„Боже, благослови Америку“: Крвава „ТВ мрежа“

Пише Владислав Панов

Одавно неки амерички филм није успео да постигне тако упечатљиву социјалну критику као црно-хуморно остварење „Боже, благослови Америку“, дело комичара Бобкета Голдвејта, тренутно актуелно с оне стране океана

 

Један од филмова који тренутно представља прави изазов за гледаоце с оне стране океана и који одушевљава интелектуално неким чудом још увек неоштећене филмофиле који се оглашавају коментарима и критикама на Интернету је црна комедија ироничног наслова „Боже, благослови Америку“. Реч је о небрушеном дијаманту, правом филмском благослову за људе који не желе да се предају инструисаној лоботомији мејстрим медија који око најпримитивнијих „забавних програма“ окупљају масе играјући на карту њиховог преферирања примитивизма и, генерално, повлађивања најнижим нагонима. Овај филм то свакако не ради. Он осуђује. Уз црни хумор, сурове сцене увијене у комедију и социјалне коментаре на којима се гради његов дуготрајни опстанак на свим местима на којима је важно опстати. Амерички комичар Бобкет Голдвејт, чувен по свом бизарном комичарском знаку распознавања (говори вриштавим гласом), један од јунака пре тридесетак година врло популарних наставака филмске комедије „Полицијска академија“, у међувремену израстао у искусног глумца с преко осамдесет наслова у фимографији, али и синеасту који је потписао двадесетак филмова као режисер, често и продуцент и сценариста (што је и овде случај), упустио се у оштро осуђивање управо шоу-бизниса и такозване забавне индустрије у којој је и сам стекао име. Његова критика је отворена, прецизна, безкомпромисна, упућена. Сасвим оправдана. Први пут после чувеног Сидни Ламетовог класика „ТВ мрежа“ један амерички филм има интелигентну поенту и разорну снагу друштвеног коментара. Невоља је што Бобкетов филм не да неће добити похвале и „Оскаре“, као „ТВ мрежа“, већ ће му бити, као некомерцијалном, ускраћена велика дистрибуција по северној Америци, а он ће бити покопан гомилом отпада (које, иронично, напада) у понуди видео-клубова, јер га дистрибуирају директно на видео тржиште и продају провајдерима услуге „видео на захтев“. Он тренутно, додуше, доживљава одличан пријем на фестивалима, али то неће бити довољно да буде пуштен у најширу биоскопску мрежу.

[restrictedarea]

МИТРАЉИРАЊЕ „ЖИВОТНИХ ВРЕДНОСТИ“
„Боже, благослови Америку“ је заправо комбинација „ТВ мреже“ и „Рођених убица“ Оливера Стоуна. У њему пратимо судбину антихероја, средовечног Френка кога отпуштају с посла и који притом још сазнаје да има тумор на мозгу. Одлучан да оде с овога света на херојски, амерички начин, а да при том, опет типично амерички, узврати ударац, Френк узима правду у своје руке и каубојски (опет, дакле, типично амерички) започиње обрачун с медијима које криви за неправде у друштву, кретенизацију народа, стварање нације размажених, нарцисоидних, бездушних и саможивих креатура потпуно зависних од најидиотскијих телевизијских забава. Френк, неким чудом изнад свеопште инфицираности накарадностима које куљају из понуде телевизијских мрежа, почиње свој крсташки поход убијањем оних за које је убеђен да им није место међу живима. Црни хумор помаже да се, уколико препознате исту потребу, лакше спустите на земљу, и крвоприлиће прихватите као сатирични мизансцен склопљен да се лепо сервира основна понуда – осуда друштва које је под констатним митраљирањем телевизијских „животних вредности“, а зарад профита престало да буде хумано, праведно и морално прихватљиво. Шунд и најгори људски пориви постали су лајтмотиви имбецилних ријалити емисија у којима се детаљно растаче људско достојанство, етички принципи и социјално одговорна комуникација. Просечни Американац (али и добар део светске популације која је мораала да прихвати „амерички начин живота“ као врхунски напредак цивилизације) свакодневно гута електронски отпад набијен злом, насиљем, очајем, саможивошћу, погрешним вредностима, мржњом и, најпре, страхом од свега и свакога. Послушна маса зомбификованих потрошача тог идеалног начина живота који производи емоционалне и моралне ретарде омађијано гута најидиотскије призоре из живота „звезда“ или се самозадовољава накарадностима на сваки начин деградирајућих ријалити програма и квизова, у којима су за петоминутну ворхоловску славу људи спремни на најсуровији асортиман мазохизма у прихватању понижавања.

ОДСТРАЊИВАЊЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ
Френк из Бобкетове приче, међутим, није један од таквих. Али јесте амерички јахач пребегао из кукавичјег гнезда који своје фрустрације решава одлуком да започне холокауст над потрошачима електронске некултуре и најбеднијим примерцима људског рода као њеним нуспроизводима. Његово је лечење врло ефикасно, али и јалово, као кад проблем каријеса решавате вађењем зуба. Да ли смо нашу „цивилизацију“ заиста довели до тога да је ментално и морално могуће решити њене проблеме само одстрањивањем саме цивилизације? Да је имао среће да буде на нешто вишем продукцијом нивоу филм Бобкета Голдвејта би купио вечност макар као „ТВ мрежа“ новог миленијума. Мада, у својим порукама има потенцијал и за потресну надградњу јер историју обележава тужним реализмом очајног нам тренутка садашњег, где је друштвена реалност да су „стаду“ пастири ампутирали способност поимања стварности у којој појединац нема луксуз слободне воље, у коју се декларативно, иначе, сви куну. Она у слободи савршене западне цивилизације и не може да постоји. Оштећени појединци могу једино да као фрустрирани очајници попут јунака овог филма узму оружје и да убијају све око себе. Несрећа је што се у стварном животу све чешће то заиста и дешава…

[/restrictedarea]