Почетна / Друштво / Чичак и Дачић: Прича о „поштеном Хрвату“ и „(не)поштеном Србину“

Чичак и Дачић: Прича о „поштеном Хрвату“ и „(не)поштеном Србину“

Пише Александар Павић

Ради опстанка на власти Дачић и остали „најевропљани“ спремни су да буду не само чувари АВНОЈ-а, већ и да пристану на обнову неких нових, АВНОЈ-евски заснованих „југосфера“, помоћу којих ће се Србија систематски давити на исти, коминтерновски начин као и током времена СФРЈ

 

Иван Звонимир Чичак и Ивица Дачић

Протекле седмице су Иван Звонимир Чичак, председник Хрватског хелсиншког одбора, и Ивица Дачић, потпредседник Владе Србије у оставци, дали изјаве у којима су се одредили према Јосипу Брозу Титу и његовом наслеђу на наизглед дијаметрално супротан начин – први на негативан, други на позитиван. Ипак, нити је овај први спреман да се одрекне баш свега у том наслеђу, нити овај други да пригрли баш све што оно подразумева. Оно што их ипак у бити разликује је следеће – селективност овог првог је како-тако вођена бригом за неки „виши“ интерес, док је селективност другог усмерена ка врло прагматичним циљевима личне и професионалне амбиције.

КРИТИЧАРИ И НАСТАВЉАЧИ
Наиме, како јавља „Танјуг“, 21. априла је Хрватски хелсиншки одбор подржао иницијативу за уклањање имена Јосипа Броза Тита са трга у центру Загреба, најављујући да ће се придружити „Грађанској иницијативи за Хрватску без тоталитаристичких симбола“ на протесту који ће тим поводом бити организован 5. маја и да Извршни одбор ХХО-а сматра да је „даљње задржавање имена Јосипа Броза Тита и других истакнутих носилаца југословенске комунистичке диктатуре на јавним површинама супротно свим документима Савета Европе и Европске уније“.
С друге стране, само дан касније, „Бета“ јавља како је на предизборном скупу у Ужицу Ивица Дачић изјавио како је странка чији је председник, Социјалистичка партија Србије, заправо „настављач Титове партије“ и да би „Титов споменик требало вратити на ужички главни трг“.
Чини се, на први поглед, да је овде све јасно. С једне стране имамо Чичка, хрватског националисту, минимизатора усташког злочина у Јасеновцу и вишедеценијског борца против комунизма, титоизма, СФРЈ итд, а са друге типично „дете комунизма“ из Србије, које сада користи изборну кампању да себе и своју партију у главама слуђених српских бирача повеже са сећањима на благостање (бар у поређењу са садашњом ситуацијом у Србији) из Титовог доба.
Чичак је, дакле, неко коме наизглед врло смета целокупно „комунистичко тоталитарно наслеђе“ у Хрватској – и то не само у виду споменика, већ и у смислу што, како је навео у прошлогодишњем разговору за лист „Матице хрватске“ „Вијенац“, „Хрватском владају потомци комуниста“, хрватске медије „воде дјеца официра ЈНА, Удбе, КОС-а и других комунистичких кадрова“, док је и сам отац Ива Јосиповића, садашњег хрватског председника, „друг Анте Јосиповић“, био „главни егзекутор за избацивања, хапшења и припреме оптужница“ приликом чистке у СК Хрватске у првој половини 1972. године.
Све лепо и красно, попут Чичковог позивања на „документа Савета Европе и Европске уније“ као лек за ту несносну ситуацију у домовини. Чичак ту чак ни не шири маглу: такви документи заиста постоје: Резолуција 1096 Парламентарне скупштине Савета Европе (ПССЕ) из 1996. године о мерама за уклањање наслеђа бивших комунистичких тоталитарних система, Резолуција 1481 ПССЕ о потреби међународне осуде злочина тоталитарних комунистичких режима из 2006. године и Резолуција Европског парламента (ЕП) о европској савести и тоталитаризму од 2.4.2009. године. Укратко, та три документа се темеље на изједначавању свих „тоталитарних“ режима који су обележили европски континент у 20. веку. Њихова сврха је да се, говорећи садашњим жаргоном, јасно одреде према европској прошлости. Наиме, како наводи поменута Резолуција ЕП из 2009, која се иначе темељи на претходна два документа ПССЕ:
„Од почетка европске интеграције представљају одговор на патње које су последица два светска рата и нацистичке тираније која је довела до холокауста, као и до ширења тоталитарних и недемократских комунистичких режима у Централној и Источној Европи, као и начин за превазилажење дубоких подела и непријатељства у Европи кроз сарадњу и интеграцију, и окончавање рата и обезбеђивање демократије у Европи“ (тачка И), и
„Европа неће бити уједињена све док није у стању да формира заједничко виђење своје историје, не призна нацизам, стаљинизам и фашистичке и комунистичке режиме као заједничко наслеђе, и омогући поштену и темељну расправу о њиховим злочинима током претходног века“ (тачка К).

[restrictedarea]

МАНЕ „ЕУРОЉУБЉА“
Дакле, чини се да овде Чичак наступа као истински „Европљанин“ (односно „ЕУропљанин“), сасвим у складу са „европским вредностима“ које би коначно требало да уједине европски континент у време после пада Берлинског зида. За Чичка су споменици Брозу део тог наслеђа с којим би се требало обрачунати, и то је оно о чему он и говори. Саставни део тог „тоталитаристичког“ комунистичког наслеђа је и АВНОЈ, за који Чичак у већ поменутом интервјуу иде толико далеко да каже да је чак и – „геноцидан“.
Шта онда не ваља са овом сликом хвале-вредног „еурољубља“, шта је оно што квари њену беспрекорну моралну чистоту и политичку коректност – чак и ако изузмемо скорашње Чичкове оптужбе да су недавно изнети подаци Међународне комисије о Јасеновцу „језик мржње“? Ево шта: ако ћемо се, као „добри Европљани“, у потпуности дистанцирати од тоталитарно-комунистичког наслеђа (о тоталитарном усташком наслеђу да и не говоримо) – није ли онда неопходно да се одрекнемо и апсолутно свих његових атрибута, без изузетка? А један од кључних атрибута титоизма – и то на просторима целе бивше СФРЈ – управо је АВНОЈ, а поготово републичке „границе“ које су арбитрарно повукли комунистички револуционари, а дуж којих је контролисано распарчана бивша заједничка држава.
Но, авај, колико год тражили, нигде не можемо да нађемо нешто што би нам указивало да су и АВНОЈ-евске границе део „тоталитаристичког“ наслеђа којег би се Чичак одрекао. А можемо погодити и зашто: такво дистанцирање од „тоталитаризма“ би неминовно довело у питање и – садашње границе „суверене Хрватске“, које су нико други до оснивачи тоталитарног комунистичког режима у Југославији први пут у повести сасвим циљано дефинисали. Или, да цитирамо Документ 10765 од 16.12.2005, тј. на Извештај Комитета за политичка питања Парламентарне скупштине СЕ, на основу којег је поменута Резолуција 1481 ПССЕ и донета: „злочиначка димензија комунистичких режима није била резултат околности, већ последица свесних политика које су артикулисали оснивачи таквих режима још пре доласка на власт“ (тачка 44).
У Чичковој селективној „амнезији“ ипак постоји нешто што би се могло окарактерисати као условно „похвално“. Наиме, као сваки „добар“ хрватски националиста, Чичак позива само на оно што може да користи његовом виђењу хрватске националне ствари. У том поступку се чак и сам принцип АВНОЈ-евских творевина, бивших република, може селективно користити. Тако, је на пример, АВНОЈ-евска тековина по којој су Срби имали статус конститутивног народа у СР Хрватској нешто против чије се могуће рестаурације Чичак и дан-данас бори, дочим АВНОЈ-евске границе ипак остају – светиња.
Наравно, дволичност оваквог приступа не може, а да не боде очи – али не може, а да не изазове и одређено поштовање према перманентној спремности хрватских елита током последњих стотинак година да искористе само оно што одговара ономе што они сматрају да је хрватски интерес – а да све друго одбаце. Југославија је, дакле, била добра, прво као брана против италијанских претензија после слома Аустро-Угарске, па као штит против пуне одговорности за наслеђе НДХ, потом као „успутна станица“. Оног тренутка када је потреба за њом престала – Југославија је практично постала псовка у хрватском дискурсу. Тако исто и са „европским вредностима“: све што служи хрватском интересу је добро, а оно што не служи – не морамо ни помињат, не? Циљ оправдава средства, рекло би се – с тим што је циљ нешто што надилази појединца и нешто чему су савремене хрватске елите већином спремне да се у начелу подреде.

СЕЛЕКТИВНИ „НАЈЕВРОПЉАНИН“
Упоредимо овај приступ са Дачићевим. Дачић такође, бар одскоро, смело корача Чичковим „европским“ (односно „ЕУропским“) стопама. Чак је проглашен за српског „Најевропљанина“ за 2009, када је добио признање што је „консолидовао Социјалистичку партију Србије и претворио је у модерну проевропску странку“, па је том приликом изјавио да је „све што сам урадио на плану европских интеграција феноменалан успех“. Међутим, као и његов „старији брат“, и Дачић је усвојио манир по којем воли да бира између „европских вредности“ као у самопослузи – тј. да узме само оно што му одговара, а све остало да занемари. Тако сада у Влади Србије (у оставци) имамо „Најевропљанина“ који се, супротно „свим европским документима“, залаже за обнову „тоталитаристичког“ комунистичког наслеђа у виду враћања Титовог споменика у Ужице. И то није све, јер када је реч о странки коју води Дачић не поштује још једну изричиту одредбу горе наведених темељних европских докумената, тј. тачку 13 Резолуције 1481 ПССЕ: „Парламентарна скупштина позива све комунистичке или посткомунистичке партије у својим државама чланицама које досад то нису учиниле, да поново оцене историју комунизма и сопствену прошлост, да се јасно дистанцирају од злочина које су починили тоталитарни комунистички режими и да их осуде без икакве двосмислености.“ И, уместо да, као „Најевропљанин“, смерно прихвати и ову „европску вредност“ – Дачић јавно позиционира себе и своју странку као настављаче тоталитарног наслеђа које је читава савремена Европа којој он тежи, преко својих главних паневропских институција – осудила. Узгред, реакција разних европских испостава у Београду још се чека…
Ипак, како је већ речено, суштинска разлика између Чичковог и Дачићевог деловања је што у својој недоследности и селективности Чичак има један виши – хрватски – интерес у питању, док Дачић мисли искључиво на – Дачића. И то је та разлика између савремених владајућих хрватских елита и српских „елита“.
Ако је АВНОЈ икоме нанео зла, нанео га је српском народу, којег је вештачки поделио и по границама и по вештачким, новоформираним нацијама, према обрасцу који је још 1920. године успоставила Коминтерна, означавајући на крајње расистички начин Србе у целини као „угњетачку нацију“ и налажући да би, како је навео покојни академик Димитрије Богдановић у „Књизи о Косову“, требало „помагати сваки сепаратистички, антијугословенски и антисрпски националистички покрет у Југославији“. Но, то не тангира Дачића, као ни све друге „најевропљане“ који се не само држе АВНОЈ-евских граница „као пијан плота“, већ и аутономија успостављених Уставом из 1974. године – иначе документу заснованом на „посебном облику диктатуре пролетаријата“ (став 1-2), систему владавине који горе наведени европски документи изричито осуђују. Зато Дачић може да гласа за Резолуцију о Сребреници док Чичак негира тежину јасеновачког злочина, зато може да шаље маскиране полицајце да туку косметске Србе на барикадама, у циљу „помоћи“ шиптарским терористима и НАТО-ЕУ снагама да „административну границу“ између Србије и Космета претворе у „државну“, и тако дефинитивно зацементирају наслеђе тоталитарног комунизма у Србији.

„…БАР ДО ЂУРЂЕВДАНА“
Но, брига Дачића за то. Изборна кампања је у току, и он је једноставно проценио да му сад позивање на то наслеђе лично и партијски – одговара. Бар до Ђурђевдана. Баш као што му је пре четири године одговарало да превари своје бираче, који су гласали за његове ратоборне изјаве о Космету, и уђе у коалицију са истим онима који су хапсили оснивача његове странке и човека који му је отворио врата политике и садашње моћи. Човека који је почетком деведесетих једини од свих тадашњих председника АВНОЈ-евских република био спреман на раскид са АВНОЈ-евским наслеђем, тако што је подржавао право српског народа у републикама ван Србије да се референдумски изјасни о останку у Југославији, подржавајући истинско „право народа на самоопредељење“ и раскид са границама које су произвољно нацртале вође тоталитарног режима, а не право да се те исте границе очувају.
Дакле, ради опстанка на власти, Дачић и остали „најевропљани“ спремни су да буду не само чувари АВНОЈ-а, већ и да пристану на обнову неких нових, АВНОЈ-евски заснованих „југосфера“, помоћу којих ће се Србија систематски давити на исти, коминтерновски начин као и током времена СФРЈ. Њихова „авангарда“, челници сродног „Преокрета“, би са своје стране да нас „експресно“ угура у ЕУ, предвођена бившим нелустрираним високим функционерима тоталитарне СФРЈ, као што је Латинка Перовић или осведоченим починиоцима злочина при успостављању титоистичког режима, као што је Јово Капичић, уз здушну подршку бивших титоистичких функционера попут Живана Берисављевића, који би сада да „федерализују“ Србију по матрицама свог тоталитарног идола, уз тамбурашку пратњу „најевропскијих“ титоиста на овим просторима – војвођанских „лигаша“.
Дакле, док Чичак бира све што може да помогне Хрватској, а игнорише све што може да јој одмогне – као што то уосталом ради и Јосиповић, који би исто тако да пригрли само „антифашистички“, а никако и „антикомунистички“ део „европских вредности“, дотле владајуће „елите“ у Србији раде управо супротно, бирајући све што очигледно одмаже Србији, а игноришући све што може да јој помогне. То је та суштинска разлика између савремених хрватских елита и савремене српске „елите“, тако јасно исказана протеклих дана: истакнути Хрвати ће и лагати за Хрватску, а истакнути „(еуро)Срби“ – искључиво за себе.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. SPS ne prica „bajke“ – ali, kanda izvodi ‘bajalice’ za ‘dizanje’ – vampira ?! Njihovom vodji, ne bi smetalo da razvije svoje rasudjivanje i da zauzme trezveniji stav prema „regionu“ -( citaj neo-sfrj-zaciji ?!) ?! A izgleda da je to prilicno lukrativna „evropska karta“ ?! … Smatram da je pravilo: „Cist racun – duga ljubav“ – najbolje za „regiju“ ?! A ‘cistog racuna’ – bez potpune istine – kako o proslosti, tako i o ‘asimetrijama’ ( u odnosu na izbeglice, privredne subjekte, itd) tesko moze biti, sa sadasnjim ‘stanjem’ i politikom ?!




    0



    0
  2. Ama po nicemu se ne rezlikuju ova dva lazova i spletkarosa. Jedan velica ustase a drugi cetnike a narod podseca na Tita i Milosevica kao uzore. Kad neko moze u koaliciju sa Cedom praskom koji kaze da je Republika srpska genocidna drzava onda taj nema sta da prica narodu. On ne moze da vodi narod. Ista je stvar ako tadic primi Cedu u koaliciju, u tome slucaju i tadic ce se sloziti da su srbi genocidno i da je Republika srpksa nastala na genocidu. Onda dolazi na red matematika a skime onda da pobedi tadic? Dacic se precenio i to ce ga kostati vlasti, zi bili pa videli.




    0



    0
    • Gospodine „patrioto“ zasto citas kad ne umes da zapamtis sta si procitao nego komentarises napamet.Kao prvo Dacic nigde ne velica cetnike.Kao drugo red je da mnoge „patriote“ u Srbiji konacno pozele da saznaju pravu istinu o dogadjajima 1990-do danas.Istorija je pokazala da istinu uvek kreiraju vojno jaki sto ne znaci i da je to prava istina.Meni njihova istina nije isprala mozak a nisam ni politicar da moram lazi da ponavljam kao papagaj kako bi se dodvorio Evropi.




      0



      0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *