич је позивао на стратешко партнерство са Сједињеним Државама (оно је некада већ постојало, али Аргентина од њега није добила ништа добро) и на нов покушај да се формира ALCA, интеграциони блок који ће служити интересима САД. Гувернер Чакоа је полагао посебне наде  у оснивање предузећа за прераду шећерне трске у биоетанол. «Гарантоване» инвестиције од 100 милиона долара, отварање нових радних места и други вероватни пројекти у којима ће учествовати амерички бизнис су надахнули тог гувернера да даје изјаве у којима није било тешко «прочитати» да су то обећања, која амерички бизнисмени и обавештајци нештедимице просипају на све стране у стадијуму  «потраге за перспективним контактом».

Увођење америчке базе у аргентинску провинцију Чако обезбеђује Јужној команди поуздан мониторинг  «зоне три границе», проучавање перспективе за «освајање» најбогатијих резерви воде за пиће «Система Гуаране», врбовање нових људи у региону, најпре – војних лица и сарадника полиције. Противници Јужне команде у Аргентини организују митинге и манифестације како се коришћење америчких база  у Чакоу не би користило за шпиунажу и тајне операције против суседа – Боливије, Парагваја и Бразила. Међутим, гувернер Капитанич упорно тврди да ће Американци аеродром Ресистенсије (главног града провинције Чако) користити само ради пружања помоћи у условима ванредних ситуација (у вези са климом у његовој земљи) и као пункт за претовар и складиштење (Centrode Operacionesy Almacenamiento). «Категорично одбијам верзију, која се појавила  кроз социјалне мреже, – изјавио је гувернер, – верзију да се Ресистенција претворила у базу Јужне команде САД. Стварно, само што нису стигли поморски пешадинци, тенкови и хеликоптери, тако да ће на морским обалама провинције Чако почети да функционише војна поморска база». Гувернер се шали сматрајући да је то најбољи начин да се приче пресеку: провинција Чако је континентална!

Пуковник Едвин Пасмор (EdwinPassmore) је много учинио за реализацију пројекта  Јужне команде у Чакоу. Његов посао су аргентински масмедији до детаља разоткрили. Професионални обавештајац који је радио у Авганистану, био саветник за обавештајни посао у министарству одбране Кувајта. 2005 – 2008. радио је у Венецуели. Локална контраобавештајна служба је више пута констатовала његове састанке са завереницима из војске. Последица је била – Американац је протеран из земље. Последњи његов посао је – Аргентина.  Треба да се констатује да се у амбасади САД у Буенос-Ајресу сакупила  многобројна  компанија «ударених» сарадника војне обавештајне службе и ЦИА. За сада они ефикасно решавају задатке који им се поверавају. Јужна команда је успела да се пробије у Аргентину, сада треба само још да почне да ниже успехе.

Међутим  – њихове колеге из Бразила нису знале  да створе потребне предпоставке  за реализацију «базног пројекта» Јужне команде. Генерал Фрејзер лично је пет или шест пута под различитим изговорима посећивао
Бразил, чак је свечано отварао  меморијалне табле као успомену на  ратну америчко-бразилску сарадњу из  Другог светског рата. Али, без обзира на убеђивања и уверавања gringa, они су одбили да са Американцима „деле“ базу Алкантара. Разлози су познати: тај космодром на атланској обали  обезбеђује научно-технички прогрес земље и њену самосталност у стварању напредних војних технологија. Неуспеси са неким претходним лансирањима бразилски научници и војна лица су приписала саботажи агената ЦИА и војних обавештајаца САД. Када би се Американци лепо, законито  сместили у Алкантару, на космички програм Бразила би мирно могао да се постави огромни дебели крст. Империји у западној земљиној полулопти није потребна конкуренција.

Генерал фрејзер, који је у марту говорио у Конгресу, са отвореношћу војника је саопштио да Јужна команда предвиђа кризни развој догађаја у земљама ALBA, односно Боливаријанске  алијансе народа Латинске Америке, да прати процесе у региону и да је спремна да делује  уколико околности покажу да је то потребно. Фрејзер је говорио и о „растућем нивоу насиља“ у тим земљама, о „економској нестабилности“ и „геополитичким катаклизмама“. Све то мора да се одрази и на Американце – цивиле и војна лица  која имају везе са Латинском Америком. Посебно је поменут „ирански фактор“ у међународним везама земаља, удружених у  АЛБА. О недопустиво блиским односима са Техераном  Сједињене Државе су подсећале већ много пута, скрећући пажњу највише на Венецуелу, Боливију, Еквадор и Никарагву.  Без обзира на то, „експанзија“  Ирана на континент се ипак наставља. Отварају се нове амбасаде (било их је 6, сада их има 10) и културни центри –сада их је 17. Ту статистику Јужна команда наводи у својим извештајима као нешто узнемирујуће.  Јужну команду још више узнемирују редовни авионски летови венецуеланске компаније «Conviasa» Каракас – Техеран – Каракас. У штампу САД коју субсидира обавештајна служба САД убацује се информација да је „потпуно могуће“ да Иранци своје ракете пребаце у Венецуелу.

Тако, корак по корак, праве се „мотивисане“ варијанте за коришћење база Јужне команде против „непријатељских“ режима у Латинској Америци.  Може да се претпостави да  ће та „превентивна“ дејства да се поклопе са почетком агресије САД и Израела против Ирана. 

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)