Илузије које су појели црви

Пише Зоран Милошевић

Како откривање детаља о казаматима ЦИА-е у Пољској „спотичу“ спољну политику Варшаве

 

Почетком априла Пољска је обелоданила да је донела „нову“ спољну политику земље. Документ је припремила група стручњака на челу са Радославом Сикорским, министром спољних послова, а његова суштина наговештава неколико чињеница: Пољска ће тежити још интензивнијој интеграцији у структуре Европске уније, јачању своје улоге у војној политици Уније и даљој, појачаној операционализацији антируског пројекта „Источно партнерство“, те залагању за привилеговани однос са Немачком.

НЕМАЧКА – НАЈВАЖНИЈИ ПАРТНЕР
Поводом интеграција у Унију, Пољска ће се залагати за јачање институција ове глобалистичке творевине на основу федералистичких принципа. Сикорски сматра да је Европска унија од највећег интереса за његову земљу, те да ће Варшава следити интеграције у области пореза, економије и политичке сфере, будући да само такав став чланица може гарантовати Унији да ће превазићи актуелну политичко-економску кризу. Према мишљењу пољског министра, Савет ЕУ мора своје надлежности предати свом председнику и председнику Европске комисије, а ове функције ваљало би учинити изборним, затим увести општеевропски бирачки списак, чиме би се укинули национални бирачки спискови.
За Пољску, најважнији партнер у оквиру Уније је Немачка, а што је важно: две земље деле заједнички став о даљој судбини и развоју Европске уније, а новог немачког председника Јоахима Гаука и пољског председника Бронислава Коморовског  везује дуго пријатељство.
Од других приоритета Варшава је издвојила очување своје стечене позиције унутар Уније, где Пољска учествује у доношењу одлука и решења, а ово је важно, јер постоје индиције да после потписивања договора о порезима, Француска и Немачка желе да прекину праксу договора и примене сценарија диктирања (својих) услова осталим чланицама. Такође, Француска и Немачка, у области војне политике и ширења „европских стандарда“ у економској и политичкој области на Украјину, Белорусију и Грузију, немају своје интересе и неће да се залажу за интересе осталих чланица у овом региону, па и Пољске, јер се тиме сукобљавају са Русијом, са којом имају добре економске односе.
„Нова“ спољна политика има и подршку већине посланика у националном Парламенту (како власти предвођене Хришћанско-демократском партијом, тако и левичарске опозиције). Део посланика је, међутим, истакао да нема интересовања за  улазак у еврозону, па све планирано може остати мртво слово на папиру. Такође, пољски посланици су приврженији ставовима САД-а, него Уније, па жале што нема веће интеграција (због вета В. Британије) у области одбране и што пољска армија није узела учешће у нападу на Либију. Но, критика „нове“ спољне политике је дошла и од десне опозиционе партије „Право и правда“. Њен представник, Кшиштоф Шчерски (Krzysztof Szczerski) је истакао проблем неактивности у области спољне политике актуелне владе и тражио „да се коначно преузме активна улога и изван Уније, у Источној Европи и на Кавказу“, где би требало подржати амбиције Грузије, коју спутавају Немци и Французи. Јасно је, дакле, да се овде мисли на антируску делатност и сузбијање руских интереса у овом региону, што траже САД. Представници ове партије мисле да би у Унији требало створити заједничку спољну политику, створивши пет зона: западну, северну, јужну, балканску и источну. У „Источној политици“ Варшава се мора изборити за лидерску позицију у вези са питањем Украјине, Молдавије и Белорусије, јер је то зона интереса Пољске и из њих се мора протерати Русија, што је прилично милитантна позиција.

[restrictedarea]

КАЗНА И ПОТВРДА О АВАНТУРИ
Иначе, како пише пољска „Газета Виборса“ („Gazeta Wyborcza“) из пера Марчина Војчековског, управо Пољска и Немачка формулишу политику Европске уније према Русији. Од Русије ове две земље очекују да се „демократизује и прихвати евроатлантске интеграције, а не да спроводи своју геополитику евроазијства“. То ће од Русије учинити „предвидљивог партнера на међународној арени, али и у области енергетике“. Такође, документ садржи и позив Русији да уђе у евроатлантске интеграције („Уз помоћ Европске уније Москва би нашла своје место у демократској Европи коју одликује слобода и напредак“). Но, опозиција овој позицији су Французи, Холанђани, Италијани и што је интересантно и сами Немци (што сведочи о отуђености неких политичких центара Немачке), које интересује само бизнис, а не политичка демагогија и атлантистички авантуризам.
Пољска од Русије очекује да „поштује људска права“ и да се коначно реше конфликти у руском окружењу (Приднестровље, Јужна Осетија и Абхазија, наравно на штету Москве). Од Москве се очекује да узме и учешће „у решавању конфликта на Блиском истоку“ на страни демократије, а против тамошњих „диктатура“. Другим речима, стало се на страну САД-а, Европске уније и НАТО-а, што је, јасно је, рачун без крчмара и неосновани списак жеља. Када се сагледава „нова“ спољна политика Пољске добија се утисак да у Варшави замишљају да је Русија златна рибица која испуњава жеље сваког намерника, па и Пољака. Другим речима, спољна политика Пољске је више авантуристичка, нереална и прожета списком жеља, а не реалним могућностима Варшаве.
Но, Варшаву је (не)очекивано стигла казна и потврда да води авантуристичку спољну политику. Наиме, како су пољски медији објавили, не без утицаја страних центара моћи, на територији Пољске су се налазили тајни затвори ЦИА, док жучне расправе ко је одговоран и како ови затвори утичу на позицију Пољске у Унији, Европи и свету још трају.
Пољско Тужилаштво је сакупило доказе о постојању тајног центра у Пољској којем је ЦИА држала своје грађане, али и грађане других држава оптужене за тероризам, а који су киднаповани и доведени у ову земљу. Приликом испитивања затвореника у тајним затворима у Пољској коришћене су „неконвенционалне технике испитивања“, као што су лишавање сна, смештање у веома уску собу испуњену црвима (да се затвореник не може бранити), премлаћивање и излагање чувеном „дављењу“. Како је утврђено од пољског Тужилаштва, један затвореник је био подвргнут „дављењу“ 84 пута у року од само месец дана. Пољско Тужилаштво је оптужило за организацију и рад тајних затвора ЦИА познатог неокомунисту и сада већ бившег шефа Обавештајне службе Збигњева Семјентковског, (бившег) премијера Пољске Лешека Милера и (бившег) председника државе Александра Квасневског. Какав ће утицај овај догађај имати на међународну политику и на саму Пољску, остаје да се још анализира. Представници власти се бране да нису знали шта раде Американци, јер нису, наводно, имали приступ тајном затвору, пошто су објекте издали страној обавештајној служби без права контроле.
Друго питање које се у пољским медијима поставља, јесте да ли би требало веровати савезницима, пре свега Американцима? Јасно је да Американци нису смели да држе тајне затворе на својој територији, па су то урадили у државама у којима су имали на власти своје људе – такозване „петоколонаше“. Истрага је показала да Пољска није била усамљена, те су слични затвори постојали (и постоје?) и у Литванији и у Румунији. Међутим, комисија Европске уније је за питање тајних затвора долила још уља на ватру, јер је утврдила, и то јавно и саопштила, да је постојала светска мрежа која је служила ЦИА за тајни рад и организацију нелегалних затвора, те да су њу, поред осталих држава из света, добровољно чиниле и 14 држава које улазе у Савет Европе.
Што се тиче Пољске, Комисија Уније је утврдила да су у тајном затвору у Пољској били грађани САД-а и Саудијске Арабије (који су још увек у затвору у Гвантанаму). Даљом истрагом утврђено је да је у стварању тајних затвора у Европи посебно значајну и ружну улогу имао НАТО. Но, Комисија Уније није успела да прикупи и саопшти детаље, јер је НАТО одбио сарадњу (толико о цивилној контроли војске у западним демократијама).
Све ово, јасно је, руши демократску, али и цивилизацијску репутацију Пољске. Јер, ако Пољска жели да буде демократска и цивилизована држава, узор Белорусији, Украјини и Молдавији, онда власти морају поштовати како свој Устав и законе, тако и међународне правне норме, а они не дозвољавају тајне затворе страних држава на сопственој територији. Следеће питање је питање метода испитивања затвореника, а они су такви да су далеко хиљаде светлосних година од правила цивилног друштва и реалне демократије. На суду ће бити одлучено ко је крив, но већ сада је, како истичу пољски аналитичари, питање да ли Пољска има снаге да са овим проблемом изађе на крај, зато што су оптужени важни проамерички политичари које прекоокеански савезник већ жестоко брани.

____________

Политичка проститутка

Објављивање докумената да су на њеној територији постојали тајни затвори ЦИА носи са собом велике последице. Губитак поверења партнера из Уније и света у Пољску је очигледан, јер почињу да је разматрају као америчку колонију, без икакве самосталности и идентитета. Такође, Пољска ће постати мета освете терористичких исламистичких група, чиме је безбедност државе и становништва угрожена. На унутрашњем плану тајни затвори су већ изазвали штету и у самоспознаји самих Пољака да њихова отаџбина нема суверенитет. Речју, Пољска се у светској јавности представила као политичка проститутка, где је све могуће урадити ако неко од важних политичара у земљи има од тога личне користи. То обичне грађане Пољске, који очигледно воле своју земљу, боли, јер неодговорни евроатлантистички политичари све продају – од државе до националног поноса.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *