Киша и (с)узе и маестро демагогије

1
Пролеће, киша
Трава се подигла, жбуње васкрсло и све то на време! Бог је поново био милостив, рекао би један скептик. Исти људи који су кукали због недавних снегова, сада кукају због кише. И због ветра. Сасвим је јасно да ће за месец дана отприлике кукати због сунца и врелине. И све тако до јесени. Онда ће на ред доћи киша. И опет сузе.

2
Барнс и Естерхази
Паралелно  читам Џулијана Барнса  „Није то тако страшно“ и Петера Естерхазија „Помоћни глаголи срца“. Тематика је идентична – смрт и људски однос према њој. Обојица полазе из најличније перспективе – смрти родитеља и властитог старења. Али не постоје две различитије књиге. Барнс је енглески шармер и скептичан, а Естерхази је средњоевропски песимиста и мистичан. У смрти Естерхази  види само бол, патњу и стид. Барнс у смрти види старију госпођу с манама и врлинама.  С Естерхазијем (и смрћу) нема шале, са Барнсом (и умирањем) често смо на ивици смеха, а готово непрекидно се осмехујемо.  Барнс је лековитији, Естерхази ближи мом осећању стварности. Па ипак, не знам коме би од њих двојице дао предност. Можда их зато читам наизменично, враћам се подвученим реченицама, смејем самом себи…

3
А вода?
А вода? – да ли сте препознали завршну секвенцу из једне од најефектнијих реклама које емитују овдашње телевизије.
У  главној улози је не баш тако млад брачни пар који камера слика у брачној постељи, тик пред  спавање, из вршне перспективе. Гласове укућана само чујемо – довикују им се из суседних просторија заједничког стана. Мајка, тетка, отац, па и деца! Од: Лаку ноћ, до: Где су ми лекови!? Агресија њихових најприснијих порука и питања продире у интиму главних  јунака. Мењају се енергије њихових одговора, увећава наша емпатија с њиховом угроженошћу – али у разрешници – видимо их коначно  саме. Подигли су кредит, издвојили се и коначно могу да мирно спавају, загрљени. (Вероватно су и децу оставили мами, тетки, тати… а кредит везали за евро уместо за швајцарце).

4
Маестро демагогије
У доста мизерној понуди политичких реклама издваја се по дрскости и несумњивом ефекту једна реклама УРС-а, у којој Динкић  п(р)озива Тадића, Николића и Дачића да потпишу неку (није важно коју) обавезу. Он, наиме, показује папир, већ је потписао и чека … и вечно  ће чекати њихов потпис. Сви знамо да су у међувремену и они потписали Динкићеву „заклетву“, али то је небитно. До краја предизборног циклуса он ће их прозивати сваког дана, по десет-двадесет пута, и то не сам – него са нама.  „Чекамо“, додаје Динкић, истовремено отписујући друге такмаце – Коштуницу, Чеду Јовановића, Пастора… Једним ударцем, сасвим бескрупулозне рекламе УРС-а, истовремено су неки противници отписани, а други сврстани у ред оних који касне. И вечно ће каснити у  Земљи чуда, како би рекао Луис Керол или Алиса, свеједно. Небитно је да ли је ова преварантска реклама настала случајно или је плод дубоког размишљања тзв. маркетиншких тимова. Она је најбољи пример суштине политичких кампања – није битно ни шта, ни да ли, битно је само конструисати илузију преимућства.

5
Сумрак фестивала
Прво је био фестивал, борба двадесетак композитора и певача за одлазак на „Евровизију“. Онда је „у циљу штедње“ избор сведен на три композиције истог човека. Ваљда су кроз то прошли Горан Бреговић и Корнелије Ковач. Затим је у циљу „даље штедње“ све претворено у једну песму једног певача, ове године Жељка Јоксимовића. Шта ли је следеће? Шта ли ће смислити неограничени господари понуде из „РТС“-а?
Ако прихватимо чињеницу да је било који хит Аделе или Естеле, Кети Пери или Лили Ален, Лејди Гаге или Ферџи бољи од свих песама на овој или било којој „Песми Евровизије“, можда није лоше да у циљу уштеде идуће године и не учествујемо. И за то се могу наћи прави разлози, зар не?

6
„Побугарисмо се“
Пре неколико година сам био у Бугарској и на своје изненађење схватио да у бугарским књижарама  нема књига  (савремених)  бугарских писаца! Сидни Шелдон и Харолд Робинсон, Џејмс Патерсон и Пауло Коељо, Харлан Кобен и Лу Хуизху заузели су све полице. Вративши се у Србију, одахнуо сам – у нашим књижарама је у том часу још увек лако било наћи Пекића и Басару, Албахарија и Р. Б. Марковића. Али не лези враже, миц по миц, а све у циљу претварања књига у робу и либерализацију тржиште, бугарска ситуација се врло брзо пресликала и у наше књижаре. Данас је већ веома напорно да под притиском псеудолитературе човек пронађе Селенића или Селимовића, Матијевића или Гордану Ћирјанић. О причама и поезији, и да не говоримо! Било би занимљиво прочитати шта о овоме мисли Алек Попов или неки други бугарски писац, ако већ наши писци ћуте.

7
Песникова визија
Пре пет година је преминуо песник Београда Срба Митровић.  Током целог живота и песничке каријере волео је да посматра свет  са маргине, из тишине свог дорћолског стана.  Суочен са буком  предизборне капање, док гледам политичаре како се утркују да посете фарму, челичану, фарму кока носиља, аутобазу, напредни пластеник,  не могу да се не сетим једне Митровићеве песме, која боље него било која друга песма савременика (ин)директно коментарише различит поглед на свет  било ког политичара и обичног човека, и дефинише суштину неспоразума:
ВИЗИЈА
„Био сам тамо
Где тебе нема,
У фабрици.
Ћух топал пирка,
Непрозир титра
Ледним сазнањем;
Не, нема речи,
Дим се витла,
Слутња сама:
Можемо ли се
Још препознати
У севу погледа?
У мимоходу
Немо устукнух,
Очи говоре:
Нема више лажи,
Ово је земља зла,
Ово је пакао.“

8
Смисао живота
Судећи по реклами у недељним новинама никада није било  јефтиније стићи до смисла живота. Ако купите часопис „Водич за живот“, за само 199 динара, спознаћете смисао живота. Ето праве понуде, ето могућности да дебело профитирамо за мали новац.