Почетна / Колумне / Фалсификат на позицији првог погинулог бранитеља

Фалсификат на позицији првог погинулог бранитеља

Пише Ратко Дмитровић

Двадесет година Хрватска слави Јосипа Јовића, полицајца који је 1991. године изгубио живот у рано ускршње јутро на Плитвицама, проглашавајући га „првим погинулим бранитељем Домовинског рата“, иако се зна да је то обична лаж

Сви прилазни путеви малом селу Аржано у Сплитско-далматинској жупанији, 13. априла 1991. године, били су крцати аутомобилима и масом света. Хрватски медији јавили су да је сахрани присуствовало десетине хиљада људи. Прочитан је врло личан, емоцијама и домољубљем набијен телеграм Фрање Туђмана. Људи су плакали и молили бога да жртва не буде узалудна. А ко је сахрањен тог дана? Јосип Јовић, хрватски полицајац, погинуо на Плитвицама, четрнаест дана раније, у окршају са тамошњим Србима. На другој страни живот је изгубио полицајац Рајко Вукадиновић из Коренице. Јовић је у смрт отишао са новом униформом Министарства унутрашњих послова Хрватске, са шаховницом на шлему. Вукадиновић је издахнуо у униформи полиције САО Крајина, са српском тробојком на капи. Рајка Вукадиновића данас се сећају само његови најближи и понеки саборац. Медији га спомињу, онако успут, у текстовима који подсећају на догађај из раних јутарњих сати 31. марта 1991. године, на Плитвицама.

ОРУЖАНИ СУКОБ

[restrictedarea]

Тог дана био је Ускрс. Српски непријатељи, као по правилу, нападају на велике верске празнике. Тако је било у Хрватској, у Босни још и горе. Присетите се само злочина Насера Орића. Дакле, у само свитање из Загреба је кренуло неколико аутобуса крцатих припадницима специјалне јединице хрватске полиције, са задатком да на простору Плитвица и Коренице успоставе „хрватски суверенитет“, избаце српске полицајце из тамошњих станица, поставе своје пунктове на путним правцима…Срби су имали информацију да ови долазе, направили су барикаде и када је колона стала на једној од њих уследио је оружани сукоб. Погинули су Јовић и Вукадиновић. Да би се спречило ширење сукоба, Југословенска народна армија поставља тампон зону и смирује ситуацију.
Интересантан је податак да је за воланом једног од аутобуса био извесни Љубо Ћесић, звани Ројс, предратни ауто-превозник. Рођен у Западној Херцеговини, у Посушју (БиХ), 1958. године, још као младић успева шверцом да заради за куповину половног аутобуса којим је земљаке, гастарбајтере, одвозио и враћао их из Немачке и Аустрије. Уочи самог рата запошљава се у „Кроацијабусу“ као возач, наравно, и одатле у истом својству прелази у МУП Хрватске. После Плитвица случајно упознаје Гојка Шушка, министра одбране Хрватске, иначе мајстора за италијанске пице, и постаје његов лични шофер. Са те позиције муњевито је напредовао до чина генерала Хрватске војске. Одавно је у пензији, са неколико хиљада евра месечних примања, хрватски медији тврде да поседује велико богатство у некретнинама и банковним рачунима, а јавност га памти као саборског заступника који се истицао примитивизмом и простаклуком. Спреман је да у свако доба дана и ноћи јавно искаже своју нетрпељивост према Србима (претио је да ће Радету Лесковцу одсећи руку ако га види да диже три прста), а сваке године неколико пута у свечаној униформи одлази до Блајбурга и тамо са људима у усташким одорама и са Павелићевим знамењем слави НДХ и Анту Павелића. Типичан хрватски генерал.
Туђманов Кабинет – тада већ изузетно верзиран у медијским манипулацијама и коришћењима сваке шансе да се Срби представе као локални бандити, терористи, одметнута руља – користи догађај на Плитвицама да страним новинарима у Загребу „докаже“ да Срби одбијају сваки цивилизовани разговор, а смрт Јосипа Јовића додатно експлоатише у подизању нивоа националне хомогенизације.

ТВРДЊЕ ХРВАТСКИХ ШОВИНИСТА
Тадашњи министар унутрашњих послова Јосип Бољковац, на ванредној конференцији за новинаре, у Загребу, (био сам тамо) описује догађај на Плитвицама, али, било је упадљиво, избегава да Србе квалификује онако како су то већ урадили сви хрватски медији. После сусрета са новинарима, у ходнику, Бољковац је наставио разговор са двоје колега из загребачких редакција. Био сам на два корака иза њих и јасно чуо када је Бољковац рекао: „Мени ту нешто смрди, овај сукоб је могао да се избјегне“. Оно што је уследило, посебно после догађаја у Славонији и убиства Јосипа Рајхл Кира, потврдило је претпоставке да се министар Бољковац није слагао са потезима Фрање Туђмана и његовог Кабинета. Уосталом, он је тих дана поднео оставку и повукао се из политичког и јавног живота Хрватске.
Од тог сада већ далеког априла, све до ових дана, име Јосипа Јовића изговара се код Хрвата са великим поштовањем. На дан његове погибије републички и локални званичници обилазе породицу Јовић у Аржану; у селу је споменик у знак сећања на славног мештанина; сваког августа игра се меморијални турнир у фудбалу; нека признања и одликовања у Хрватској носе име Јосипа Јовића…И свуда је одредница „први погинули хрватски редарственик у Домовинском рат“. Две лажи у једној кованици; Јовић није погинуо у рату, рат ће избити касније, на Плитвицама је био оружани инцидент и друго, важније: Јосип Јовић није први погинули редарственик већ други. Први се звао Горан Алавања, био је Србин и зато га нигде не спомињу. У Хрватској ни мртви нису равноправни.
Алавања је био из Карина, код Бенковца, сликовитог и веома лепог насеља смештеног у Каринском заливу. Карин се дели на Доњи и Горњи, а Срби су ту до рата чинили апсолутну већину, Хрвата готово да није ни било. Данас тамо живи мањи број српских повратника, углавном стараца, и нешто Хрвата придошлих из Босне. Алавање, иначе, славе Светог Јована.
Према верзији са којом се, уз нека мања одступања, слажу и Срби и Хрвати, Горан Алавања, полицајац и пре рата, добио је на почетку првих међунационалних трвења премештај из Биограда на мору у Бенковац, тако рећи кући. Одлуку су донели нови људи у МУП-у, лојални новој хадезеовској влади. Ово напомињем због тврдњи неких хрватских шовиниста да је Алавања самоиницијативно побегао у родни крај, како би се прикључио „побуњеним Србима“. Колико је оваква теорија бесмислена потврђује чињеница да су Алавању убили Срби.
Била је ноћ, 22. на 23. новембар 1990. године. Тројица полицајаца МУП-а Хрватске: Стеван Букарица, Јово Граовац и Горан Алавања, у униформама нове хрватске власти, лагано су се довезли патролним колима до раскрснице са које се могло према Задру, Книну и Обровцу. Имали су задатак да надгледају то подручје, како би присуством спречили екстреме, код Срба и код Хрвата, да изазову сукобе. Било је хладно, падала је киша и оставили су мотор аутомобила да ради. Ништа није наговештавало трагедију. Седели су у колима и осматрали раскрсницу. Смрт је дошла иза њихових леђа. Око 1,30 часова, неколико маскираних сподоба осуло је паљбу из аутоматског оружја на паркирани аутомобил. Горан је седео на месту возача и ту је издахнуо са седам метака у телу. Стеван Букарица је рањен док је Граовац остао неповређен. Људи под маскама извлаче из кола мртвог Алавању, Букарицу који је крварио и Граовца, узимају њихово оружје, седају у полицијско возило и беже.
Било је то четири месеца пре него што ће на Плитвицама Јосип Јовић изгубити живот, али он је „први погинули редарственик“. Алавању нико не спомиње. Алавања је Србин, а како да Србин први падне на бранику хрватске државе? Где Србина да поставиш на олтар хрватске домовине?

ФАЛСИФИКОВАЊЕ И ПРЕКРАЈАЊЕ ИСТОРИЈЕ
Питање „првог погинулог бранитеља“ отварано је неколико пута у хрватској јавности, али без успеха. Затварали су га брже него што је отворено. Донедавни министар полиције, сада кандидат за председника ХДЗ-а Томислав Карамарко, рођен је у селу Крушево, само неколико километара удаљеном од места на којем је убијен Алавања. Хрватски новинар Драго Пилсел, отвореним писмом обратио се Карамарку, док је још био министар, затраживши да одговори због чега Горан Алавања није заслужио да га Хрватска слави као „жртву, хероја и мученика“. Одговор је био кратак и врло прецизан: „МУП о тој теми нема намјеру полемизирати, нити улазити у ревизију повијести“.
Враћамо се на Бољковца и једну његову изузетно интересантну тврдњу, изнету у књизи: „Истина мора изаћи ван“, која је у Хрватској подигла велику прашину. Бољковац описује ускршње догађаје на Плитвицама и поставља за ту средину несумњиво јеретичко питање: Ко је убио Јосипа Јовића?
Бољковац у књизи тврди: „На попришту те битке остало је и тијело полицајца Јосипа Јовића, који се данас проглашава првим убијеним хрватским редарствеником, иако је то још у студеноме (новембар) 1990. године био полицајац Горан Алавања, Србин кога су из засједе убили његови побуњени сународници поред Обровца, а чијој сам обитељи особно послао саучешће и вијенац. Но, у тијелу Јосипа Јовића, после обдукције, нађен је амерички метак за пушке пумперице, какве смо тајно купили у Сингапуру и употријебили у тој акцији. Свакоме ко је тог мрачног и магловитог јутра био на плитвичком терену могло је бити разумљиво да неког несрећника погоди и залутали метак из властитих редова“.
Онима који мало боље познају историју ових простора, посебно односа Срба и Хрвата, све горе наведено представља само још један доказ да је фалсификовање и прекрајање историје древна хрватска дисциплина.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Ratko,a po kome je dobio prezime JOVIC? Po Ivi?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *