Почетна / Документи / Киднаповање Бобиja Фишерa (део први)

Киднаповање Бобиja Фишерa (део први)

Пише Златко Богатиновски

Исказујући свој лични, па и политички став и протест против санкција СР Југославији, Борис Спаски и Боби Фишер су у нашој земљи, тачно пре 20 година играли реванш „меча столећа“

 

Ухапшен Боби Фишер! Јапанска агенција „Кјодо“ је 13. јула 2004. године јавила да је легенда светског шаха ухапшена на аеродрому „Нарита“ у Токију, због коришћења фалсификованог пасоша и наводно због кршења санкција УН према СР Југославији чак из маја 1992. године. У Југославији је тада био забрањен и спорт, јер је ембарго УН укључивао и забрану одржавања међународних спортских такмичења. Југославији су тада многи окренули леђа, али не и прави пријатељи.
Исказујући свој лични, па и политички став и протест против оваквих санкција, Борис Спаски и Боби Фишер, десети и једанаести првак света у шаху су у СР Југославији играли реванш „меча столећа“ за титулу првака света из Рејкјавика 1972. године. Двадесет година после првог меча Фишер је играо где је желео.

„ЈА ИГРАМ ШАХ ГДЕ ХОЋУ“
Када је 1972. године тражио да се меч одржи у СФР Југославији, лично му је државни секретар Хенри Кисинџер објаснио да не може амерички спортиста да игра тако важан меч у некој „комунистичкој“ земљи. На путу до титуле Фишер није добио никакву подршку своје државе. Све је урадио сам. Запањен овим чином наметања, а врло правдољубив, Фишер је демонстративно одбио да игра меч уопште. Љут на Стејт департмент и огорчен непоштовањем слободе америчких грађана није схватао зашто не може да игра где хоће. Хенри Кисинџер му је и то објаснио.
Године 1972.  је први и једини пут у историји шаха један рођени Американац (Фишер је рођен у Чикагу 9. марта 1943) победио Руса, Бориса Спаског, и постао првак света. Онда је једноставно нестао.
Вест да ће после дугогодишње Бобијеве самоизолације и неиграња шаха у СР Југославији упркос санкцијама бити одржан римејк „меча столећа“ између њега и Спаског, 1. септембра 1992, била је права бомба.
Пре почетка меча, 21. 08. 1992. године, Министарство финансија САД-а је обавестила Фишера да је његово учешће у мечу, по њима, противзаконито и да ће бити кажњен ако буде играо. За разлику од седамдесет и друге, деведесет и друге је Фишер  пркосно изјавио: „Ја играм шах где хоћу“.
На конференцији за новинаре Боби је пред ТВ камерама и више од 300 новинара из читавог света – буквално пљунуо на ултимативно упозорење, баш на меморандум Владе САД-а. Потом га је поцепао и бацио.
По мишљењу америчких правника, овим се писмом кршио члан 1, одељак 9, параграф 3 Устава САД-а, који се односи на основна људска права. Без обзира на то, а на основу председничке наредбе 12810, од 5. 06. 1992, коју је потписао Џорџ Буш о забрани трговинских трансакција са СРЈ, као и новембарске оптужнице, 15. 12.1992. године је издат налог за  Фишерово хапшење. Од тог тренутка, некад јунак америчке нације постаје „државни непријатељ број 1“. Тако је почео прогон Бобија Фишера. То што је у јеку хладног рата, у мечу који је био више од игре победио Спаског и руској шаховској школи и СССР-у отео „њихову титулу“, коју су од 1948. године непрекидно држали великани шаха Ботвиник, Смислов, Таљ, Петросјан и Спаски, постало је неважно, као обрисано гумицом.
Бушова председничка наредба је била противуставна и  применљива по потреби. Санкције СР Југославији су биле проблематичне за грађане САД-а, јер су им ускраћивале уставно право на путовање које је потврдио Врховни суд САД-а. Бушово писмо је срочено на тај начин, да је нпр. Американац који би допутовао у СРЈ, појео и платио ћевапе у ресторану, могао да буде оптужен за „трговачке трансакције“ са Југославијом.
Тако је један од најистакнутијих компјутерских стручњака САД-а, професор Чарлс Велдон, са њујоршког „Сити“ Универзитета боравио послом у СРЈ, па нико није хтео да га хапси.
Иако је Шаховска федерација САД-а све време рата куповала стручне часописе и књиге од Шаховског савеза Југославије, нико од функционера није био санкционисан.
Зато што је играо шах на „забрањеној“ територији, Фишер се неће враћати у САД до краја живота. Због отворене подршке тада најусамљенијој држави на свету, Боби ће постати усамљенији и од ње саме. Неће смети да буде ни на сахрани мајке Регине и сестре Џоане. Свака, па и шаховска помоћ СР Југославији је морала да буде кажњена по суровим глобалистичким законима. Фишеру је било запрећено новчаном казном од 250.000 долара и затвором до 10 година. Немачка, Швајцарска, Мађарска, Филипини, Јапан и Исланд су биле изнуђене адресе најпознатијег шаховског скитнице на свету пуних 16 година.

ЦИА ПАЦОВИ

[restrictedarea]

У  Америчком конзулату у Берну, у Швајцарској, 24. јануара 1997. године Фишер продужава свој пасош  на 10 година. Боби је живео у Мађарској 1999. године код чувених шахисткиња сестара Полгар, гледајући како НАТО бесомучно бомбардује и кажњава Србију. Био је врло несрећан поводом тога.
Живећи тако по свету, Боби све више критикује САД и даје антисемитске изјаве: „ЦИА пацови раде за Јевреје“. У међувремену су му у САД-у све личне ствари, књиге и записи партија нестале.
Од 2000. године живи на Филипинима, одакле често путује за Јапан код познанице Мијоко Ватаи, председнице Шаховске федерације Јапана. Дајући интервју филипинској радио станици „Радио Бомбо“, поводом једанаестог септембра 2001, аплаудира том чину и каже: „То је дивна вест“.
Стејт департмент креће у отворени напад на Фишера. Прво је дискредитован искључењем из Америчке шаховске федерације и одузимањем титуле велемајстора због наводног „подржавања тероризма“.
Онда је на лични Бушов захтев Бобију тајно и нелегално поништен пасош 11. 12. 2003. године. Обавештење о томе Фишеру никада неће стићи, јер није ни послато. Цинизма ради, само месец дана раније Бобију је пасош проширен са 20 нових страница за визе због честих путовања.
Петнаестог априла 2004. године, Фишер из Маниле долеће у Токио и без проблема, са уредним улазним печатом царине и  јапанском визом у трајању од 90 дана пролази границу. Долази у посету код Мијоко.
Два дана пре истека визе, тринаестог јула, Фишер намерава да ЈАЛ-овим летом 745  отпутује за Манилу. После тога је планирао да путује за Игало код Димитрија Бјелице, намеравајући да затражи политички азил у Југославији, тада већ СЦГ.
Тих дана се спремао за меч на 25 табли против компјутера „Дубоко плаво“, који је победио Каспарова желећи да покаже да је бољи од Гарија.
Док је пролазио контролу, показујући бординг карту, одједном му неки човек отима пасош и удара печат ВОИД, чиме га поништава на његове очи. Неколико радника обезбеђења га окружује тражећи да пође са њима, што Фишер одбија. Вукући га и  грубо гурајући успевају да га одведу у неки полумрачан ходник. Када су му рекли да је задржан јер му је пасош поништен пре шест месеци, био је запањен. Питао се како му је пасош био исправан пре три месеца кад је улазио у Јапан? У притвору су му рекли да је „пасош поништен ретроактивно“. Наједном је постао – имиграциони предмет број 20210. Успео је само да на свој сајт постави реченицу да је ухапшен у Токију на аеродрому и да тражи помоћ.
Џон Боснић, канадски новинар (видети „Печат“, бр. 189) је тада радио ноћну смену  на „Радио Јапану“, програм на енглеском. У два сата по поноћи, док је читао вести, изненада је на екрану видео најновију вест да је Фишер ухапшен.. Најновије вести се увек прикажу три пута, ова је била само једном. Помислио је да нешто није у реду, да неко нешто крије.
„Копајући“ по Интернету набасао је на очајничку Фишерову поруку и на телефон Мијоко Ватаи.  Већ у девет сати је био код ње у Јокохами. Поред ње је био Ићиђи Иши, угледни јапански политичар, посланик у Парламенту и бивши заменик министра спољних послова.
За то време Фишеру у посету у затвор долази мистериозни човек представљајући се као „Питер“, званичник америчке амбасаде. Кад га Боби пита за презиме, „Питер“ одговара да то није важно, већ то што он има овлашћење од амбасаде да му замени пасош за документа којима би могао да путује. Фишер одбија понуду као и сликање, потписивање било каквих папира и  остављање отиска прста. Знао је да почиње прљава игра.
Већ петнаестог јула јапански министар правде потписује налог за Бобијеву депортацију. Американцима се журило да  га што пре, са што мање буке пребаце у САД. За спречавање те акције је остало само неколико дана. Када 16.07. поставља молбу за хитну понуду за политички азил у некој пријатељској земљи, у „Вашингтон посту“  се оглашава специјални агент Ален Дуди речима да се очекује Фишерова депортација у САД где ће му се судити.
Сетио се првог  хапшења у Калифорнији, двадесетак година пре овог јапанског. Полиција је тада заменила првака света у шаху са неким обијачем банке. Неповерљив према свима, тек 19. јула пристаје да разговара са Боснићем. Угледавши га, пита га да ли ради за ФБИ или за ЦИА. Боснић одговара да већ 15 година живи и ради у Јапану, и да хоће да му помогне. Онда сазнаје да је Џон у ствари Србин и пристаје да га заступа на суду као правни саветник.

СТРАХ ОД ВАШИНГТОНА
Колико сутрадан је основао и водио „Комитет за ослобађање Боби Фишера“. Изборио се да буде „amicus curiae“, тј. „пријатељ суда“. Координирао је правну и јавну кампању за Фишерово ослобађање. Боби је имао новца, али у Швајцарској, тако да се Боснић сналазио како је знао и умео, онако, по српски. Ангажовао је младу, али изузетно упорну и стручну адвокатицу Масако Сузуки. Објавили су брзо на Интернету и на скоро свакодневним конференцијама за новинаре сва документа  важна за ову америчко-јапанску бламажу. Да свет гледа превару у оригиналу. Тако је почела битка за Боби Фишера.
Боснићева идеја је била да, зато што су америчке власти нелегално поништиле Фишеров пасош, Боби има право да захтева обуставу процедуре јапанских имиграционих власти. Пошто на документу о поништавању пасоша није било Фишерове адресе, документ је био ништаван. Тим потезом је извучена тренутна пат позиција. Тада нико није могао да претпостави да ће последњи Фишеров краљев гамбит трајати скоро девет месеци.
Крајем јула Фишер подноси молбу за политички азил у Јапану која је одбијена. Онда подноси другостепену молбу министру правде Даизу Нозави.
Одриче се и америчког држављанства. Том чину мора да присуствује званично лице из амбасаде, али нико не долази због разних изговора. И забране. Без америчког држављанство не може да буде депортован у САД. Фишер се обраћа и државном секретару Колину Пауелу за помоћ. Одговора нема. Међутим Јапанци пристају на депортацију у неку трећу земљу. Боснић је прикупио понуде чак 26 земаља.
Фишер је рекао: „Југославија“. Боснић одмах контактира нашег амбасадора, а овај Вука Драшковића, министра спољних послова. Врло брзо му амбасадор преноси поруку министра да нема нашег држављанства за Фишера, јер Американци не би били задовољни.
У исто време на другом крају света велемајстор Божидар Ивановић, председник Шаховског савеза СЦГ, 1.08. саопштава да је Боби Фишер, од пет земаља које су му јапанске власти понудиле, изабрао СЦГ, одбивши да буде депортован у Русију или на Филипине. По уставу СЦГ није постојала могућност изручења њених држављана. Ивановић је од црногорског председника Филипа Вујановића добио уверавања да „разумије случај Фишер“ и да нуди помоћ око добијања држављанства. Обећава да ће Фишер „добити титулу почасног грађанина Црне Горе“. Ивановић ће искрено и наивно рећи: „Мислим да смо у моралној обавези да помогнемо Фишеру. Уосталом, он је зарадио казну због наше земље. Његова одлука је комплимент, не само у шаховском и спортском смислу за СЦГ. Верујем да не бисмо имали проблема са америчком администрацијом због прихватања легендарног Бобија“.
Ивановића је већ сутрадан негирао управо Вујановић изјавивши на „Радију Црне Горе“ нешто сасвим супротно и разочаравајуће. „Свјетска шаховска легенда Боби Фишер неће бити становник Црне Горе. Због става Владе САД, он нема услова да добије азил“. Чак је изустио и ово: „Влада САД-а очекује да Фишер буде изручен што прије. Због таквог очекивања и става америчке владе, потпуно је разумљиво да не може добити азил у Црној Гори“. Филип Вујановић је из јуначке Црне Горе поручио не баш јуначки „да не би било добро за будућу независност да се Црна Гора замера САД-у“.
Амерички  конзулат у Подгорици и амбасада у Београду су експресно реаговали. Као и амбасада СЦГ у Токију, која је 3. августа негирала да је СЦГ понудила политички азил  Фишеру. У изјави је било наведено да је то „интерна ствар Јапана и САД-а, јер је Фишер амерички држављанин“. Београд и Подгорица су се уплашили Вашингтона. Видно разочаран и скоро потпуно скрхан неочекиваном вешћу, Боби је Боснићу рекао: „Не могу да верујем да је влада СЦГ заборавила НАТО бомбардовање“.

Крај у следећем броју

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Jedan redak primer moralnog i ljudskog a da dolazi preko bare.Vjecna slava velikom covjeku isampionu.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *