Брендон Турбвил: ИЗВРШНО НАРЕЂЕЊЕ

Неочекивано, 16. марта 2012. године, Барак Обама потписао је Извршно наређење према коме Председник и посебно одређени секретари сада имају овлашћења да располажу свим домаћим ресурсима, укључујући воду и храну. Наређење такође каже да председник и његови секретари имају овлашћење да под своју команду ставе сав саобраћај, енергетику и инфраструктуру у САД и да присилно мобилишу америчке грађане за војну службу. Наређење такође – истина неодређено – помиње и мобилизацију грађана за ‘‘радне задатке’‘ у сврху националне одбране.

То, међутим, није све: Наређење се не односи само на случајеве катастрофа и ратног стања, већ и на мирнодопске услове.

Извршно наређење о приправности ресурса у сврху националне одбране (Тхе Натионал Дефенсе Ресоурцес Препареднесс Еxецутиве Ордер, видети цео енглески текст на адреси хттп://www.wхитехоусе.гов/тхе-пресс-оффице/2012/03/16/еxецутиве-ордер-натионал-дефенсе-ресоурцес-препареднесс) користи ‘‘овлашћења’‘ дата Председнику Законом о одбрамбеној производњи из 1950. године (Дефенсе Продуцтион Ацт), стављајући на знање свима да готово сва средства неопходна за живот људи Председник сада може запленити и ставити под своју контролу када се то њему или његовим секретарима прохте.

Противуставност највећег броја досадашњих председничких извршних наређења већ је опште позната, као и незаконитост ускраћивања грађанима њихових основних уставних и људских права, која би требало да буду неприкосновена чак и у случају ванредних околности у земљи. Ваља такође истаћи да се, као ни при Обаминој недавној либијској авантури и могућој интервенцији у Сирији, Конгрес готово и не помиње, осим што се предвиђа обавештавање овог наводно равноправног огранка власти о контекстуално бесмисленим догађајима.

Како је већ напоменуто, Извршно наређење обухвата готово све. Тако, на пример, Одељком 201 – Надлежни за приоритете и расподелу, Наређење објашњава да надлежност за делање из уводног пасуса лежи на Председнику, али да се сада пребацује на бројне Секретаре америчких федералних власти. Тако делегиране надлежности и одговорности Секретара у овом Одељку гласе:

1) Секретар за пољопривреду (одговара) за залихе хране, њен смештај и чување, стоку, ветеринарске службе, службе за заштиту биља и домаћу дистрибуцију пољопривредне опреме и комерцијалних ђубрива;

2) Секретар за енергетику (одговара) за све изворе енергије;

3) Секретар за здравље и здравствене услуге (одговара) за здравствене службе;

4) Секретар за саобраћај (одговара) за све облике цивилног саобраћаја;

5) Секретар за одбрану (одговара) за водене ресурсе, и

6) Секретар за трговину (одговара) за све друге материјале, услуге, и капацитете, укључујући и грађевински материјал.

Довољно је само прочитати одељак Дефиниције Извршног наређења да би се јасно видело да термини попут ‘‘прехрамбених ресурса’‘ представљају фасаду иза које се крију све врсте хране и прехрамбених производа неопходних за живот људи.

С тим у вези, Одељак 601 – Секретар за рад, преноси посебне одговорности на Секретара за рад пошто се односи не само на оно што грађанима треба да преживе него и на сâме грађане.

Очито, чињеница да америчке власти могу да мобилише грађане у војску против њихове воље – иако је то јасно кршење њихових права – није шокантна због тога што се тако радило и у прошлости, те је логично да се ‘‘надлежност’‘ за то регулише овим Одељком.

Оно што запањује, међутим, јесте чињеница да Одељак 601 предвиђа и радну мобилизацију у циљу националне одбране. Иако неки пододељци кажу да мобилизација треба да буде заснована на процени ‘‘учинка и потребе за коришћењем рада’‘, очито је да ће ‘‘рад’‘ (то јест амерички радници) бити сматран још једним ресурсом који ће бити стављен под контролу у циљу ‘‘националне одбране’‘. У Наређењу се наводи:

‘’Одељак 601 – Секретар за рад. (а) Секретар за рад, у сарадњи са Секретаром за одбрану и руководиоцима других тела, по процени Секретара за рад, ће:

1) прикупљати податке неопходне за сталну процену потребе за радном снагом у земљи, а у сврху националне одбране;

2) на захтев Директора регрутне службе и у сарадњи са Секретаром за одбрану помоћи Директору регрутне службе у припреми политике регрутације и ослобађања од војне обавезе;

3) се, на захтев руководиоца тела овлашћеног на основу овог Наређења, консултовати са тим Телом у погледу следећег: (а) учинка предвиђених радњи на потребу за радном снагом и њеним коришћењем; (б) односа између потребе за радном снагом и потреба за материјалима и капацитетима; и (в) свим другим питањима која могу допринети да остварење приоритета и расподеле функционише у складу са ефикасним коришћењем и дистрибуцијом рада.’‘

Обратите пажњу на чињеницу да текст Наређења нигде не каже да ће се то све чинити ‘‘у случају ванредних околности’‘. Уместо тога, стоји да ће се то обављати ‘‘у циљу националне одбране’‘. То значи да Председникова нова ‘‘овлашћења’‘ нису преузета само зарад објављивања ‘‘ванредних околности’‘ по његовој процени већ и за мирнодопску примену. Наређење то у следећем пасусу каже сасвим отворено:

‘‘Руководиоцу сваког тела ангажованог у набавкама за националну одбрану делегирано је овлашћење од стране Председника на основу Одељка 107(б)(1) Закона, 50 У.С.Ц. Додатак 2077(б)(1), како би предузео одговарајуће мере да обезбеди неопходне делове, технологију, материјале, и индустријске ресурсе из поузданих извора у циљу задовољавања одбрамбених потреба у време мира, фазне мобилизације и ванредних околности.’‘

Председници разних политичких припадности већ дуго незаконито користе Извршна наређења да би поништили права америчких грађана. Иако је историја често потврђивала да су та наређења била неморална и неуставна, чињеница је да накнадним оценама патње жртава оваквих одлука нису ничим могле бити умањене. Стога морамо сместа осудити и ову очиту узурпацију од стране америчких власти и одупрети јој се.

Има их, међутим, који се ипак питају зашто је Председник потписао овакво Наређење? И зашто га је потписао баш сада? Да ли због предстојећег рата са Ираном или Трећег светског рата који лако може настати из таквог сукоба? Да ли због темпиране бомбе која се зове привреда, и коју од потпуног распада дели само један непромишљен потез или још један трговински споразум? Да ли, пак, због растуће мржње коју обични људи осећају према властима? Предстоји ли нам природна катастрофа о којој не знамо ништа? Постоје ли планови за увођење ратног стања?

Шта год да је разлог за најновији Обамин потпис, једно сигурно знамо – ‘‘То се неће десити овде (или нама, прим. Уред. Српског листа)’‘ била је лабудова песма сваке жртве демоцида (убијање становништва од сопствених власти, прим. Уред. СЛ) у скорашњој историји човечанства.

 

Брендон Турбвил (Брандон Турбевилле) живи у Малинсу, Јужна Каролина. Аутор је три књиге: Кодекс Алиментаријус – крај слободе здравља (Цодеx Алиментариус — Тхе Енд оф Хеалтх Фреедом), Седам стварних завера (7 Реал Цонспирациес) и Решења на основу здраве памети (Фиве Сенсе Солутионс). Аутор је и бројних чланака о здрављу, економици, корупцији у власти и грађанским слободама.

 

Напомена: Објављено на сајту Глобалних истраживања 18. марта 2012. Превело и приредило Уредништво Српског листа.

Извор: Српски лист

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *