Господари српског избора

Пише Никола Врзић

Ако су се САД и ЕУ до сада „директно мешали у изборе и састављање влада“, како је на америчком Радију Слободна Европа јавно признао   познати вашингтонски лобиста Данијел Сервер, а затим додао да би за коначно решење Косова Американцима највише одговарала „велика коалиција“ ДС-а и СНС-а, значи ли то да будућност Србије, заправо, зависи од изборног резултата Војислава Коштунице и његовог ДСС-а?

 

Није да и досад нисмо знали – Викиликс и депеше америчке дипломатије, уосталом, пружили су нам и убедљив доказ – али сада нам је и преко радио станице коју је основала и финансирала америчка Централна обавештајна агенција (ЦИА) стигла потврда: демократија је у Србији безмало па пука фарса, зато што у последњих 12 година прави господар српских избора и није био народ Србије, него Запад који нам је састављао све досадашње демократске владе. Но, тог западног мешања у српска изборна посла после овогодишњег, ђурђевданског гласања неће бити, устврдише такође на овом медијском јавном сервису америчке тајне службе. И у томе би могли да буду у праву, онако како ни сањали нису; само од нас, наиме, зависи хоћемо ли 6. маја увече славити зато што смо добили Србију назад, или ће славити они, зато што је Србија коначно изгубила…

[restrictedarea]

СЕРВЕРОВА ТВРДЊА
Елем, Радио Слободна Европа донео нам је интервју с познатим вашингтонским инсајдером, лобистом независног Косова (и унитарне БиХ) Данијелом Сервером, „угледним америчким експертом за Балкан и професором Џонс Хопкинс универзитета“, а уз то и бившим високим званичником америчког Стејт департмента. „Верујем“, рекао је Сервер, „да је иза нас време кад су се странци мешали у изборе и састављање влада. Рекао бих да ће ово вероватно бити први избори у Србији од пада Милошевића, на којима ће 98 одсто онога што ће се догађати пре избора одлучивати у Србији, а не изван Србије.“
Ако и верујемо, а верујемо, Серверу да су се странци досад мешали у српске изборе, макар му исто толико не верујемо да се у изборе неће мешати сада. Заправо, основано сумњамо да су се у предизборни инжењеринг већ укључили. Сведочи о томе пропаст покушаја Млађана Динкића да своме УРС-у приволи Расима Љајића, зато што нам је Викиликс савршено јасно показао да би Љајић итекако послушао Американце и помогао Динкићу, само да су му Американци то сугерисали. Али Љајић се, уместо код Динкића, нашао у предизборној коалицији с ДС-ом; а затим су ДС и његови сателити, попут Ненада Чанка, чак прогласили и отворени лов на Динкића, кога су Американци очигледно отписали чим му у коалицију нису послали Расима Љајића. Напади ДС-а на УРС, додуше, могли би да се схвате и као последица природне борбе за исто бирачко тело, али, ДС (и сателити) слично бирачко тело деле и са ЛДП-ом, па никакве борбе међу њима, практично, и нема. Зашто? Одговор, слутимо, лежи у још једном питању, питању ко је Чедомира Јовановића охрабрио да у „Преокрету“ окупи све домаће заговорнике независног Косова, све овдашње директне заступнике америчких интереса, укључујући дакле и Вука Драшковића и Александра Југовића (сумњамо, наиме, да се сам Јовановић тога сетио, јер сигурно није заборавио како га је Вукова животна сапутница – Даница – не бирајући речи оптуживала за везе са бандитима из Шилерове и Сурчина), али и ко то тамо финансира раскошну кампању тог проамеричког „Преокрета“… Е па, исти они који су отписали Динкића, и онда дозволили ДС-у да га елиминише, на Јовановића и те како рачунају, и отуда и изостанак трвења између коалиција око ДС-а и ЛДП-а.
Управо је Косово први међу разлозима због којих ће се Американци (и ЕУ) свакако постарати да буду и инжењери постђурђевданске Србије. Јер, иако је захваљујући Борису Тадићу и бриселским преговорима Косово данас много више држава него што је било пре четири године, када се прогласило за државу, посао још није окончан; Србија (још) није признала Косово, нити је – што је вероватно следећи велики, а можда буде и остварив циљ – и без српског признања, али уз благослов Србије, постало чланица Уједињених нација. Управо по „моделу две Немачке“, који заговара и сам Тадић. А Американцима, очигледно, на памет не пада да посао, који су започели 1999, оставе недовршеним. „Печат“ је већ упозорио да међународна заједница намерава да 2012. учини годином расплета за Косово, годином у којој ће се окончати надгледање косовске независности; а то је, после недавног сусрета са Хашимом Тачијем у Вашингтону, потврдила и америчка државна секретарка Хилари Клинтон, рекавши да „поменута одлука (о окончању надгледане независности) значи да је стабилно и независно Косово спремно за пуноправно учешће у међународној заједници“. Изостанак локалних српских избора на Космету, и повлачење институција државе Србије које би из тога могло да уследи, јесу кораци ка остварењу овог циља, али, ни то још није довољно да би Косово постало пуноправни актер у међународној заједници. За то ће им, како рекосмо, бити потребно да Косово постане чланица УН, односно, неко у Србији ко ће, да би им то омогућио, пристати да потпише некакву варијанту оног „споразума две Немачке“, Источне и Западне, које су се сагласиле да постоје једна поред друге без узајамног признања, али допуштајући да обе буду чланице УН-а.

ПРИХВАТЉИВИ СНС
И то нас враћа на власт коју ће Србија добити после ђурђевданских избора, и која има да помогне у остварењу овог америчког, да не кажемо ђаволског наума. Данијел Сервер: „Уколико Николић и Тадић, ДС и СНС, одлуче да уђу у коалицију, нико у Вашингтону због тога не би био посебно незадовољан. Напротив. Нарочито не би био несрећан ако би та коалиција енергичније решавала проблеме са Косовом него неки други савез који би формирао владу.“ Исти овај Сервер је, при том, уочи претходних парламентарних избора упозоравао да би победа Николићеве партије (тада је то била СРС) изазвала „извесну напетост у односима са Бриселом и Вашингтоном“. Да ли се Томислав Николић баш толико променио у ове четири године, па је Вашингтону постао врло пожељан партнер, или су се промениле околности у Србији те САД немају куд него да Николића и његову странку покушају да подведу својим циљевима, пошто им већ подведени ДС и Борис Тадић више нису довољни? Да ли су, заиста, свесни да СНС има највеће шансе да победи, па покушавају да га привуку Тадићу, за кога већ знају да ће урадити све што му се каже… Решење ове загонетке, свакако, није сасвим црно-бело, али, судећи по речима самог вашингтонског инсајдера, биће да је истини ипак ближе оно друго објашњење: „На страни Тадића је, без сваке сумње, много симпатија како у ЕУ тако и у САД. Он је већ позната величина, пристојан човек итд. Кад је реч о Николићу, више је забринутости, он је мање познат, иза њега је националистичка прошлост.“
Из Серверовог открића да Вашингтон подржава „велику коалицију“ ДС-а и СНС-а извлачимо неколико озбиљних закључака. Најпре, очигледно је да ДС данас стоји далеко слабије него 2008. године, и да Американци прогнозирају да ни са свим својим партнерима из садашње владе, плус „Преокрет“, неће моћи поново да окупи већину. Уосталом, да није тако, да на већину могу да рачунају, зашто би настојали да провереном ДС-у приведу непроверени СНС? Но, да ДС заиста може да очекује изборни крах не сведочи само ова Серверова изјава, па ни само наш здрав разум (који нас, однекуд, уверава да партија која је у само четири године успела да уништи и државу и њену економију не може да се нада ничему добром на изборима), већ и очигледна Тадићева нервоза, нервоза какве 2008. није било ни у траговима („Коалиција око СНС ни по коју цену, никако не сме победити 6. маја!“, викао је бивши председник у микрофон, готово на рубу хистерије, на скупу ДС-а у Прокупљу), узнемиравајуће празан градски трг на том скупу у Прокупљу и звиждуци и „непристојна добацивања“ (известио нас је „Блиц онлајн“) у Смедеревској Паланци, Великој Плани и Параћину, а бележимо и још један, чини нам се, и те како важан детаљ: ових дана у Београду је отпочела кампања Драгана Ђиласа за градоначелника. Да, управо тако, Драгана Ђиласа, јер ни на једном билборду, ни на једном летку, баш нигде нема ни спомена Демократске странке, Бориса Тадића, нити оне њихове жуте мрље због које је народ и закључио да Србијом влада жутица… Као да је Драган Ђилас нестраначка личност, као да ће се 6. маја уопште и гласати директно за градоначелника. Да ли би Ђилас тако брижљиво сакривао ДС, да ДС стоји иоле добро? Не би, наравно. (А подсећамо, узгред, и да је својевремено Маја Гојковић кампању за градоначелника Новог Сада водила без спомињања СРС-а и Војислава Шешеља; било је то – исправно – протумачено као знак њеног разлаза с лидером радикала. А примећујемо и да на сајтовима ДС-а, такорећи реципрочно, нема ни трага од ове Ђиласове кампање сопственим билбордима и лецима.)
Свестан да ће од народа тешко добити подршку за нови мандат, Тадић је подршку почео да тражи од странаца. Тражећи још власти за себе, нуди им још више Србије; од предаје Косова – писали смо већ о његовој отвореној понуди решења косовског питања у складу са европским интересима, а не српским – преко европске Војводине, свачије пре него српске – то је, рекао је Тадић, „јединствена регија на европском континенту, са мноштвом идентитета, култура, језика…“, у којој живе „Русини, Мађари, Хрвати, Срби…“ – па све до неколицине српских глава, глава оних који су, у очигледном покушају Тадића да се препоручи Американцима, овог уторка и среде ухапшени због паљења америчке амбасаде 21. фебруара 2008. године.

ОСТАВЉЕНИ ТАДИЋ
Али џаба. Американци су му на тај успех хладно одговорили да им није довољно, и дали му захтев који никако, а нарочито не у кампањи, неће моћи да изврши осим ако заиста није самоубичаки настројен (фигуративно, наравно). „Важно је да се правним путем гоне не само они који су учествовали у самом нападу, већ и они у власти који су наредили или на други начин подржали ово нечувено кршење домаћег и међународног закона,“ саопштила (му) је америчка амбасада. И тако се Тадић, у јавности, показао као пуки извршилац америчких налога (као оно што заиста и јесте, како нам је убедљиво показао Викиликс), а за то је од Американаца заузврат добио само ћушку… Ипак, коначан доказ да ли га, или пак више не, Запад подржава као што га је подржавао раније, добићемо када се Војислав Шешељ (не) врати у Србију и (не) добије прилику да уочи избора откине који проценат гласова свом бившем куму Томиславу Николићу. Тадићева власт учинила је шта је могла да, пред гласање, Шешеља доведе у Србију – Расим Љајић дао је Трибуналу званичну гаранцију – и на Западу је сад да одлучи хоће ли се, преко Шешељевих леђа и фрустрације због Николићеве издаје, за Тадићев рачун умешати у српску изборну математику.
А Томислав Николић и Српска напредна странка? Наравно да нам је, готово по аутоматизму, сумњив сваки Србин који је Американцима прихватљив; поготово што је досад – досад – СНС био забрињавајуће неодређен око кључних националних и државних питања, почев од Косова. Судећи по досадашњем току њихове кампање, више им је било стало до оне канцеларије за брзе одговоре него до Косова; Косово скоро да нису ни спомињали, као што га је избегавао и Тадић (у покушају да се не сетимо како га је издао), а све у складу са америчком препоруком за изборе 2008 (Викиликс, депеша 08BELGRADE206): „Нашим интересима највише ће послужити ако европски пут, уместо Косова, постане централна тема ових избора.“
Додајмо томе и откриће „Блица“ да су „Американци поручили СНС-у: Можете у владу, али не са Коштуницом.“; откриће чију је тачност, посредно, потврдио заменик председника СНС-а Александар Вучић („Шта су, или нису нечије жеље, у то не бих да улазим, разговарате и није фер да износим било шта што се у тим разговорима изнесе као идеја, јер ти разговори нису отворени за јавност…“). Да би после тих притисака – прецизније, њима упркос – у јавност изашли и Јоргованка Табаковић („Блок који предводи СНС убедљиво ће тријумфовати на парламентарним изборима и биће кадар да са ДСС формира нову владу.“) и Веља Илић („Наша листа ће убедљиво победити и верујем да ћемо само са ДСС имати довољно посланика да формирамо будућу владу за домаћинску Србију.“), и прилично јасно исказали став СНС-ове коалиције о овим америчким захтевима. Свака част.
(Додуше, сећамо се да се, 2008. године, и Ивица Дачић пред изборе заклињао у постизборну сарадњу с Војиславом Коштуницом, а Викиликс нам је показао да је још пре избора договорио коалицију са ДС-ом.)
Ове среде, међутим, напредњаци су отишли и неколико корака даље. На Косово, у Косовску Митровицу, коју су одабрали за први наступ Томислава Николића после подношења председничке кандидатуре. Американцима се, сигурно, то нимало не допада. А вероватно им се и још мање свиђа оно што је Николић у Митровици поручио, напокон прилично јасно: „Косово није моје, није ми га оставио отац, нисам га купио, не могу да га продам, не могу никоме да га поклоним, припада свима вама – целој Србији, сваком њеном грађанину појединачно, па како грађани желе тако ће и да буде. У Уставу пише да желе да буде – Србија, и биће Србија док последњи Србин хода земљом Србијом.“

КОСОВСКА ЗАКЛЕТВА
Страшна косовска заклетва Томислава Николића, страшно га и обавезује. Обавезује га да одржи реч коју је дао, али га обавезује и да јасно каже шта ће, после онога што је рекао на Тргу Шумадија у Косовској Митровици, рећи Европској унији; јер је она, већ, јасно рекла шта мисли о Косову у Србији када је са независним Косовом отпочела израду Студије изводљивости, што напредњаци као да још увек нису успели да примете…
Но, не само зато што став СНС-а о ЕУ, а самим тим ипак и о Косову, није до краја исказан, већ и зато што СНС не може самостално да освоји већину у наредном сазиву Скупштине Србије, од кључног значаја за будућност Србије и неће бити резултат који ће на ђурђевданским изборима постићи СНС. Већ – иако то можда делује изненађујуће – Демократска странка Србије и Војислав Коштуница. Остваре ли ДСС и Коштуница довољно убедљив резултат, биће могуће формирање владе са СНС-ом која ће Србију макар покушати да врати Србији. Или такве владе – Коштуницу знамо макар за толико, показао је то 2008 – неће ни бити, све и ако је то математички могуће. С друге стране, подбаци ли ДСС, СНС ће бити потпуно отворен за америчке притиске, односно, имаће савршен алиби да склопи коалицију која ће, преко свих косовских заклетви, оно што остане од Србије окренути тамо где Сунце запада. А онда, већ видимо шта нам следи; Косово неће бити српско него шиптарско, Војводина неће бити српска него европска, Санџачку кућу у Бриселу је већ отворио министар у Влади Србије Сулејман Угљанин, а Сорошев (и Соње Лихт) Фонд за отворено друштво почео да води кампању „Зашто Устав мора бити промењен“ – зашто, него да би све то расипање Србије неки нови устав и омогућио.
И зато, треба ли да нас чуди умало па потпуна блокада ДСС-а у строго контролисаним медијима Србије? Треба ли да нас чуди што Б92 и његова инсајдерска перјаница, баш у освит избора, припрема серијал „Патриотска пљачка Косова“, за који слутимо да ће имати два циља: да Србима огади и патриотизам и борбу за српски Космет, а са њим и оне који се за наш Космет боре без компромиса. (Наравно, нимало нас не чуди што ће тај новинарски подухват бити емитован баш на Б92, на телевизији која је, захваљујући Викиликсу, потврђена као плаћеник, са потписаним уговором о том плаћању, америчке обавештајне агенције Стратфор, по сопственом признању партнера много познатије ЦИА-е.) Најзад, имајући све то у виду, треба ли да нас чуди и то што су, као врхунац медијске подвале, уз наручене, лажне анкете, упрегнути и они познати политички аналитичари с патриотским имиџом у јавности, који тој јавности – јер их још није прозрела – упорно објашњавају како за патриотске странке и не вреди гласати јер ништа не могу да промене а ионако су једнако лоше као и све друге…
Значи ли све то да се Борис Тадић, главни уредник српских медија, плаши Коштунице скоро колико и Николића, а његови налогодавци још и много више? Да, значи управо то. Баш зато што ће Коштуничин изборни резултат одредити даљу судбину Србије.
Тако да је једино право питање ђурђевданског избора, заправо, хоће ли Срби схватити да су добили историјску шансу; шансу да коначно постану господари свог избора, и да се за своју слободу изборе без крви, без умирања, само једним, али мудрим, потезом оловке…

[/restrictedarea]