Година беба и излаз из кризе

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум“

Ако слушамо предизборну кампању актуелног председника Бориса Тадића сазнајемо да је криза „потопила“ привреде других земаља, док смо ми, ето, успели да некако испливамо!?

 

Јавност је остала збуњена најавама изласка из кризе. Од почетка године, економски аналитичари препознају знаке опоравка америчке и европске привреде. И то већ ове године, коју је председник Тадић, ко зна зашто, ваљда као најаву промене закона о ПДВ-у, прогласио „Годином беба“. У својим предизборним наступима, Тадић је указао на заслуге актуелне власти, која је вештим интервенцијама омогућила привреди да „одржи главу изнад воде“. Криза је „потопила“ привреде других земаља, док смо ми, ето, успели да некако испливамо.

КРИЗА И ЛУТРИЈА

[restrictedarea]

Неко ће се у чуду питати како су те земље, у условима општег потопа, успеле да престигну Србију у свему, па и на ранг листи економске конкурентности, али би то требало да буде разумљиво за сваког пливача који зна да се испод воде плива брже него на површини. То би знао и председник Тадић, да се у младости више бавио пливањем, а мање економијом. Упс или обрнуто! Но, у сваком случају, председникови поетски залети и метафоре били би убедљивији, да се бавио било чиме.
Неки економски аналитичари верују да у кризно време значајно расте интересовање за игре на срећу. Општа несигурност просто гура грађане ка хазарду, а лутријске игре имају магнетску моћ за оне који губе наду у сигурније и нормалније врсте зарада. Експлозија кладионичарских клубова у Србији последњих транзиционих (и кризних) година, могла би да послужи као добра илустрација ове тврдње. У поређењу са преткризном 2007, уплате за ЛОТО показују препознатљив раст у 2009. години, у којој је, према статистичким показатељима, први талас кризе био на врхунцу. Разуме се, коришћење оваквог „индикатора кризе“ захтева опрезност (и сумњичавост), без претходних озбиљних емпиријских истраживања.

ЛОТО ИНДИКАТОР
Да ли се из чињенице да су (иако је било 26 кола више) уплате за ЛОТО у 2011. години  опале за преко 25 процената (у односу на 2009), може закључити да српска привреда излази из кризе? Не знам! Али знам да би за председника Тадића, у предизборном убеђивању грађана да је криза минула и да је пред нама светлија економска будућност, било боље да се држао ових лутријских показатеља, а не салате и младих јуница.
Ниједан озбиљан економиста није склон да верује у  заблуду (која се шири) да присуствујемо „крају капитализма“, као што нико озбиљан није веровао у Фукујамин „крај историје“ деведесетих година прошлог века. Познато је да се капитализам развија у циклусима, па се и кризе подразумевају, мада њихову појаву није лако предвидети. А познато је, такође, да ниједан привредни систем у историји није тако брзо развио материјалну базу друштва, потрошњу и животни стандард, као капитализам, и то (нећете веровати) – либерални. Капитализам, попут сваког виталног система, поседује сопствене (аутоматске) механизме опоравка.

СВЕТСКИ РАТ    
Садашња криза почела је као финансијска, наставља се као дужничка криза, а прети да се претвори у најтежи облик депресије – кризу хиперпродукције. У том случају огромне масе запослених остале би без посла (и зарада), а многе фирме би пропале због недостатка тражње. Но и тако дубоке депресије, у прошлости, европски капитализам је успевао да преброди, некада на веома мрачан начин, уз масивну државну интервенцију која је доводила до драматичног раста индустрије наоружања и светских ратова.
Као један од могућих, спонтаних, излаза из кризе, рат изазива истинско мучно осећање. Стотине милиона људи губи живот, а милијарде имовину коју разара моћно „модерно“ оружје. После неколико година проведених у рововима и склоништима, исцрпљене милијарде људи, измучених епидемијама, а пресрећних што су спасли голи живот, излазе на светло дана, жељни мира и несклони конфликтима, као ни протестима због ниских надница, мале потрошње и великих социјалних разлика. Све је разорено – посла има на претек, а профити расту вртоглаво. Дух оптимизма, скромности и стваралаштва узима маха, а иновације и технолошки прогрес помажу да се надокнади у вихору рата изгубљена радна снага.
Питам се да ли је потребно да се догоди катаклизма, па да овај дух победи?

СЛИКА ПОСЛЕРАТНЕ ЕВРОПЕ
О овом страхотном сценарију, у који светски империјализам (свесно) гура човечанство, можда баш у име „демократије“ и „борбе за људска права“, потребно је говорити често и дуго. Слике будуће, „послератне Европе“ могу уразумити не само незајажљиве банке и корпорације у захтевима за светским господством и „природним правом“ јачега да отме од слабијих, него и широке масе, које би желеле да троше по мери „сопствених потреба“, пошто је „право на потрошњу“ темељ вредности потрошачког друштва.
Дабоме, и војне диктатуре, попут оних које су САД креирале у земљама Латинске Америке, могу изазвати сличне последице. Тајна „најуспелије“ транзиције (Чиле) можда је баш у томе што су грађани, после пуча и периода државног терора, схватили да немају алтернативу, осим да потчине интересе своје земље и народа империјалним амбицијама САД-а? И да, без поговора, сведу наднице и потрошњу у „реалне“ оквире.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *