Герилска пољопривреда

Пише Мара Кнежевић Керн

Многи још нису схватили да се налазимо усред необјављеног рата против произвођача здраве хране, у којем се не бирају средства. Једна од недавних жртава је произвођач хемијски нетретиране хране, којем су уз помоћ полиције уништени сви органски производи (у вредности од 50.000 долара). У затвору се нашао и произвођач здравог млека, зато што га на захтев купаца продаје у сировом стању, а противзаконита је постала и продаја свеже цеђеног воћног сока…

Аустријски пољопривредници се, за сада, веома успешно опиру диктатури европских институција које заговарају производњу ГМО хране, фабрички узгој стоке и монокултурну пољопривреду, трудећи се да природне законе замене законима тржишта. Међу „одметницима“ од екоцидних закона – наметнутих од стране WТО, нашао се аустријски пољопривредник Сеп Холцер (Sepp Holzer), власник имања у Алпима, организованог на основу искустава древних цивилизација, који их је обогатио  сопственим искуствима и прилагодио условима на терену.

УЛОГА ПЕРМАКУЛТУРЕ

[restrictedarea]

Холцер је после дипломирања на Пољопривредном факултету схватио да је све што је тамо научио у ствари бескорисно. Стога је кренуо својим путем, сукобивши се са прописима и правилима осмишљеним ради користи агробизниса, а свако одступање од екоцидних закона било је веома строго санкционисано. Својевремено је био изложен судском процесу услед одбијања да ореже своје дрвеће како му је наложено, иако је пракса показала да је једино неорезано стабло кајсије издржало велике мразеве и тежину снега (савило се до земље како би снег склизнуо на тло). Све што Холцер ради разликује се од оног што се предлаже у уџбеницима, чак и садња дрвећа. О својој борби против незналица у институцијама које осмишљавају законе и прописе писао је у аутобиографији „Побуњени фармер“: „Тужно је да мораш да будеш одметник како би на здрав начин одржавао имање“.
Управо је преведена Холцерова најновија књига „Пермакултура“ – у којој детаљно објашњава принципе холистичког приступа организацији имања. Пермакултура би се могла дефинисати као синтеза екологије, географије, антропологије, социологије, дизајна… уз примену еколошких принципа и стратегија које могу да врате равнотежу нарушеним екосистемима. Холцер даје низ практичних савета људима који желе да на малом простору организују производњу хране, нагласивши да је за успешну примену овог метода потребно познавање свих фактора који омогућавају затварање круга самодовољне фарме, укључујући воду, ветар, сунце, околни терен, као и присуство дивљих животиња и могућих загађивача. На свом имању (110 ари) производи воће и орахе, тридесет врста парадајза, разна жита, печурке, поврће, биљке и дивље цвеће. Такође узгаја домаће и дивље животиње. „После организовања простора и сађења – више ништа не радим. Природа ради сама. Без искорењивања, орезивања, заливања, ђубрења, пестицида…“ Временом је изменио пејзаж формирајући терасе са огромним каменим плочама, да би створио преко 70 бара и усмерио ветар, воду и соларну енергију у циљу трајног одржавања система. Ниједан квадратни метар земље није препуштен само једној врсти биљака, што је довело до смањења присуства штетних паразита и стабилизовања екосистема.
Пермакултура је инспирисала и Симона Ферлија (Simon Fairlie) да у књизи „Месо: бенигна екстраваганција“ („Meat: A Benign Extravagance“) објасни неопходност да се на имању гаје здраве домаће животиње, како би обезбедиле ђубриво за здраве усеве. Он је залагањем за самодовољно пољопривредно домаћинство отворио полемику са вегетеријанцима, оповргнувши њихове ставове о „неетичности“ узгоја стоке за људску исхрану.
После 20 година рада у пољопривреди, Ферли је увео нову парадигму: не „месо или веганизам“ (строжија форма вегетеријанства), већ „месо произведено у малим фармама, организованим према правилима пермакултуре – или индустријски произведено месо на монокултурним фармама“, дајући својим истраживањима допринос агрикултурним канонима.

ПОГРЕШНА БОЈА (МАНГУЛИЦЕ)
И док одговорни произвођачи хране заговарају повратак старим сортама и расама домаћих животиња, у Мичигену се огласио полудели лоби агробизниса, на чију су иницијативу власти донеле „Уредбу о инвазивним врстама“ („Invasive Species Order“) – ИСО, којом се најављује масовно уништавање домаћих животиња са „коврџавом длаком црне боје“, узгајаним на отвореном простору у оквиру малих пољопривредних домаћинстава.. Ово се, између осталог, односи и на свиње мангулице које су проглашене за „инвазивну врсту“. Узгајивачи који стану у одбрану својих фарми, биће третирани као злочинци – уз претњу хапшењем и робијом до четири године.
Поседовање само једне овакве животиње сматра се злочином, а убијање животиња с „погрешном бојом длаке“ биће обављено пушкама, уз хапшење власника имања. Очигледно је да хајка на животиње које се не могу стрпати у затворен простор, ни кљукати било чиме, представља елиминацију конкуренције локалној индустрији меса – „Мичиген порк гроверс асоциејшн“. Власник фарме мангулица Марк Бејкер, чијој фарми мангулица прети тотално уништење, тврди да ће се са породицом успротивити овом покољу.
До које мере су лажне тврдње о недостатку хране за гладна уста на планети, говори однос према пољопривредном земљишту и његовом угрожавању на рачун урбаних зона. О томе сведочи случај земљорадника Стива Милера, чијем су се имању приближили блокови новоизграђених зграда. Он је добио позив на саслушање због „коришћења њиве у комерцијалне сврхе“. Милеру је замерено што вишак пољопривредних производа износи на градску пијацу. И као што то у капитализму бива, интерес приватних предузимача и агробизниса је приоритетан у односу на интерес малог пољопривредног произвођача и грађана који се снабдевају његовим поврћем. „Желео сам да подучим суседе како је дивно узгајати здраву храну, али друштво за ово нема разумевања.“
Многи још нису схватили да се налазимо усред необјављеног рата против произвођача здраве хране, у којем ФДА не бира средства. Једна од недавних жртава је произвођач хемијски нетретиране хране („Rawsome Food“). Власнику су уз помоћ полиције уништени сви органски производи (у вредности од 50.000 долара). У затвору се нашао и произвођач здравог млека, јер му је замерено што га на захтев купаца продаје у сировом стању. Он је био изложен вишедневној тортури у циљу застрашивања свих којима би на ум пала ова делатност, а забране се умножавају невероватном брзином, па је противзаконита и продаја свеже цеђеног воћног сока – уколико није спакован у конзерве и брендиран. ФДА за контролу „преступника“ из ове области користи шпијунске камере, како би уз помоћ денунцијаната утврдила ко се бави производњом здраве хране.

„БАШТЕ ПОБЕДЕ“
Западна историја производње хране памти и разумнији приступ овој делатности. За време Првог и Другог светског рата влада САД-а, Канаде, УК и Немачке подржавала је индивидуалну производњу хране, како би урбано становништво спасла глади. У том циљу је покренута кампања „Баште победе“ („Victory Gardens“), које су прехраниле многе породице и биле нека врста цивилне моралне потпоре. У марту 1917. године, Чарлс Пак је формирао Националну комисију за ратне баште и започео кампању у циљу превазилажења проблема с недостатком транспортних средстава и радне снаге у селима. Кризи је допринело протеривање јапанских земљорадника из Калифорније и преузимање земљишта од стране неискусних емиграната из Европе. Ове баште су оформљене у двориштима и на крововима кућа, а лондонски „Хајд парк“ је током Другог светског рата био преоран и претворен у повртњак. Исто се десило са јавним парковима у Њујорку и Сан Франциску. Предности су биле очигледне: у САД-у је створено преко пет милиона башти, а позиву се одазвало 20 милиона Американаца. Њихови производи су покрили 40 одсто тржишта поврћа, а слоган за подршку акцији гласио је „Наша храна се бори“. Министарство пољопривреде се у почетку противило овој идеји, потеклој од Елеоноре Рузвелт, из страха да ће на овај начин бити угрожени интереси индустрије хране.
Друштва под спољним економским притиском принуђена су да се врате на старе опробане и у суштини супериорне методе, што се десило у руралном подручју Газе, на којем се гаји органско поврће. Када је Хамас 2007. године преузео контролу ових простора, Израел је наметнуо строгу блокаду која се није односила само на храну већ и на пестициде „које би могли да користе за ракете“. Тако је 80 одсто становништва постало зависно од хуманитарне помоћи. Људи су почели сами да производе храну за сопствене потребе и да продају вишкове с минималном зарадом. Пилот програм органске пољопривреде започео је са радом у Гази на иницијативу „Газас сејф агрикалчр продјусерс социјети“ („Gaza’s Safe Agriculture Producers Society“) САПС,  она намерава да прошири овај програм на што већи број пољопривредних домаћинстава која су увидела да је могуће узгајати биљке без пестицида (балега и лишће служе за прављење органског домаћег ђубрива које се меша са пољопривредним отпадом). Они су такође присиљени да у недостатку увозних алатки користе алатке које сами дизајнирају. Хамас је прошле године објавио „десетогодишњу стратегију превазилажења проблема насталих због блокаде, кроз самоодрживу пољопривреду“. Министар пољопривреде Мохамед ал Ага каже да његов народ на овај начин настоји да стекне стратешку независност када је у питању храна.
Међутим, када је у питању судбина необрађених пољопривредних површина у Србији, подсетили бисмо на недавну поруку др Вандане Шива, упућену побуњеницима у Волстриту: „Време је да прекинете с окупирањем тргова и крените у окупирање необрађених пољопривредних површина“.

[/restrictedarea]