Економија и велика коалиција

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум“

Вероватно да ће већ крајем јуна велика евроатлантска коалиција чинити скупштинску већину, довољно јаку да у наредном мандату може да убрзано преда преостале ресурсе у руке евроатлантских сила

 

Следећи избори ће донети промене за Србију и њену привреду. Свима је познато да је наша домовина, у транзиционим декадама, силно препатила од лабилних коалиција на власти. „Реформе“ су, због тога, ишле спорије, уз непотребно дуге расправе у Народној скупштини и много недоумица у реализацији. Јаловим дикусијама  доприносили су највише бројни (присутни) посланици опозиције, док су (одсутни) посланици владајуће коалиције имали паметнија посла – осим у данима за гласање. Влада је одржавала телефонске седнице, пошто министри нису имали ни жеље, ни снаге да се очима гледају, па су вољно извршавали наређења, издата такође – преко жице, не питајући да ли инструкције долазе са Андрићевог венца или из Берлина.

[restrictedarea]

РЕФОРМЕ    
Вероватно да ће већ крајем јуна велика евроатлантска коалиција (ДС-СНС, уз учешће још неколико странака) чинити скупштинску већину, довољно јаку да у наредном мандату може да убрзано преда преостале ресурсе у руке евроатлантских сила, прекроји Устав, учлани Србију у НАТО и – дотуче већ добрано начету привреду. Биће то најмање што наши лидери могу да учине за вашингтонске и бриселске пријатеље, доказујући свој висок коалициони капацитет.
На строго контролисаном тржишту остаће места само за иностране (субвенционисане) компаније и домаћа предузећа под заштитом моћних страначких барона. Непознато је да ли ће фирме морати да плаћају партијски рекет, можда већ и саме то желе, но у оба случаја доминација политике над привредом биће силно учвршћена.
Постало је очигледно да су „реформе“, односно трансформација земље у „банана-државу“, ишле спорије него што су ЕА господари желели. Ипак, довољно брзо да банке са страним капиталом преузму, уз минималне трошкове, контролу над свим привредним токовима, узгред остваривши лепе профите, а задуженост привреде, становништва и државе брзо достигне ниво који је услов за „дужничко ропство“, пошто се не виде извори из којих би се дугови могли вратити.

РЕЧНИК
Између тобожњих политичких противника (у ствари бораца за транзициони плен) на мајским изборима тешко је препознати разлике у економским намерама. У предизборној грозници и једни и други (важи и за треће, четврте и пете) залажу се за још јаче и свеобухватније мере државне интервенције – субвенције, попусте или забране. Грађани (бирачи) никако да схвате да то значи додатне пореске намете или додатно задуживање земље (терет будућим генерацијама), или брзу продају ресурса.
Чак и конзервативне, „десне“ (национално оријентисане) странке, које се у земљама „зреле демократије“ обично залажу за слободно тржиште и вучје законе конкуренције, код нас се такмиче са „левим“ (интернационалистичким) партијама у предлозима нових усрећитељских државних (привредних) пројеката и социјалних програма, дабоме, уз смањивање пореских оптерећења… Као да је то могуће! Но политичари радо излазе у сусрет лаковерним бирачима који жарко желе да буду обманути. Лидери истичу да ће се потрудити да народ „поведу“, а стране инвеститоре „доведу“ (препознајете ли речи из чобанског вокабулара?)

ОБЕЋАЊА    
Сумњам да су обећања дата домаћој јавности од било каквог значаја за будућност. Она говоре једино о умешности страначких лидера да овладају техником обмањивања. Успех или неуспех на овом пољу утицаће једино на пропорције у подели плена, којим ће активисти располагати наредне четири године.
Много бисмо више волели да са предизборних трибина сазнамо шта су лидери Велике коалиције обећали евроатлантским покровитељима? Шта је уваженој Кети Ештон, Ш. Филеу, Х. Солани  или самом Х. Тачију обећано у погледу економских концесија, јавних набавки, учешћа у НИП-у, придруживању Србије ратним напорима уједињене Европе на истоку, подршке укидању Републике Српске, сецесије Војводине и Санџака (о Косову већ скоро све знамо), као и какви су договори постигнути са Тачијем о заташкавању афере око трговине органима за трансплантацију?  Можда постоји меморандум о ширењу овог посла? Вероватно ће нас, ускоро, српска евроатлантска елита с презиром питати да ли хоћемо да годинама останемо таоци неколико стотина јетри, бубрега и срчаних мишића? Или желимо да гледамо напред – у ЕУ? Уз подразумевајућа одрицања, која су одраз реалности и односа снага.

КОРУПЦИЈА    
Отклањање корупције у Србији је предуслов убрзању интеграције у ЕУ. Познато је да је корупција нужна последица државне (и партијске) интервенције у привреди. Што је више забрана или субвенција, што је шира мрежа моћника који су у стању да општу штету претворе у лични, од почињене штете много мањи ћар – корупције ће бити више. Али учени ЕА саветници никако да укоре нашу власт због прекомерних уплитања у привредне послове. Можда зато што баш западни бизнисмени, корумпирајући увек гладне и халапљиве домороце (на власти), прибављају за своје корпорације несразмерно веће користи. На крају ће се, као нпр. у Хрватској, показати да су извори корупције у великим западним компанијама које „продиру“ на нове просторе, инфицирајући коруптивним пословима „млада тржишта“. Ко би ту кога требало да одвикава од корупције?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *