Гинтер Грас: Нобеловац као скандал мајстор

Пише Мирослав Стојановић

Гинтер Грас је увек желео да буде критичка свест и савест епохе, попут једног Золе, Хајнеа, Брехта и Сартра, али се његово политичко ангажовање често испостављало као проблематично, а сада је једном песмом, протумаченом као антиизраелски памфлет, наставио традицију великог скандал мајстора

 

У неодољивој, готово фанатичној, неретко проблематичној потреби да увек и у свему буде критичка свест и савест своје епохе, не само у националним оквирима, Гинтер Грас је улетео у нову аферу која поприма све драматичније политичке размере.
После жестоке критике којом су његову песму „Шта се мора рећи“ (објављена 4. априла у минхенском дневнику „Зидојче цајтунг“, италијанској „Републици“ и шпанском „Ел паису“), у којој се упозорава да „нуклеарна сила Израел“ планира уништење Ирана и да Немачка саучествује у том (потенцијалном) злочину испоруком подморница на нуклеарни погон Тел Авиву, дочекали представници јеврејске заједнице у Немачкој и готово сви овдашњи медији (од чланова владе огласио се шеф дипломатије Гвидо Вестервеле, констатујући да је Грасово стављање „у исту раван“ Израела и Ирана „апсурдно“), уследило је, такође, очекивано жестоко реаговање из Тел Авива.
После оштре осуде спорног Грасовог песничког ангажмана као „антисемитског“, коју је изрекао премијер Бењамин Нетанијаху, израелски министар унутрашњих послова Ели Јишај повукао је крајње радикалан потез.

ОЛОВНИ МАНТИЛ КРИВИЦЕ
Прогласио је најпознатијег савременог немачког писца за „непожељну особу“, уз образложење како му „чини част“ да забрани „улазак у свету земљу“ аутору који наставља с идејама из времена „када је носио нацистичку униформу“: директна асоцијација на Грасово закаснело признање – после шест деценија тврдог ћутања о томе! – да је крајем рата као младић (седамнаестогодишњак) био припадник војне формације есесоваца.
Уз то је ишао и изричит министров захтев да се Грасу одузме „Нобелова награда за књижевност“, која је писцу „Лименог добоша“ додељена 1999. године.
Тај захтев ће, упркос изричитости, ипак, остати неиспуњен. Истоветан захтев који је 2006, после шокантног Грасовог признања о „младалачким нацистичким гресима“, упутила група немачких (конзервативних) политичара, из Нобеловог комитета су без премишљања одбили. Одбијен је, упућен истим поводом, и захтев бившег пољског председника Леха Валансе да се Грасу одузме титула почасног грађанина Данцинга, града у којем је немачки писац рођен 1927. године.
У Берлину се, дакако, рачунало с жучним реакцијама Израелаца, али, по свему судећи, не и са тако драстичним мерама. Иако званичних коментара, бар јавно, није било до часа кад овај текст иде у штампу, очигледно је да се тиме додатно драматизује ионако крајње неугодна ситуација у иначе добрим, али  увек – прошлост не одлази у прошлост! – деликатним немачко-израелским односима. Огласило се неколико политичара, углавном припадника опозиционих странака (социјалдемократе, зелени) који су „санкције против Граса“ означили као – претеране.
Сам Грас се није оглашавао поводом „казнених мера“ израелских власти, али је остао чврст у одбрани своје проблематичне песме: ништа у њој, и после свега, не би мењао. Осим што би у својој критици сада избегао „паушални појам“ Израел и директно оптужио премијера Нетанијахуа, јер својом политиком „наноси највећу штету сопственој земљи и додатно је изолује“. Оштро се, међутим, обрачунао с  готово „глајхшалтованим“ (израз „резервисан“ за медијско једноумље из нацистичког доба) немачким медијима који су се упустили у „кампању и харангу“ против њега.
Најутицајнији немачки књижевни критичар Марсел Рајх Раницки (Јеврејин, иначе) оквалификовао је Грасову песму као „гнусну“ и „простаклук“, без икакве литерарне вредности („нема риме, што и не мора, мора бити ритма, нема га, мора бити мелодије у речима, нема је, ништа у њој није поетично, језиво…“), оптужујући га да „памфлетом“ тенденциозно „свет окреће наглавачке“: познато је свима, каже Раницки, да Иран (његов председник) прети уништењем Израелу, а Грас, ето, тврди обратно.
Зашто то чини? Раницки има сопствено објашњење (интервју у „Франкфуртеру алгемајне цајтунгу“), констатујући да је Грас увек био заинтересован „за сензације, афере и скандале“. У поезији није много постигао, од романа само један је заиста „сензационално написан“, „Лимени добош“, после тога „више није имао шта да каже“. А садашњи напад, „не само на Израел, него на све Јевреје“, није случајан, од тога очекује профит.
То мишљење очигледно дели и шеф израелске дипломатије Авигдор Либерман, тврдећи да је Грасова песма израз „егоизма такозваних западних интелектуалаца који би да други пут жртвују јеврејски народ на олтар сулудог антисемитизма само да би продали неколико књига“.
Раницки, иначе, каже да је Грас „великим скандалом“ изазвао пажњу коју писац иначе не добија. А он је увек спреман на то, да буде скандал мајстор у сопствену корист. Ако један Палестинац или Арапин хушкају против Израела, то није ништа посебно, када то чини један Гинтер Грас, то је – догађај.
Грас је, својевремено, одбијао немачко уједињење (био је за конфедерацију две немачке државе) због злочина у Аушвицу и „оловног мантила немачке кривице“. Раницки је уверен да немачки нобеловац сада жели да се „ослободи тог мантила“.
Не сме се заборавити, упозорава Раницки, приче о Грасовом чланству у есес јединицама, о чему је целог живота ћутао. Оптерећење које га је очигледно притискало. Сада је из њега проговорио пригушени антисемитизам (иако у литератури никад није био антисемит): у старости јача сећање на време младости.

ДО ПОСЛЕДЊЕ КАПИ МАСТИЛА
О каквој песми, која је усковитлала толико политичких страсти је, иначе, реч?
У питању је, за песничку форму, подуже сочиненије: Грасова песма у прози има једанаест строфа и шездесет девет стихова (редова). Почиње питањем зашто ћути, зашто је предуго ћутао о ономе што је очигледно, и што се плански увежбава, на чијем крају ће преживели, и сви ми, бити (само) фусноте.
А реч је о праву на превентивни (први) удар који би могао да уништи ирански народ само зато што постоји сумња да се тамо налази атомска бомба. А онда ново питање песнику: зашто ускраћује себи право да именује земљу (Израел) у којој се годинама, иако се то таји, гомила нуклеарни потенцијал изван сваке контроле, јер је сваки приступ (контролорима) онемогућен.
Опште прећуткивање овог чињеничног стања, којем се и моје ћутање подредило, осећам као оптерећујућу лаж из страха да би (евентуална критика) могла да буде погрешно схваћена и да се прогласи као антисемитизам.
Сада је напокон решио да каже оно „што се рећи мора“. Пресудну улогу у томе одиграла је, по свему судећи, чињеница да је његова земља, која је „починила злочине без преседана“, одлучила да Израелу испоручи подморнице, „чија специјалност се састоји у томе да могу да лансирају бојеве главе за потпуно уништење тамо где постојање једне једине атомске бомбе није доказано“.
Опет питање: зашто је до сада ћутао? Зато, каже песник, што је мислио да му његово порекло забрањује да ове чињенице саопштава о земљи с којом је повезан и жели да тако остане.
Зашто то каже сада, „остарео и с последњим капима мастила“.(Лепа фигура, признаје Раницки, уз опаску да Грас „уопште не пише мастилом“). Зато што нуклеарна моћ Израела угрожава ионако крхки светски мир. И зато што се мора рећи оно за шта би сутра могло да буде (пре)касно, зато што би ми Немци – иако довољно оптерећени – могли да допринесемо злочину, који је предвидљив, због чега нашу кривицу не би било могуће уклонити уобичајеним изговорима.
И да додам, каже на крају песник, „више нећу да ћутим, сит сам дволичности Запада“, с надом да би многи, такође, могли да се ослободе ћутања и да захтевају од виновника уочљиве опасности да се ману насиља и да истрају у томе да владе две земље дозволе успостављање перманентне и неометане међународне контроле израелских нуклеарних потенцијала и иранских атомских постројења.
Само тако је могуће помоћи Израелцима и Палестинцима, и још више свим људима који живе у овом региону захваћеном мржњом, и, коначно, нама самима.

ПОГУБНО ЗАТВАРАЊЕ КРУГА
Зашто је Грасова „антиратна песма“ изазвала толико контроверзи и политички експлозивног набоја?
Разлог очигледно није у самом отварање теме о смислу и оправданости евентуалног (превентивном) напада Израела на Иран. О томе се жустро и жучно расправља и у самом Израелу, с посве опречним становиштима. На ту тему се, недавно, у „Франкфуртеру алгемајне цајтунгу“ огласио израелски писац Давид Гросман. И он се изјаснио против израелског превентивног удара. Чак и у случају да се докаже постојање иранске атомске бомбе, боља би била  „равнотежа ужаса“ него подухват чији је војни успех крајње неизвестан, подухват који би могао да запали читав Блиски исток и да иранску опозицију натера да се сврста уз омражено вођство. Вођство које јесте, каже Гросман, „одвратно, али не и самоубилачко“: њему је знано да би напад Ирана на Израел значио „легитимни рат Запада против Ирана“.
С обзиром на то да влада његове земље прети војним нападом на Иран, Гросман на крају поставља питање: има ли било ко право да осуди толике људе (у Ирану) на смрт само из страха од ситуације до које можда никад неће доћи?
Правећи паралелу између Гросмановог и Грасовог антиратног становишта, коментатор „Цајта“ констатује да је позиција израелског писца, „реалполитички и морално, разумна и промишљена“. Грасово залагање, пак, да се израелски нуклеарни потенцијал и иранска атомска постројења ставе под „перманентну контролу“ звучи разумно, али је – наивно.
Немачки писац аподиктички „гура под сто“ израелски државни резон да не би никад више сопствену судбину препустио другоме. Тамо где Грас завршава, почиње тек оно „шта се мора рећи“.
И коментатор израелског „Хареца“ (Гедеон Леви) показује разумевање за нека Грасова становишта саопштена у спорној песми, као и питања, али не и за његове коначне и апокалиптичне констатације. Песма садржи, каже израелски новинар, заиста ствари које се морају рећи, од оне да политика израелске владе угрожава мир, до ауторове позиције о израелској атомској моћи која је легитимна. Грас се, такође, може супротстављати испоруци немачких подморница, а да му се одмах не спочитава антисемитизам.
Много је више оних, међутим, не само у Израелу, него и у Немачкој, који немају такво разумевање за човека који, по Раницком, „затвара круг“: прво „коначно решење“ (јеврејског питања) било је немачки пројект, друго сада припремају Јевреји Иранцима. Некадашње жртве постају, у Грасовој интерпретацији, нове убице. Круг се затвара.
У жустрим и жучним, често и претераним критикама које су се сручиле на Граса у његовој домовини, велики удео има, очигледно, и његова дволичност, за коју, иначе, оптужује Запад. Човек који је, по сваку цену, желео да буде настављач сјајне традиције ангажованих писаца, што су се реско и недвосмислено изјашњавали о кардиналним питањима своје епохе, од Емила Золе, преко Хајнриха Хајнеа и Бертолта Брехта, до Жан Пол Сартра, с уверењем да би могао да буде у другој половини двадесетог века, оно што је у првој био његов велики претходник Томас Ман, сам је разарао сопствену позицију „моралног апостола“ и „савести нације“.
Пером се, као мачем у руци, нештедимице и с невероватним ригоризмом обрушавао после рата на све нацистичко – жестоко је, на пример, нападао канцелара Хелмута Кола што је „натерао“ америчког председника Роналда Регана да посете војничко гробље у Бибургу, на којем се налазило и неколико десетина гробова есесоваца – а сам је при том прећутао своју есесовску, макар младићку прошлост, да би о томе проговорио, многи су уверени из рекламних разлога, и кад се то више, изгледа, није могло скривати, непосредно пред објављивање аутобиографског штива „Љуштећи лук“!
Грасова дволичност дошла је до изражаја и у нашем трагичном случају: заклети пацифист се очас преобратио у милитантног јастреба, срчано заговарајући бомбардовање Југославије зарад спречавања наводне „хуманитарне катастрофе“ на Косову. Два дана после почетка бомбардовања, 26. марта 1999, на отварању Сајма књига у Лајпцигу, Грас је еуфорично констатовао: било је крајње време да се Југославија нападне, надам се да није прекасно…

 

________

Гинтер Грас

Шта се мора рећи

Зашто ћутим, прећуткујем предуго,
оно што је очигледно и у планским играма
се увежбава, а на чијем свршетку смо као преживели
у најбољем случају само фусноте.

Реч је о захтеваном праву на први удар,
који би могао да збрише ирански народ,
потлачен од стране једног хвалисавца
и усмерен ка организованом клицању,
јер се у његовом подручју моћи
сумња на изградњу атомске бомбе.

А зашто забрањујем себи
да именујем ту другу земљу ,
која већ годинама – иако се то држи као тајна –
располаже растућим нуклеарним потенцијалом
али ван контроле, јер никакав надзор
није доступан?

То опште прећуткивање овог чињеничног стања,
којем се и моје ћутање подредило,
осећам као оптерећујућу лаж
и принуду, која ставља у изглед казну,
чим се занемари,
да стиже уобичајена пресуда (како је реч) о “антисемитизму”.
Али сада, пошто из моје земље,
коју сопстевни злочини,
без преседана,
стално и изнова сустижу и собом суочавају,
а с друге стране треба, чисто пословно, иако
декларисано гипким језиком као репарација,
једна подморница
да буде испоручена Израелу
чија специјалност је
да може усмерити свеуништавајуће бојеве главе
тамо где је постојање
једне једине атомске бомбе недоказано,
и као доказ служи (само) страх
кажем, шта се рећи мора.

Али зашто сам до сада ћутао?
Зато што сам мислио, да ми моје порекло,
упрљано љагом која се никада неће скинути,
забрањује, да ову чињеницу као изречену истину
изложим земљи Израелу, с којом сам повезан
и желим да и даље тако буде.

Зашто кажем тек сада,
остарео и последњим мастилом:
атомска сила Израел угрожава
већ и онако крхки светски мир?
Зато што се то рећи мора,
јер већ сутра може бити прекасно;
и зато што ми – ми већ довољно оптерећени као Немци –
можемо постати суиспоручиоци злочина,
који је предвидљив, због чега наше саучесништво
не би било могуће
избрисати уобичајеним изговорима.

И признајем: нећу више да ћутим,
јер сам сит лицемерја запада,
а притом постоји нада
да би многи могли да се ослободе ћутања,
и да позову виновнике препознатљиве опасности,
да се одрекну насиља
уз истовремно инсистирање,
да обе државе дозволе
неометану и сталну контролу
израелског атомског потенцијала
и иранских атомских постројења
преко међународних инстанци.

Само тако је, Израелцима и Палестинцима,
и још више, свим људима, који у овом
лудилом опседнутом региону
живе једни уз друге у завади,
а на крају и нама самима, могуће помоћи.

Извор: „Зидојче цајтунг“

Један коментар

  1. Avatar

    ” Aoj Grase, zelen-travo rosna / Pridika ti dodje zravo(*) – posna ” ( * banatski = vrlo) ?! No, da ne kvarimo – vec da podrzimo nadu – ako takva postoji ?! To bi moglo se pokaze – odnosom prema Handkeu ?! A za Grasa & Co. poziv ‘ Ajdmo u dubinu.. ” ?! Ako podjemo od poslanica ‘apostola naroda’ – u kojima on ne skriva, da je pre obracenja bio revnosni progonitelj hriscana – necemo osporavati ni onima, koji su kao maloletni – nosili SS uniforme, da punopravno govore ?! Pod uslovom, da se pokaze, da su istinski shvatili sustinu obmane, kojoj su nekada posluzili ?! Na zalost, slabo se da videti, da su razumeli sta je to zapravo pogibeljna gordost ili oholost “supermena” ( Ubermensch) – jer takav zloduh, ponovo uzima maha ( na nesto drugaciji nacin) u toj ‘evropi’ ?! A morali bi ( njihovi intelektualci) da mnogo na tome porade, ako nece da se aktuelizuju stihovi – da ko udje, ostavi svaku nadu .. ?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *