Грађанин Борис и предизборни коридори

Пише Бранко Радун

Зашто се потписивање уговора о изградњи дела деонице Коридора 11, којем је претходило добијање кредита од Азербејџана, одиграло у амбасади уместо у Влади Србије где се уговори овог типа углавном парафирају?

 

Директор предузећа „Коридори Србије“ Михајло Мишић потписао је уговор са представницима компаније „Азвирт“ из Азербејџана о изградњи дела деонице Коридора 11, од Љига до Пожеге. У фебруару месецу је Споразум о задуживању Србије у износу од 308 милиона евра за овај посао потписао министар Јеремић. Србија гради азербејџанским новцем, а у томе учествују и њихове компаније у изградњи пута који би требало у перспективи да као део коридора повеже Србију са јужним Јадраном. На први поглед нико не би требало да има ништа против тога – градимо деоницу пута од 40 километара која ће бити у перспективи део коридора којим ће Србија „изаћи на море“. Поред тога, кредитор није неко из ЕУ, па то делује малтене као окретање евроазијским интеграцијама, барем у економији, уместо једностране окренутости ка недостижној Европи.

МАРКЕТИНШКИ КРЕШЧЕНДО ХАСАНОВА
Но, да почнемо поново од самог чина потписивања уговора у азербејџанској амбасади којем је присуствовао и бивши председник Србије Борис Тадић у својству „грађанина“. Зашто се потписивање оваквог уговора, којем је претходило добијање кредита од Азербејџана, одиграло у амбасади уместо у Влади Србије где се уговори овог типа углавном потписују? Па, вероватно би тада било тешко да се Борис Тадић, сада само „кандидат за председника“ некако ушуња у Владу Србије. Функција „кандидат за председника“ који је сам себи „скратио мандат“ (што је апсурдна и неуставна, а лоша маркетиншка категорија) подсећа нас и на статус Србије као „вечитог кандидата за ЕУ“. Такође, подсећа нас и на то како је Србијом шпартао некакав наводни „енглески аристократа“ Џон Кенеди (алијас Јован Гвозденовић) који је имао статус „кандидата за енглески Парламент“. Наравно, остао је „вечити кандидат“, као и Србија.
Дакле сценографија амбасаде у којој директори потписују уговор, а иза њих се осмехују садашњи министар и бивши председник, а сада „кандидат“ је смишљена како би се Тадић и даље промовисао. Како се не би лажно представљао као председник, ту врсту „похвале“ је препуштена амбасадору Азербејџана Елдару Хасанову. Он је више пута поновио да је „председник Србије иницијатор и архитекта овог пројекта“, те да је 2010. године „председник Тадић рекао да ниво српско-азербејџанских економских односа не одговара стању пријатељских веза две земље“. Хасанов је завршио маркетиншким крешчендом – „наши заједнички пројекти само су део стотина заслуга Бориса Тадића за срећу и благостање српског народа“. Ако је и од Хасанова много је.
На то се наставио „кандидат Тадић“ причама о „традиционалном“ српско-азербејџанском пријатељству, да овај уговор представља конкретно дело све интензивније сарадње Београда и Бакуа, те да су велика искушења приближила два народа која „имају повезане судбине и бројне сличности“. Нарочито нас занима како су то повезане судбине Азербејџана и Србије, то је нејасно и стручњацима за Кавказ, а камоли обичним грађанима. Ми јесмо подигли споменик бившем председнику Алијеву у Београду, јер је тиме отплаћено реновирање Ташмајданског парка или пак постављање споменика писцу прве азербејџанске опере у Новом Саду на дунавском кеју, али ако је то неговање културне сарадње две земље, онда нас заиста чека азербејџанизација у вези са питањем културе. Тако нам „грађанин Борис“ уместо Брисела, Париза и Лондона нуди Анкару и Баку, уместо европских интеграција евроотоманске и азијске. Како од европске будућности Србије (а и саме Европе) нема селамета за нас, време је да се окренемо нама „традиционално блиским народима“ попут Турака и њима блиских туркијских Азера. Не би нас чудило да су поред амбасадора Хасанова и „грађанина Бориса“, као и Мркоњића, Љајића и београдског муфтије позвали да присуствује чину потписивању уговора и Халила Ергенча, који глуми султана Сулејмана у истоименој ТВ серији.

ПРЕДИЗБОРНИ УГОВОРИ

[restrictedarea]

Проблематично код овог предизборног уговора није толико тајминг у кампањи већ то што се овакви уговори збрзају и не одраде се неопходне припремне радње, као што су потребна документација, тендер, дозволе, сертификати и обавезе о експропријацији земљишта на којем ће се градити инфраструктурни објекти. На тај начин се без прецизно дефинисаних захтева и потребне планске документације граде „на брзину“ објекти који на крају могу имати многоструко већу цену од пројектоване. То вам је као да доведете мајсторе на плац да вам граде кућу, а да при томе немате ни план, а ни лимит новца који мислите потрошити. Мајстори би вам сигурно направили „Скадар на Бојани“ и то јако добро наплатили, јер их ни не можете прецизно контролисати.
Мостови попут оног преко Аде или „кинеског“ који би тек требало да се гради и који би повезивао Земун и Борчу ће бити много скупљи од пројектованог, између осталог и због недостатка квалитетне и ажурне документације. Недостатак исте је вероватно био и разлог одлагања изградње „кинеског моста“ која је требало да почне 2010. године, као и одлагање коришћења руског кредита за железничку инфраструктуру који се сада готово ни не спомиње. Наравно, да се не лажемо, утицало је и то што се неким „амбасадорима“ није свидело то што у Србију улази руски и кинески капитал. Азербејџански је напротив добродошао, јер је ова земља позната као проамерички савезник Турске.
Комбинација уговора без тендера, хаоса у домаћим катастрима, преко спорости администрације и неефикасности у изради квалитетних планова, па до осетљивости на „савете амбасадора“ доводи до кочења инфраструктурних радова, па и до одустајања. Конкретно за експропријацију земљишта на делу трасе од Такова до Прељина је потребно око 500 милиона динара, а до сада је исплаћено тек два одсто  ове суме. Исто тако у вези експропријације парцела на четири деонице Коридора 10 и 11 нису испуњене обавезе, јер потребних 3,6 милијарди динара за то на рачунима „Путева Србије“ и „Коридора Србије“ очигледно нема.
Осим тога проблематично је у овим уговорима и то што се добар део ресурса ангажује из земаља кредитора које често осцилирају са квалитетом. Наше компаније имају деценијско искуство у оваквим радовима на више континената и грех је да не буду ангажоване. Поставља се питање, ако се све узме у обзир, да ли би било боље узети комерцијални кредит и упослити своје капацитете, са сопственим сировинама и опремом?
На крају крајева ни сами инфраструктурни објекти које кредитирају и граде странци неће упослити Србију и неће је извести из беде, већ стратегија развоја модерне пољопривреде и индустријских и услужних грана у којима се могу дугорочно запослити млади, и то на квалитетна радна места. Уместо стратешког развоја којим би се ублажило сиромаштво и беда претварамо Србију у мрежу путева, бензинских станица и мегамаркета без реалне привреде која покреће развој друштва. Стога би требало размислити прво о инвестицијама у индустрије које апсорбују велики број незапослених, па онда у оне које доносе квалитетнија радна места, а тек онда улагати милијарде у инфраструктура. Шта нам вреде путеви ако нам тим путевима оду млади људи који не могу наћи посао у Србији.
Но сва та питања и дилеме никако нису спречиле бившег председника, који је давши оставку на место председника у улози „грађанина Бориса“ еуфорично ушао у кампању за председника и преко азербејџанског кредита. Осим веселе промоције „кандидата за председника“ владајућа коалиција добија и финансијску инјекцију коју посредно могу искористити за јачање своје позиције у финишу избора. Оно што је јасно је да је цена од око 300 милиона евра за 40 км пута, па макар и са мостовима и тунелима превелика и за европске стандарде. Но, вероватно ћемо читати у некој новој генерацији Викиликсових документација како је „грађанин Борис“ трговао око избора, о нашем трошку. Наравно и у корист наше штете.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Za mene je recimo dosta da ga vidim na fotografiji kao ovde i da mi se ogadi ceo DS i njegovi koalicijski partneri. Ovo nije film da bi zauzimali poze za slikanje i reklamiranje srbija treba jednog jednostavnog iskrenog coveka koji se ponasa sasvim normalno. Ako Djilas otvori jos koji javni wc verujem da ce se i tamo pojaviti bivsi predsednik na slikanje.

    • Да ли неко може да ми одговори да ли је бивши председник Србије борис тадић – кандидат за председника Србије напустио председничку резиденцију и предао кључеве блиндираног БМВа одговарајућем службенику?

  2. Da sam na tvom mestu pre bih stavio prst na čelo pa se pitao ,čime je to ova srbija zaslužila da je ovako poniziš i ubiješ svaku nadu. Reći će to sud istorije pre no što si mislio.A bogami i sud Srbije jer si pogazio ustavna i zakonska ovlaščenja koja ti ustav srbije daje.

  3. Boze mili, sacuvaj nas tako bestidnih pojava.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *