„Егзит“ и „независно Косово“

Пише Бранко Радун

„Егзит“ је најпре рушио Милошевића и водио кампању за антимилошевићевску опозицију, потом је жигосао Србе због наводног геноцида у Сребреници, да би данас постао промотер косовске независности

 

„Независне држава“ Косово биће промовисана усред Београда. Догодиће се то 28. априла 2012. године у „Дому омладине“, под брендом „Егзита“, а у оквиру пројекта „Косово 2.0“. Тако ће се под маском интерактивне комуникације и мултимедијалних садржаја „глобалне алтернативе“, преко домаћих представника „пешчане“ анти-Србије, афирмисати и „млади Косовари“, а тиме и „најмлађа европска држава – Косово“.
Како то да „Егзит“, чије се име везује за музички фестивал, организује овакве „интерактивне и мултимедијалне хепенинге Косовске алтернативе“? Ова субверзивна промоција „младих Косова“ може да се разуме само у контексту историјата самог „Егзита“.

[restrictedarea]

„ИЗБОРНО МЕСТО БРОЈ 1“
Почетни или нулти „Егзит“ трајао је читавих 100 дана током лета 2000. године, а одржан је на различитим локацијама у околини Филозофског факултета у Новом Саду. Он је од самог почетка имао јасну политичку и идеолошку позадину, представљајући меки облик антимилошевићевског протеста. Циљ организатора фестивала био је да окупља и мотивише омладину у циљу подршке антимилошевићевске опозиције. Везе фестивала са покретом „Отпор“, биле су јасне и очигледне. Организовани су бесплатни концерти, представе, трибине и филмске пројекције на које су долазили млади, не само из Новог Сада. Први фестивал  завршен је журком са поруком „Готово је“ пред око 20.000 посетилаца, два дана пре почетка избора 24. септембра 2000. године. Журка се звала „Изборно место бр. 1“.
Но, да „Егзит“ (уз „Отпор“) није остао само на томе да буде „претеча обојених револуција“ сведочи и његова политизација у годинама које су следиле. Други по реду „Егзит“ осмишљен је као славље због пораза Милошевића, а на њега су од тада долазиле перјанице нове власти, које су на том месту добијале посредну, али корисну подршку за своју проевропску политику. Људи попут Чанка, Тадића, Динкића на „Егзиту“ нису добијали само „предизборну“ подршку, већ и идеолошки импулс „урбаног звука“ који се наводно уклапа у њихов „модернизаторски“ поглед на свет. На том „Егзиту“ наступ су имали чак и „експерти“, попут Ђелића и Динкића.
Касније, 2005. године, „Егзит“ ће се укључити и у кампању жигосања Срба за „локални геноцид у Сребреници“. Тада је, на десетогодишњицу војних дешавања око Сребренице, са Запада наручена кампања медијске тужбе и пресуде у изведби пронатовског НВО цивилног сектора. У ту кампању веома интензивно укључио се и „Егзит“, покушавајући да обележи „годишњицу Сребренице“ у оквиру самог фестивала. Суочени са незадовољством младих посетилаца, могућим отпором таквој политизацији и идеологизацији фестивала, а и због отказивања послушности људи из обезбеђења, организатори су те 2005. године одлучили да одустану од директне промоције пропагандног мита о српском геноциду у Сребреници.

„ЕГЗИТ“ ПО ШАРПОВОЈ МЕРИ
Наша петооктобарска револуција прва је „обојена револуција“ у којој су од стране САД-а тестиране методе и приступи рушења „непослушних и неподобних режима“. Отпор се показао као расадник „талената“ који су касније лутали по свету и „помагали“ да се изврши „ненасилна демократизација“, односно да се скину са власти они који су сметали интересима или плановима америчких стратега.
Стратегија „ненасилног отпора“ подразумева финансирање и обуку „отпораша“ који кроз алтернативне методе, избегавајући директне конфликте подривају и слабе ауторитет „таргетоване владе“. Лукавство се састоји у томе да се истуре млади, жене или нека мањинска група против које режим не може тек тако да примени репресију, или их, пак, ни не схвата као претњу.
Ову доктрину, иначе, развио је амерички социолог Џин Шарп седамдесетих година прошлог века; њу су, касније, прихватиле америчке обавештајне структуре у борби против совјетског система на истоку Европе. Прва „револуција“ у којој је његова стратегија дословно примењена јесте управо Пети октобар у Београду, а један од главних носилаца био је „Отпор“ који је до детаља спровео упутства из Шарпове књиге „Из диктатуре у демократију“.
У средства и методе ненасилне стратегије рушења „омражених режима“ сасвим се прикладно уклапају и омладински покрети, алтернативни фестивали, стрит арт кампање, интернет субверзије (нарочито експлоатисане у „арапском пролећу“).
У том контексту једино је могуће посматрати и настанак и деловање новосадског „Егзита“. Па и ову, најновију кампању, у којој се Срби, у складу са постулатима „политички коректног“ глобализма, покушавају убедити како је прихватање младе и алтернативне албанске сцене цивилизацијски искорак. После њега, следећи корак је прихватање „независног Косова“.

[/restrictedarea]