Едвард Херман: Гмизави поданици Империјe уништили су вашу земљу

Разговарала Биљана Ђоровић

Сребреница је веома важна у светској историји зато што је употребљена за оправдање такозваних хуманитарних интервенција. Мантра се понавља у стилу: Погледајте, Запад није интервенисао у рату у Босни, није на време и у довољној мери интервенисао на Косову, и ми морамо да научимо лекцију. Морамо интервенисати на време како би заштитили цивиле од њихових злих влада. Ради се о поништењу Повеље УН рационализацијом заснованом на наводној заштити цивила од тирана, чиме се поништава заштита суверене државе и спречавају агресије

 

Округли сто посвећен анализи Сребренице у светлу студије „Масакр у Сребреници: Докази, контекст, политика“ професора Едварда Хермана и његове истраживачке групе, одржан прошлог четвртка у Руском дому, у организацији холандске невладине организације „Историјски пројекат Сребреница“, показао је место и улогу Сребренице као политичког инструмента путем којег се заснивају константна неоснована оспоравања Републике Српске и спроводи ревизија историје Срба и Србије. Актери овог удруженог злочиначког подухвата настоје да српску историју представе као насилничку, и да из ње избришу невероватан хероизам и безусловну оданост слободи српског народа. Но, пројектом Сребреница перпетуира се и мантра о „хуманитарним интервенцијама“ које се спроводе у склопу доктрине „Одговорност за заштиту“, а у циљу колонизације земаља Средњег истока.
У ексклузивном разговору са професором Едвардом Херманом, једним од највећих интелектуалаца нашег доба, осведоченим пријатељем нашег листа, анализирамо употребу институционализованог сребреничког наратива у свету у којем је отворена бреша за успостављање владавине неограниченог зла.

Миодраг Стојановић, адвокат у тиму одбране генерала Ратка Младића, на недавно одржаном округлом столу у Руском дому изнео је свој увид да се влада Федерације БиХ спрема да донесе закон којим би била забрањена било каква проблематизација наратива о Сребреници у Федерацији БиХ.  Како ви оцењујете ову намеру?
Сребреница је била политички инструмент од самог почетка, политички концепт употребљен од стране Запада, САД-а. Босански муслимани је у том смислу континуирано користе како би добили више власти у БиХ, како би оправдали финансијску помоћ Запада и светили босанским Србима и Србији. У питању је, дакле, политичко оружје. Ипак, језив је и сам покушај забране проблематизације Сребренице. То би довело до проглашавања за „порицача геноцида“ свакога ко преиспитује институционализовани наратив, што је у директној супротности са слободом говора,  правом на којем почивају демократске слободе Запада.  То би значило прогласити „порицачем геноцида“ свакога ко поставља питања, ко ставља Сребреницу у контекст, ко преиспитује број жртава и квалитет истраживања којима се настоји да достигне унапред успостављени број наводних жртава; све ове активности би се могле назвати негирањем. Уколико би неко рекао да је страдало 7.000 уместо 8.000 жена и деце, већ то би се могло назвати порицањем, а када би се рекло да је број егзекуција испод хиљаду, у шта верујем – и подвлачим да су Срби имали најмање толико губитака у Крајини и двоструко више у околини Сребренице (1992-1995) – онда би моја истраживања и ја сам, на овој територији,  били подведени под категорију „негирања“ и санкционисани, што је у директној супротности са слободом истраживања. Сама идеја да би Федерација БиХ могла да донесе један овакав закон је забрињавајућа не само за БиХ и  ЕУ, већ и за читав свет.

Jедан од учесника округлог стола, немачки новинар Мануел Оксенрајтер (Manuel Ochsenreiter), главни уредник магазина „Цуерст“ („Zuerst“), рекао је да је у Немачкој као и у читавој Европи Сребреница препозната као Аушвиц нашег времена, и да је изједначена у смислу и значењу са овим местом стравичног страдања и патње.
То је заправо истински чин порицања геноцида, зато што су Аушвиц и холокауст почињен над Јеврејима били чин масовних убистава, индустријализације масовног убијања – убијени су милиони људи. Поређење масакра у Сребреници са холокаустом и Аушвицем јесте заправо порицање геноцида, умањење и тривијализација немачког холокауста. То је срамно и перверзно зато што је чак и институционализовани наратив који говори о 8.000 убијених, готово у потпуности војно способних мушкараца,   немогуће упоредити са убијањем шест милиона људи. Веома је добро позната истина, да су жене, деца и старији људи пребачени на сигурна места, што се не може рећи за холокауст, а ни за „Олују“ – операцију протеривања крајинских Срба, која се одиграла августа 1995. године када су стотине жена убијене од стране Хрвата. Жене и деца нису убијене у масакру у Сребреници. И када погледате логику политизације геноцида, примењену од стране Хашког трибунала и осталих актера овог процеса, видите да су прогласили за геноцид догађај који се одиграо у једном малом граду. Да ли се то може поредити са покушајем истребљења европских и светских Јевреја? У питању је нечувено, срамно понашање.

[restrictedarea]

Сребреница се користи као претекст за неоимперијална освајања глобалиста. Она је пропагандна агенда коју мејнстрим медији у свету користе како би оправдали покретање агресија: разарања и освајања, бомбардовања и уништавања суверених земаља.
Сребреница је веома важна у светској историји зато што је употребљена за оправдање такозваних хуманитарних интервенција у склопу доктрине „Одговорност за заштиту“. Мантра се понавља  у стилу: Погледајте, Запад није интервенисао у рату у Босни, није на време и у довољној мери интервенисао на Косову, и ми морамо да научимо лекцију. Морамо интервенисати на време како би заштитили цивиле од њихових злих влада. Ради се о поништењу Повеље Уједињених нација рационализацијом заснованом на наводној заштити цивила од тирана, чиме се поништава веома важна улога Повеље која штити суверене државе и спречава агресије. Било је од великог интереса за Запад да Међународни кривични трибунал за Југославију и Међународни кривични суд – надлежан да утврђује постојање кривичних дела, кривичну одговорност и да изриче кривичне санкције извршиоцима кривичних дела на глобалном нивоу – не уврсте у опсег своје надлежности агресију као највећи злочин који би својим деловањем требало да спрече или санкционишу. Зашто су тако урадили? Зато што САД желеле да почине тај злочин: желе да врше агресије. Оне су починиле злочин агресије против Југославије, починиле су агресију на Ирак, и то раде тако рећи свакодневно. И била им је неопходна рационализација – спасавање цивила. А то је заиста болесна шала. У Либији је од бомбардовања убијено далеко више цивила него од стране Гадафијевих снага у почетној фази конфликта;  у Ираку су САД убиле или биле одговорне за смрт преко милион људи и преко четири милиона избеглица. И Сребреница је институционализовани симбол као што је Аушвиц симбол за страдања у Другом светском рату (у овом случају истински симбол за разлику од лажног симбола какав је Сребреница). Но, прича да Запад није интервенисао пре Сребренице представља велику лаж. Сетимо се да су Лисабонски споразум, предложен 1992. године, прихватиле све три супротстављене стране у Босни, и да су САД утицале на Алију Изетбеговића да повуче свој потпис, наводно како би босански муслимани постигли  правду и задобили већу територију, после чега се разбуктао грађански рат и догодила Сребреница. И, заправо, функција Трибунала је била да спречи постизање мира. Међународни трибунал се показао као инструмент рата, и ту улогу има и данас. Дакле, није истина да Запад није интервенисао, већ је управо својом интервенцијом омогућио догађање Сребренице. Поставља се питање зашто Запад својим инструментима није никада заштитио Србе у околини Сребренице, у којој је убијено далеко више цивила од стране снага Насера Орића и босанских муслимана који нису били разоружани у тзв. заштићеној зони већ су је, као добро наоружане снаге, користили за нападе на Србе. Касапљење Срба у зони око Сребренице свакако је чинило Србе веома љутим, тако да је то условило и известан број осветничких убијања, потом подвргнута драстичној инфлацији бројева. Како видимо, Запад је био веома инволвиран у ратни бизнис.

Како објашњавате евидентно одсуство логике која се показује у масовном прихватању званичних наратива којим се свет претвара у Содому и Гомору?
Не бих се сложио са вама да се ради о нестанку логике у свету. На делу је логика империјализма која се консеквентно спроводи, наметнута од војноиндустријског комплекса Пентагона и транснационалних корпорација које су срећне што САД проширују своју моћ глобално. Ради се о веома моћним снагама и велики број књига објашњава на који начин су САД пројектовале свој експанзионизам и своју моћ. Мој омиљени цитат су речи Мадлен Олбрајт које наводи Колин Пауел у својој аутобиографији, описујући да је у време када је оклевао са бацањем бомби на Србију Олбрајтова свој став према агресији на СРЈ образложила речима: „У чему је сврха поседовања овакве супериорне војне силе (…) ако не можемо да је употребимо?“Управо је то изјавила ова ужасна жена: Чему сва та војна моћ ако је не употребимо? Ево прилике: искористимо је.
Постоји веома добра књига Гарета Портера (Gareth Porter): „Опасности доминације: Неравнотежа моћи и пут ка рату у Вијетнаму“ („Perils of Dominance: Imbalance of Power and the Road to War in Vietnam“) која објашњава због чега су САД ушле у рат у Вијетнаму. Његова анализа показује да су САД располагале толиком војном моћи да су њени баштиници веровали да могу својим притисцима на Северни Вијетнам да их натерају да се потпуно повуку и да престану да помажу свој народ у Јужном Вијетнаму, али они нису подлегали, па су САД кренуле да бомбардују. Портерова анализа показује да је сама војна моћ условила нарастање насилничких претњи без граница, присвајајући право да чине насиље све док се непријатељ не преда. САД су данас милитаризоване преко сваке мере. Оне имају огромну војну силу и њени лидери мисле да могу да застрашују, прете и уништавају сваког ко им се нађе на путу. Војноиндустријски комплекс је веома значајна структурна карика у привреди земље, тако да је подржан чак и од стране синдиката који се старају да радници који праве бомбе не остану без запослења и прихода. Тај комплекс се тако претворио у чудовиште које ради на сопствени погон. Дакле, ради се о логици војног експанзионизма, која се користи за реализацију највећих ужаса.

Ипак, поставља се питање како је могуће да светска јавност тако једноставно пристане на невероватну рационализацију овог процеса. Како је могуће да људи и даље гутају лажи које им сервирају мејнстрим медији?
Ради се о комплетном, вишеслојном систему у којем су медији део естаблишмента, део система. Медији деле вредности које доминирају системом: доминантне интересе у политици и војноиндустријском комплексу. И држава Израел је сада веома ратоборна и жели рат са Ираном, што се уклапа у структуру моћи, тако да се мејнстрим медији готово униформно залажу за рат са Ираном, будући да су увезани са моћним интересима и представљају део структуре моћи. Објашњења која медији нуде су апсолутно неприхватљива и њихово прихватање од стране публике указује на степен лудила у којем живимо: Иран не поседује атомско оружје, док са друге стране Израел поседује око три стотине атомских бомби и има четврту по снази армију на свету. САД подржавају Израел и имају обавезу да га заштите, док Иран није изашао из оквира своје државе преко стотину година. Једини случај иранске инвазије у прошлом веку био је под шахом, када је Иран уз подршку САД-а освојио неколико арапских острва у Персијском заливу. Без обзира на ове чињенице, медији проглашавају Иран за претњу и непрекидно га демонизују. Готово је комично када се анализирају начини на које мејнстрим медији продају рат. У Ираку је рат продаван причом о постојању оружја за масовно уништење, а читава Средња Америка је била главна мета Реганове доктрине рата против тероризма, када су САД у ствари покренуле велики терористички рат под ознаком рата против тероризма, што је довело до стравичних злочина; рецимо, у Гватемали је поклано око 100.000 Маја чиме је почињен  геноцид, а у Салвадору је убијено приближно 75.000 људи. Напад на Никарагву је изведен под невероватним објашњењем да је ова земља удаљена само неколико стотина миља од америчке границе и да би Сандинисти могли да нападну САД. Гренада, сићушно острво у Карипском мору, нападнута је децембра 1983. године, под изговором да представља претњу Сједињеним Државама на Карибима, што се доказивало грађењем претерано дуге авионске писте. Реган  је изјављивао да се изградњом овог аеродрома ствара нова совјетска војнопоморска база из које би се могла угрозити сигурност америчких комуникација. Резултат инвазије: Операција је за неколико дана резултирала победом САД-а, а генерални гувернер Паул Скун је именовао привремену владу која је наредне године организовала „демократске изборе“. То је чисто лудило. За све то време штампа није проблематизовала лажи о томе да Никарагва или Гренада представљају претњу за САД. Америчко министарство спољних послова  је гласање у Генералној скупштини УН, којим је већином осуђена инвазија САД-а на Гренаду, прокоментарисала речима: „Тужно је да Уједињене нације осуђују акције извршене из хуманитарних разлога како би се спасио невини људски живот и заштитила људска права“. И та мантра данас пролази у целом свету, и лажи о ирачкој и иранској претњи и заштити цивила пласирају се без отпора, док НАТО и САД окружују Русију са свих страна и заузимају ратоборан став према Кини. Медији као део система непрекидно производе страх и људи живе у константној атмосфери страха, тако да су одгојене генерације застрашене и незналачке популације, неедуковане и дезинформисане.

Да ли видите могућност да неоимперијалистичко дивљање разуларене моћи: отимање, пљачкање, убијање и производња матрикса, престане?
Не видим. Песимиста сам. Народ се бори, постоје бројни покрети отпора, али они немају организациону снагу и довољно средстава. Новац се утрпава у изборни процес,  телевизијске мреже су купљене тим новцем и мејнстрим политичари имају огромне медијске ресурсе за продају својих лажи и пропаганде на располагању, а избор између таквих је једина опција која је преостала народу. У САД-у огроман број људи живи на маркицама за храну, избачени су из својих домова, они који раде забринути су за очување свог посла и видите да се налазимо у револуционарној ситуацији која би морала да доведе до масовне побуне, али она изостаје зато што нема организације која би била национална, нити политичког програма који би организацији дао снагу. Могуће је да ће се ствари променити, да ће људи изненада прогледати или спазити светлост и да ће се организовати на прави начин, али чини се да ствари не воде у том правцу и да нису обећавајуће већ драматично лоше: НАТО прети Русији и Кини, као и Ирану; Израел је веома ратоборан, далеко ратоборнији него што је био пре десет година, тако да сцена није ни најмање весела, ни обећавајућа. Али, остаје нам нада и морамо да се надамо и да се боримо да пробудимо и освестимо људе. Можда би то могло помоћи и то је далеко лакше учинити у Србији него у САД-у, будући да је Србија имала директно искуство са немилосрдним НАТО бомбардовањем, а има и искуства са политиком Запада на свим нивоима коју реализује преко домаћих изабраника, квислинга, гмизавих поданика Империје, спремних да униште своју земљу на миг Запада. Запада који безусловно подаништво и рад противан интересима Срба и Србије сматра највећом препоруком. Жалосно је, веома жалосно то што се догађа у Србији и са Србијом, али, ипак мислим да је, будући да је у питању мала земља са великим искуством, могуће да се појави квалитетна опозициона партија која ће бити у стању да поправи ситуацију. У САД-у тако нешто није могуће очекивати. Доба су мрачна, али остају нам нада и борба.

Неоимперијалистичка агенда одустала је, по свој прилици, од ангажовања међународних судова на којима би се судило жртвама њихових освајачких похода. Процеси против Слободана Милошевића и Војислава Шешеља, на пример, на изванредан начин осветлили су праву улогу и методологију рада овог инструмента неоимперијалне политике.
Ови ужасни судови заиста су инструменти империјалне моћи, а и УН су се показале као оруђе у рукама империјалиста и њихових савезника. Као што је Џон Локланд показао: Међународни трибунал за Југославију је травестија права и правде, продужена рука НАТО-а и инструмент рата. Пропагандни симбол „Сребреница“ дете је САД-а, УН-а и МКТБЈ-а. Они су сковали заверу како би створили услове у којима ће САД војно интервенисати и растурити Југославију. Међународни кривични суд је такође  инструмент империјалне политике, што смо Дејвид Питерсон и ја показали у својој студији „Политика геноцида“, презентујући методологију којом су пажљиво из кривичног процеса искључена двојица највећих масовних убица, Кагами и Мусавени, клијенти САД-а. И само што је Гадафи од стране водећих земаља Запада проглашен за новог лошег момка, Веће сигурности УН увело је зону забрањених летова у циљу наводне заштите цивила, а потом је Међународни кривични суд затражио изручење Гадафија. Наравно да ови судови нису прстом мрднули како би заштитили Палестинце, Ирачане или Авганистанце, нити ће то икада урадити. Процеси против Слободана Милошевића и осталих Срба показали су да се међународна правда срозала на најнижи ниво. Истина је да су Садам Хусеин и Гадафи убијени, али је такође истина да је и Слободан Милошевић био убијен од стране Трибунала, у најмању руку тиме што је одбио да му одобри да добије медицински третман у Русији. Дакле: Рамушу Харадинају, официру ОВК-а било је дозвољено да усред процеса оде на Косово и води политичку кампању, док Милошевићу није било дозвољено да оде на лечење. То је убиство, и Милошевић је убијен од стране Трибунала и Запада. Уосталом, убијање лидера, председника и шефова земаља који не одговарају агенди која се спроводи је стандардна процедура. Само се начини не поклапају увек.

Да ли се методом кувања жабе САД претварају у тоталитарну диктатуру? Крајем прошле године Обама је потписао Нешнал дифенс ауторизејшн акт (National Defense Authorization Act), који му омогућава да затвара и мучи америчке грађане, а крајем марта је потписао декрет који му даје овлашћење да проглашава ванредно стање и устоличује војну власт у САД-у, било у време постојања претње или у време мира.  
Да, у питању је серија закона и подзаконских аката. Најпре је добио право да мучи и убија Американце, а државни тужилац је изјавио како је то савршено у реду. Неки од водећих медија су изразили своје противљење овој серији закона којима се урушавају слободе и права грађана, попут „Њујорк тајмса“, али ни трага, ни гласа од фуриозних текстова или њихове серије којом би алармирали људе на перспективе живота под оваквим законима. Ради се о континуираном урушавању људских и грађанских права које је започело са Патриот актом и Америка од тада убрзано иде у правцу гашења слобода и права. И када Обама доносећи НДАА изјави да је донео акт, али да се он ни самом њему не допада и да га није донео како би га употребио, онда нам је јасно где смо и шта нам се спрема. То је нечувена и гнусна изјава. У питању је стравична хипокризија.

[/restrictedarea]