ЦРНА ГОРА: ЛАНЦИ МОГУ ДА БУДУ И ТЕЖИ НЕГО ШТО СУ САДА

Ана ФИЛИМОНОВА

У условима светске финансијске кризе  НАТО и његовeфилијале – невладине организације, „борци за људска права и демократију“  су појачали притисак на Западни Балкан – конкретно – на Црну Гору.  На путу ка постављању нове архитектуре Западног Балкана са доминантном позицијом  глобалних организација  ЕУ и НАТО за Црну Гору је предвиђена једна од главних улога. При том творци пројекта који се  зове „нова Црна Гора“ имају своју представу о спољним и унутрашњим интересима те земље и о путевима њеног развоја и та представа  не  трпи  супротстављање. У складу са формулом З.Бжежинског о три велике обавезе империјалне геостратегије евроатлански план за Црну Гору се реализује методолошки и незаустављиво:  онемогућавање вазала да направе заверу, вођење рачуна да се не промени њихова зависност од опште безбедности и вођење рачуна да потчињени остану потчињени[1].

Захваљујући спољнополитичком курсу коалиције на власти (Демократска партија социјалиста – Социјалдемократска партија) која је за приоритетни циљ Црне Горе прогласила ступање државе у ЕУ и НАТО, земља је постала званичан кандидат за ступање у обе те организације. Нова фаза „рада“ Црне Горе са њима је почела крајем марта – почетком априла ове године. Тако је 21. марта донет Трећи пакет партнерских циљева НАТО за Црну Гору. Он се састоји од 49 тачака које морају бити испуњене у следеће две године[2]. Реч је, пре свега, о одбрани и безбедности  за које се предвиђа  потпуна ликвидација претходног система наоружања и организовање армије у свему по стандардима НАТО-а.

Првог априла 2012. године на снагу је ступио договор Црне Горе са Европском унијом,  потписан још 21.02.2011, о учествовању Црне Горе у операцијама Европске уније на управљању  кризним ситуацијама, а  ради „развоја сарадње у области јединствене спољне политике и безбедности“. Тако је потврђена приврженост Црне Горе  извршавању обавеза које проистичу из чланства у ЕУ[3]. У оквиру  реализације „јединствене спољне политике“истог дана је министар иностраних послова и европских интеграција Милан Роћен на позив министра иностраних послова Турске  А.Давутоглија отпутовао у Истамбул ради учествовања на Другој конференцији Групе пријатеља сиријскг народа (истовремено је први пут позвана и минстарка иностраних послова Хрватске Весна Пусић). Роћен се срео са министром иностраних послова Либије Азором Хајаалом и са њим разговарао о реализацији низа споразума, конкретно, о томе да прва група Либијаца треба да допутује на рехабилитацију у познати црногорски институт „Др Симо Милошевић“ (у Игалу код Херцегновог)  уз  истовремену обуку либијског медицинског особља у Црној Гори. Такође су разматране и друге могућности за црногорско-либијску сарадњу[4].

Да потсетимо да “Група пријатеља Сирије“  удружује оне који отворено подржавају сиријске „устанике“ и залажу се за смењивање сиријског председника Башара Асада. Позив принца Саудијске Арабије  Сауда ал-Фејсала да се плаћеници „сиријске опозиције“ наоружају показује право лице и намере оних који су се окупили – то је регионални интернационални наступ чији је циљ изазивање крвопролића, уништење сиријске инфраструктуре, друштва и државе, а све то како  би Сирија била  претворена у једну у низу држава које су по вољи интересима Вашингтона, Париза, Лондона и Тел-Авива[5]. На жалост, међу међународним злочинцима-отимачима који подривају међународно право и урушавају суверенитет држава које воде борбу против „незгодних“ народа, нашле су се и Црна Гора и Хрватска.

Чланство у НАТО-у се реализује у оквиру Комуникационе стратегије НАТО-а, у коју спадају тзв. Акциони планови. До овог тренутка реализовано је већ осам акционих планова. Само седми акциони план (прво полугодиште 2011.) укључује у себе мере као што су:  формирање Информационог центра НАТО-а, издавање пет бројева журнала „НАТО интеграције“, програм „НАТО инфо“ на ТВ РЦГ два пута месечно, организовање ток-шоу емисија на  различитим телевизијама, организовање образовног курса  Друштвеног информисања у НАТО школи у Немачкој, cost-benefitанализа (информација о томе, колико је земљи, као, економски корисна сарадња са НАТО-ом), предавања по школама, посета ученика центру НАТО-а у Бриселу, проучавање друштвеног мњења у сваком црногорском граду, формирање Центра за рад новинара, организација конференције „Дијалог о НАТО-у“, формирање Регионалне школе за безбедност, организовање „НАТО-каравана“  у пет градова, организовање мултимедијалног „Фестивала мира“, организовање рада посланика, државних високих и локалних чиновника, фејсбук кампања „Пристајемо НА ТО“, итд, и томе сл. Циљ наведених организација и мера је да се јавно мњење преломи према НАТО-у. Како показују различите анкете, отприлике тридесет процената страновништва подржава ступање земље у НАТО, једна је трећина против, а отприлике једна трећина нема јасно одређен став по том питању.  Зато је пропагандни рад један од главних задатака на „атланском“ путу Црне Горе. При том, како видимо, низ мера се понавља, али то сасвим сигурно није због недостатка фантазије – стручњаци НАТО-а за маркетинг раде према основном закону пропаганде: „стабилан ефекат се постиже  сталним понављањем“. А средства за финансирање Акционих планова се издвајају директно из буџета Црне Горе, и у 2011. години је тај износ  био 107.000€.

Министарство одбране Црне Горе се налази у првим редовим оних, који сарађују са НАТО-ом у области политичких и војних реформи. У  армији и безбедносној служби се максимално  користе стандарди НАТО, уништава се постојеће  наоружање. У протеклом периоду Црна Гора је већ ликвидирала 3000 тона оружја и муниције. Тако се формира материјална и кадровска формација Армије Црне Горе, која у свему задовољава циљеве и задатке НАТО-а.

Затим, црногорско Министарство одбране је приступило формирању интегрисања контроле и управљања поморским и ваздушним простором земље руководећи се „регионалним прилазом проблему“. Он се закључује у томе да све земље региона имају јединствен систем контроле и управе. Министарство планира и формирање посебне војно-обавештајне службе чији ће задатак бити да сакупља обавештајне и контраобавештајне  информације које ће у процесу спајања са НАТО-ом  и прелазу на стандарде НАТО-а бити потребне Армији Црне Горе и њеном Министарству одбране. У овом тренутку те информације сакупља Агенција националне безбедности Црне Горе. У априлу 2011. у закон о тој Агенцији  су унете измене и допуне. Задатак  Агенције је проширен на такве на такве аспекте,  као што су „значај одбрамбених интереса  Црне Горе и извршавања стратешких циљева и интереса, који су стратешки са гледишта државне  безбедности.  Сакупљени подаци стижу у Савет за одбрану и безбедност, министру одбране и начелнику Генералштаба Црне Горе.

У 2011. години као национални програм у Црној  Гори су почели да користе Акциони план чланства за НАТО. План, између осталог, као обавезан услов  за ступање земље у НАТО, предвиђа сачињавање специјалног описа  националних војних и цивилних објеката и капацитета који већ постоје, а које земља може да понуди савезницима из алијансе. Влада Црне Горе је 13.10.2011. донела програм реализације „партнерског циља“, названог „Подршка земље-домаћина“. Почетком новембра 2011. влада Црне Горе је донела и одлуку, којом се дозвољава превоз тајних роба (документације, материјала и других средстава) НАТО-а преко територије земље (договор између команде савезних снага у Европи SHAPEи Црне горе потписан је у Белгији у септембру 2011). Црногорска полиција и армија  су обавезне да обезбеде поуздану логистичку подршку НАТО-у.

За политичко консултовање  у САД  влада Црне Горе је ангажовала лобистичке фирме «Orionstrategies» и «Reefgroup». Њихов задатак је веза са представницима америчке администрације и лобирање за интересе Црне Горе у вези са приступом НАТО-у. Рад тих фирми за 4 године је Црну Гору коштао  4,000.000 $[6].

Једна од најважнијих тачака «сарадње» је учествовање Црне Горе у међународним мисијама НАТО-а. Тако да ће контингент Црне Горе у оквиру мисије НАТО у Авганистану ISAFостати до краја 2014. године и, по речима министра одбране Црне Горе Бора Вучинића,  „ако буде потребно и то НАТО буде тражио – и дуже“, и „Црна Гора ће свакако да изврши оно, што се од ње тражи“[7]. У мисији тренутно учествује неколико десетина војних лица, а на учествовање у њој Црна Гора је већ потрошила 2,000.000 €. Осим тога, наставља се учествовање црногорских војних лица у мисијама у териоторијалним водама Сомалије и Либерије. Све усвему, директни трошкови у вези са ступањем Црне Горе у НАТО годишње износе 6,000.000€.

Међутим, главни задатак, услов изнад свих услова за пријем неке земље у НАТО представља безусловна подршка политици САД[8]. Средином октобра 2011. године  црногорски премијер Игор Лукшић се приликом посете САД Састао са најважнијим фигурама Беле куће – замеником председника Џоом Бајденом и државном секретарком Хилари Клинтон, који су изјавили да су задовољни мерама које Црна Гора предузима на свом путу у НАТО. У Савету Северноатланске алијансе  Лукшић је говорио високим функционерима НАТО-а, амбасадорима и представницима америчких фондова. Поводом релативно мале подршке црногорског становништва идеји да Црна Гора ступи у НАТО (у септембру 2011. Она је износила 30,9%) он је изјавио следеће: противници чланства  у алијанси временом ће да постану мањина, а нека решења, која су добра за земљу, морају бити донета, чак и ако их већина грађана не разуме[9]. Тако се, потпуно откинута од народа, анационална пронатовска „руководећа елита“ Црне Горе ни мало не стиди да земљи коју води натура вољу  својих трансатланских патарона.

Високи патос функционера НАТО-а о „демократији, људским правима и борби са тероризмом“ за Црну Гору значи низ више него сумњивих привилегија:  да се ратује (убија) за НАТО,  да се буде саучесник у уништењу независности других земаља и народа,  да се лече и обучавају одреди „НАТО-пацова“, да се размештају војне базе НАТО-а  на својој територији (што за Руску Федерацију значи претварање братског народа, који као народну изреку стару око стопедесет година има реченицу „нас и Руса двјеста милиона“  у противника), да штити транспорт дроге путем Авганистан – Косово – Европа – Русија, да дозволи јачање албанског фактора који прети „Великом Албанијом“  на Балкану, да подрива међународно право и саму Организацију  уједињених нација. И, најзад,  у име, и у интересу црногорског народа, као и у случајевима Ирака, Авганистана, Либије и т.д. – НАТО ће да мења режим власти, друштвено-политичко уређење, менталитет народа и све што буде сматрао за потребно, како он буде сматрао да треба да буде.

На унутрашњем аспекту у другој половини марта у Црној Гори је дошло до изванредног догађаја, који поново скреће пажњу на међународни фактор. 18. марта 2012. у Црној Гори је дошло до једног од најмасовнијих протеста. На улицама Подгорице  се,према подацима организатора, нашло преко 20.000 људи (полиција је проценила да их је било 7.000), који су протествовали против владе и државне номенклатуре. Под паролом „Време је!“ студентске, синдикалне и друге организације су прогласиле  почетак борбе са корупцијом  – „хоботницом чији су пипци обухватили читав постјугословенски простор, а највише Црну Гору“. Међутим, обзиром да је то постала појава која се свуда среће, у испољавање народног незадовољства  се одмах врло јасно уплео „наранџасти, односно плишани, мотив“.  У Црној Гори се он претворио у жуту боју –симбол протеста је постала добро позната „песница Отпора“  на жутој позадини. Формално, организатори протеста су Савез слободних синдиката и Савез студената, али центар координације је орбганизација МАНС (Мрежа за афирмацију невладиног сектора). Руководилац те организације, Вања Ћаловић, на митингу који је одржан 18.марта је иступила са паролама „Да се започне бројање последњих минута организованог криминала“, позивала је да се подигну сатови јер је „час организованог криминала  у Црној гори прошао“ јер „ми, што смо овдје, сви ми се боримо за нашу децу, за будућност, за Црну Гору“ у коју је „пролеће стигло раније“.

Звучне и пуне значења пароле „Време је!“ , драматургија поступка („да подигнемо сатове  зато што је куцнуо  час!“), персонализација (скандирање „Вања, Вања!“ ) су нека медијска средства чак назвала протестом  „за представљање Вање Чоловић“[10];   захтеви од стране непознате организације која се неочекивано појавила и која се устремила да одмах постане  национални лидер показују да су се таласи “наранџасте револуције“[11]доваљали и до Црне Горе. Да мало погледамо изворе „свенародног гнева“. Спонзори МАНС-а  су: Европска комисија, делегација Европске уније у Црној Гори, амбасаде САД, Велике Британије, Немачке и Холандије, ОУН, ОЕБС, познате организације«TransparencyInternational», «Civilrightsdefenders», «OpenSocietyInstitute», правни програм Црне Горе (у оквиру USAID) «MontenegroAdvocacyProgram»; «RockefellerBrothersFund», «CharlesStewart– MOTTFoundation», «TheBalkanTrustforDemocracy», «NationalEndowmentforDemocracy», «MicrosoftCorporation», «InternationalReliefandDevelopment», «RegionalEnvironmentalCenter, па чак и највећа норвешка невладина организација  «NorwegianPeople’said») и егзотични «HIVOS» (HumanistInstituteforDevelopmentCooperation),  и Организација за „развој грађанског друштва“ у Азији, Африци и Латинској Америци. Ствара се утисак да та удружења немају важнијих проблема од борбе са корупцијом уЦрној Гори. Посебно је интересантна методологија рада МАНС-а:  МАНС становништву Црне Горе нуди бесплатну правну помоћ својих правника за решавање различитих проблема и за добијање информација од државних институција на различитом нивоу а, осим тога, скупља анонимне информације о корупцији у органима власти[12].

Истовремено још једна изузетно утицајна међународна организација шири свој утицај на становништво Црне Горе. Мисија ММФ-а је констатовала катастрофално стање у земљи и црногорској влади издиктирала своје услове: да се рационализују трошкови, да се смањи број запослених (!) и плате и да се повећају порези (!).

Док међународне организације и споља, и изнутра уништавају остатке црногорске  независности долази до јаког осиромашења највећег дела народа Црне Горе. Просечна плата у тој земљи износи 500 €, док је за потрошачку корпу потребно 300€, просечна пензија је 280€, али је половина пензионера и не прима, 54% становништва нема посао,  а армија младих образованих људи труди се да свој живот проживи у својој земљи[13]. На дан 31.01 2012.  државни дуг Црне Горе је износио на унутрашњем плану 419 милиона евра (12,3%БДП), на спољном 1,054.200.000 € (31%БДП), укупно 1,473.200.000€ (43,3% БДП)[14]. 31.марта 2012. влада се задужила за још 230,000.000€.

Ниво корупције у Црној Гори је заиста превазишао сваку меру. У њој је, према дефинисању многих стручњака, као и у низу других земаља у региону, створен  систем клептокапитализма – комбинације капитализма и лоповске клептократије.[15]Али  зашто се  онда када постоје тако озбиљни проблеми, црногорски  рупор Рокфелера, Сороша и сл. и организација МАНС,   у први план ставља  управо борба са корупцијом? Одговор је потпуно очигледан  – корупцијски скандали су одлична подлога за рашчишћавање пута ка власти.  Невладине организације које финансирају наведени фондови тешко да се могу оптужити да  брину о национално-државним интересима народа са којима „раде“. Њихово „праведно  негодовање“ изазива корупција актуелне касте на власти, али не и корупција и криминал уопште.  Талас антикорупцијске борбе треба да почисти постојећу владајућу групу и да расчисти пут за долазак бирократије новог типа. При том се народ налази не између већег и мањег зла, већ увек између две најгоре варијанте, између Сциле и Харибде. Осим тога велику опасност представља удруживање енергије синдиката и студената и правац њиховог деловања, заклоњен леђима „наранџастог“ реморкера. Најважнија функција елите новог типа ће бити још већа оријентација на  испуњење  „евроатланских задатака“ , у зависности од интереса њених партнера – ММФ-а,Светске банке, Европске комисије и светских финансијских кругова.

Као резултат – црногорска држава се повлачи пред  снагама НАТО-а  и западним институцијама које отворено раде са антинационалних позиција. Истовремено се све више продубљују  деградациони друштвено- политички и економски процеси, који тако добијају свеобухватан и неповратан карактер. Као национални задатак  се постављају не интереси своје земље, већ интереси транснационалних финансијских група и геополитички задаци Запада, повезаног са њима, а који претежу над национално-државним интересима Црне Горе.



[1]  Збигнев Бжезинский. Великая шахматная доска (Господство Америки и его геостратегические императивы) (Збигњев Бжежински: ВЕЛИКА ШАХОВСКА ТАБЛА (ВЛАСТ АМЕРИКЕ И ЊЕНИ ГЕОСТРАТЕШКИ ИМПЕРАТИВИ)) //http://lib.ru/POLITOLOG/AMERICA/bzhezinskij.txt_withbigpictures.html#8
[9] Ибид.
[10] Неколико хиљада људи на протесту- перформансу Вање Ћаловићhttp://www.pobjeda.me/2012/03/18/nekoliko-hiljada-ljudi-na-protestu-performansu-vanje-calovic/
[11] D. Marjanović Veliki anti-vladini prosvjedi u Crnoj Gori: potencijali i potencijalne klopke // Advance.hr. 19. Ožujak 2012 http://www.advance.hr/vijesti/veliki-anti-vladini-prosvjedi-u-crnoj-gori-potencijali-i-potencijalne-klopke/
[14]  Podaci o državnom dugu i izdatim garancijama na dan 31. januar 2012. godine. // Ministarsvo finansija. http://www.mf.gov.me/rubrike/drzavni-dug/112065/Podaci-o-drzavnom-dugu-i-izdatim-garancijama-na-dan-30-decembar-2011-godine.html

[15] D. Marjanović Veliki anti-vladini prosvjedi u Crnoj Gori: potencijali i potencijalne klopke // Advance.hr. 19. Ožujak 2012 http://www.advance.hr/vijesti/veliki-anti-vladini-prosvjedi-u-crnoj-gori-potencijali-i-potencijalne-klopke/

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *