Гинтер Грас: Ударац у стомак светских Минхаузена

Пише Љиљана Богдановић

Зашто је у случају „Грасове афере“ мање важно разматрање сложене прошлости, „великих муда“ и конфликтно-шизофрене, а непринципијелне природе овог писца, од свести и наде да је он сада учинио оно што би могло постати значајан преседан, подстицајан за закржљалу и препаднуту критичку јавност савременог света

 

Осим што се зна куда то нобеловац Гинтер Грас ових дана засигурно неће путовати, будући да је уз остало везано за актуелни ангажман овог писца, свет облетела и вест да му је демократским институтом забране „одредиште – Израел“ избрисано, шта се још из „случаја Грасове песме“ може, ако не у форми поузданог„знања“, онда бар као слутња (или пуста жеља) претпоставити?
Најпре, извесно је да су речи једног писца – речи „уз нос“ господарима светске јавне сцене – сада у средишту најшире пажње и да је њихова порука као својеврстан стресни „пирокластички удар“ протутњала глобалним јавним мњењем. Ако су стихови (а да при том у њима нема  пародије на рачун једног од  богова три највеће светске религије) кадри да немали број светских политичара доведу до запенушања, ако ти стихови могу да температуру не само западне јавности подигну до кључања, а у коментаторски ринг натерају и „мамуте“ који без озбиљног повода немају обичај да тамо загазе, значи ли то да присуствујемо признању да јавни говор једног уметника има снагу и такозвану тежину и у нашем времену потпуно „еманципованом“ од сентиментално-епских традиција хришћанске културе? Да ли је са светом и даље, а „упркос свему“, ипак све у реду? Фронтални борбени одговор Грасу свакако је потврдио да се и у нашој епохи критичка реч броји, да се гласу ауторитета, макар и не идеално кредибилног, поклања огромна пажња. Стога јесте легитимно и ово питање: да ли смо сведоци откровењу да се стварност ипак није толико променила, да су профит и кодификовани говор фраза о демократији и људским правима једино на шта се пале лампице јавне позорности? Као  да неочекивано  свет сазнаје да не важи закључак експертских умова – како је у ери модернитета посредованог таблоидима и Интернетом  свет класичне грађанске, хришћанске цивилизације, као и свет свих  идеологија осим глобалистичке неповратно ишчезао!
Ако је то тако, а изгледа да јесте, неку коцкицу оптимистичком (само)разумевању и доживљају сложене, не  и „глајхшалтоване“ стварности нашег доба додао је и Грас, са својих шездесет и кусур стихова скоцканих у једанаест строфа, написаних „последњим мастилом“ у осамдесет и четвртој години.

ТАЈНИ КОД МОДЕРНИТЕТА

[restrictedarea]

Зато је у случају „Грасове афере“ сада наиме мање важно разматрање сложене прошлости, „великих муда“ и конфликтно-шизофрене, а непринципијелне природе овог писца, од свести и наде да је он сада учинио оно што би могло постати значајан преседан, подстицајан за буђење закржљале и препаднуте  критичке јавности савременог света. Чак и да је наивна и преурањена, оваква нада је на месту. Уосталом и сам Грас је ових дана на Западу почашћен претећим „комплиментом“ да је „наиван“, што је пак за епитет изречен човеку овог кова већ сам по себи гротеска. Оно што је Грас управо урадио свакако превазилази и његову личну харизму и причу  коју он непосредно говори. И није важно да ли је песма, како са непримереном срџбом примећују критичари (најређи су они из света литературе), тек обичан неталентовани памфлет, а писац персона сумњиве прошлости, проблематичног ангажмана, спорног етичког кодекса. Ако  Немац наводно није разумео дух времена у којем, пре свих осталих, право на истину имају политичари (западни, наравно) као преторијанци вампирског клуба мегабанкара и мегакапиталиста тим боље – по њега и свет којем се обраћа. Сасвим је стихотворац директан: „И моја ћутња је кривица и лаж од које се мутим, Јер треба о том повести рачуна и платити цех, Иако ће на ме свалити ‘антисемитизам’ к’о грех.“
И у случају одговора на Грасове стихове, стратешки до перфекције разрађен и уходан механизам спиновања светског Минхаузена (у нехуманој стварности глобалне ере нимало налик симпатичном мегалажову из бајке), пуштен је у погон. И делује као подмазан. Да би се наиме неутралисало и у свести публике тиме избледело и обесмислило оно што је речено, најпре се преиспитују и проблематизују мотиви оног који говори, а потом се, истим наумом, „преиспитује“ личност (када није реч о појединцу, овим усавршеним методом „анализирају“ се групације, па и читави народи), те се изводи закључак о спорним својствима и  карактеру дотичног субјекта.
У Грасовом случају помињу се – „посао за Фројда“, његов наводно „урођени антисемитизам“, себичност старца који одбија одговорности… У овом спектру оспоравања ништа не мења околност  што је, рецимо, недељник „Шпигл“ пружио исцрпне доказе да су Грасове тврдње истините. Када је господарима јавног мњења то у интересу, неважна постаје и чињеница да се и у Израелу  извори од непорецивог ауторитета, међу којима је чак и бивши шеф Мосада, слажу са Грасовим наводима. За механизам друштвене одмазде којем је управо подвргнут немачки књижевник то не значи много. Замајац у контролисаним медијима и редовима интелектуалаца – специјализованих јуришника вичних вишеструким спиновањима или глајхшалтовањима – што су речи које еуфемистички маскирају голу и злонамерну лаж – чини своје. У редовима тих специјалаца као да никога не забрињава чињеница да  ће се многи „реципијенти“ можда и замислити над упадљивом неусаглашеношћу садржаја песме и коментара о њој. Да ли је Грас имао у виду и ту чињеницу?
Већ наслов песме је вишеструко парадигматичан. Наиме, у реаговању на стихове свакако је много прегласног говора, али упадљивог – како  име песме каже  – „ћутања  о очигледном“. Понекад су та прећуткивања чак заоденута „објективношћу“, „реализмом“ и тобожњим повлађивањем писцу, према коме се „добронамерност“ исказује у проналажењу места у којем су његова запажања, како рекосмо, на месту. Ипак, наш свет који живи широм затворених очију неће Граса помиловати, напротив. Призваће се све мане, прича о прошлости, гресима најраније младости у нацистичкој униформи, огрешењима против овог, против оног… Као да то све има компромитујуће дејство и може да оспори оно што је он сада стварно рекао, а што се чак и у жару јавне успаљености нико не усуђује да демантује: Израел прети Ирану, Блиском истоку, па посредно и читавом свету, а Немачка, по уврнутом правилу које казује  како је пакао поплочан најбољим намерама – у том му науму, трговачки профитерски и неодговорно, помаже.

ДОМАЋИ МЕДИЈИ И ГРАС
У духу примене идеје да је коментар информације важнији од ње саме, па је читаоцима довољно да сазнају шта би, „обавештено и паметно“, требало мислити о Грасовој песми, а пре свега о његовом целокупном, некако више проблематичном него корисном ангажману, нашим медијима била је ових дана страна идеја да преведу песму, па је пусте на увид читаочевом разуму и његовом сналажењу у свету.
Док се свет комеша и пени око песме, српски медији у готово монотоном низу, без професионалне страсти, „преносе“ тек вести око ових догађања.  Уобичајени мук јавности у Србији, не тиче се, наравно, само беса и заслуженог презира којим  је у свести овдашњег мњења, од бомбардовања 1999. године, одређен неопрост  за Граса и његово зазивање интервенције (свакако и по учинцима не тако и толико различите од оне чији га и сам наговештај сада ужасава и о којем због тога „неће да ћути“).  Oво домаће  ћутање пре је учинак „посрнулог бића“  српске критичке јавности, чије опстајање у некаквој дубокој, што командованој, што самонаметнутој илегали, можемо само да наслутимо.
Стварно, ко би овде ризиковао да похвали Граса, па да наљути званични Берлин, или да се замери израелским јастребовима који су и у њиховој земљи оштро и јавно критиковани? Сада када је Европа тако рећи надомак нашој срећи, да ли би ико ко има приступ мејнстрим медијима,  добровољно говорио о лицемерству  и несносној дволичности као моралном дефекту Запада? Одмазда и диктат овог лицемерства трају и имају моћ не само у земљама прелепе Европе , већ – евидентно – и у земљама под њиховом контролом. Управо због тога присуствујемо овом  и многим другим „ћутањима о ономе што је очигледно“.
Механизам табуизиране стварности савременог света делује у Немачкој, али и у Србији која би да јој се приближи. Истина је оно што се жели да буде истина.
Повратак вере у моћ критичке речи​ можда би и у Србији могао да постане нов феномен, али – како се чини – биће то за све заиста врло, врло изненађујући феномен. И овде се, не баш достојанствено и срећно, углавном живи и гледа – широм затворених очију! Српска елита, па и она из редова културе, забављена је например ових дана бескрајним и тобож  јако смисленим дискусијама о теми Европа и ми. У духу и интонацији које готово изазивају мучнину, отежу се расправе на исфорсиране теме, међу којима је запаженија: „да ли статус кандидата отвара нове могућности за нашу културу”? Појмови о којима се овим поводом „озбиљно“ расправља јесу и – „хоћемо ли имати ћар од фондова или смо у опасности да Европа наводно ‘прогута’ наш идентитет“! Истина о занемареној култури, у раљама другосрбијанских и утицајних НВО ауторитета, површном интересовању и пажњи државе, изложености регионалним насртајима, отуђивању  и комадању самог њеног супстрата, идеолошкој контроли и уређивању –  брижљиво се избегава.  „Ћутање о очигледном“ – како рече Грас!

ЧЕКАЈУЋИ „СРПСКОГ ГРАСА“
„И код нас су сви медији под контролом, али ми нажалост немамо нашег Граса“, већ се чују јадиковке  коментатора на сајтовима. У Србији заиста и нема много личности тог формата, а блиских генерацији и сложеној ратној, стваралачкој и активистичкој прошлости овог писца, али – извесно је – има их. Да ли ћутање те неколицине значи да још није докучено шта је то „ужа“ и овдашња граница „очигледног, о чему се више не може ћутати“? Или како то народ кратко каже: „Да ли дно дна још нисмо додирнули“.?Да ли та дно-граница  није ни актуелни, по апсурдним и недопустивим „стратешки осмишљеним“ лажима, запањујући предизборни рингишпил? Шта је тај тренутак када би неко од националних „храстова“ међу писцима, али и другим ствараоцима (закићеним титулама академика и осталим принчевским наградама) требало да управо под Грасовим насловом каже коју на тему; „Оно што се мора рећи“. Или би, када је реч о кампањи коју управо гледамо, као и о низу  других  апсурда савремене политичке сцене њених порука и идеја, те друштвено-политичког и партократског дискурса  елита на власти, вероватно упутније не само од славне Золине, па сада и ове нове  Грасове крилатице, било казати тек једно кратко и јако наредбодавно: „Доста!“ Тешко да  се може и замислити како неко од имена јавно и реско, например на телевизији изговара нешто попут Грасовог: „Признајем: не могу ћутати више,Јер од дволичности Запада не може да се дише,И надам се да многи желе прекинути ћутњу.“
Ко би се осмелио да тако пркоси несумњивој извесности да ће га „широм“ штампаних и других медија закитити титулама – антиевропејац, изолациониста, укратко – дежурна луда која живи у прошлости и свету суженог хоризонта? Не наши великани, изгледа расположенији за тихи отпор и такозване салонске дискусије разумног и моралног неслагања. Истини за вољу, тешко да би „српски Грас“ у важним медијима уопште могао да објави песму која би рецимо оспоравала непогрешивост српске званичне политике – како државне, тако и културне, и сваке друге.

[/restrictedarea]