Боби Фишер: Киднаповање шаховског генија (део други)

Пише Златко Богатиновски

Боби је умро 2008. године од непознате болести. Чудно, као и много тога везано за Фишера. Узрок смрти никад није био објављен, а судбина Бобија Фишера је постала тамна пројекција глобалистичког света

 

Будући да јапанске власти нису могле да саопште прави разлог планираног Фишеровог трансфера у САД, прешли су на другу тактику. Боби је 10. августа пребачен у већи „Ушику“ имиграциони притвор удаљен 50 км од Токија. Боби је у затвору живео у ужасним условима. Забрањено му је било да телефонира. Тукли су га, ударали и понижавали још од хапшења на аеродрому. Светло је у његовој ћелији често бивало упаљено 24 сата, није могао да спава. Тврдио је да су сви притвореници изложени опасној радијацији због близине нуклеарних постројења и да је он пребачен у овај затвор да би му на тај начин нарушили здравље у намери да га убију. Плашио се да га не трују храном. Затворски стражари су му показивали псећу огрлицу и говорили да ће га тако одвести у  амерички затвор.

„ЈУГОСЛОВЕНСКИ МЕЧ СТОЛЕЋА“
Некако у то време се јавио и Борис Васиљевич Спаски. Шаховски геније, како су га називали и пре и после  „меча столећа“, понудио се добровољно  да дође у Јапан и да буде у ћелији са Бобијем – да би играли шах. Наравно, предлог је одбијен. Овај изузетан човек је својом величином изградио и Фишерову. Када је меч у Рејкјавику требао да буде прекинут, при његовом вођству од 2:0, Спаски  то одбија не желећи круну без борбе. Када га је Фишер бриљантно победио у чувеној шестој партији меча, која је била и прекретница, преко хиљаду људи је аплаудирало Бобијевом мајсторству. Устао је и аплаудирао и он – првак света Борис Спаски.
После тога Спаски је написао писмо Џорџу Бушу, у којем га моли да Боби буде пуштен из затвора. „Двадесет година после Рејкјавика, 1992. године се десило чудо. У Југославији се Боби Фишер вратио шаху. Уместо да буде награђен због тога, за њим је издата потерница због кршења санкција према Југославији. За мене, као француског грађанина од 1978. године, у Француској није било никаквих санкција. Можда је немогуће, али Вас молим да исправите грешку председника Франсоа Митерана из 1992. године. Боби и ја смо учинили исти злочин. Уведите санкције и против мене. Ухапсите ме. И сместите ме у исту ћелију са Фишером. И дајте нам шаховску таблу.“
Главни судија „југословенског меча столећа“ је био велемајстор Лотар Шмит. Иако је и Немац кршио санкције, ни он  није имао никаквих проблема.
Пожртвовање његових пријатеља је помагало Бобију да издржи пакао у затвору. Боснић је смишљао нове начине за његово ослобађање. Предложио му је да ожени Мијоко, што је учинио 17. августа и добио српског кума – Џона Јовицу Боснића. Било је питање да ли ће јапанске власти дозволити Бобију да се ожени док је у затвору, као и то да ли би у случају женидбе јапанском држављанком остао у Јапану, и тако аутоматски избегао депортацију. Иначе, САД и Јапан имају уговор о међусобној екстрадицији, по којем до дана данашњег ниједан амерички држављанин није никад депортован из Јапана. Фишер је требало да буде први, али сам уговор није обухватао кривично дело за које је оптужен, и оно се по јапанским законима није сматрало кривичним делом.
Време се у овој борби човека против система сакупљало свакојако. Тражећи коначно решење, Боснић је скоро свакодневно замајавао судију Сузукија вербалним егзибицијама. Био је у стању да прича данима од почетка до краја радног времена суда. Толико да судија често није могао да  повеже шта и о чему  Џон говори.

ПОРОДИЧНА ФИКСАЦИЈА БУШОВИХ

[restrictedarea]

Онда је саопштено да ће Фишер затражити немачко држављанство, јер је његов отац био Немац. Истовремено Боснић успоставља контакт са исландским комитетом „Роберт Џејмс Фишер“, а 18. октобра ангажује калифорнијског адвоката Ричарда Ватуна да брани Бобија. Овај ветеран зелених беретки преко својих веза добија интерни документ Стејт департмента из 2003. године, где се видело да је Фишерово хапшење и тајно пребацивање било планирано у Вашингтону.
Фишерова затворска сага је требало да се завршава. Почетком децембра Боби подноси захтев за азил на Исланду. Добија исландску боравишну визу 17. децембра. Јапанци на то не реагују.  Почетком јануара 2005. године од Владе Исланда писмом тражи исландско држављанство. Исландске власти му 22. фебруара издају специјални пасош за странце. Личило је на крај драме. Међутим, за јапанске власти, на поновни амерички притисак, то није било довољно. Штавише, америчка влада проширује оптужницу против Фишера због избегавања плаћања пореза, како би га се дефинитивно докопала (на тај начин је „пао“ и Ал Капоне). Просто је непојмљиво докле је досезала породична фиксација Бушових у односу на Фишера, као патолошка лична осветољубивост оличена у невероватној реченици: „Saddam tried to kill ma Daddy“. Отац га је осудио, а син ухапсио. Нормално, на каубојски начин. Апсурдно је и потпуно цинично да су два најтраженија „лика“ од стране САД-а била истовремено Осама Бин Ладен и Роберт Џејмс Фишер.
Док су се у Стејт департменту спремале нове замке за Бобија, исландски Парламент „Алтинги“ заказује ванредну седницу за 21. март, са само једном тачком дневног реда – пуно држављанство Бобија Фишера. Сазнавши ово, амерички амбасадор је претио да ће да затвори америчку војну базу близу Рејкјавика и да ће то Исланђанима да проузрокује многе проблеме.
За разлику од неких других, Исланђани су са гнушањем одбили ове претње и одржали седницу. Од 42 посланика, 40 је гласало „за“, два су била уздржана и – нико против. Гласање је било тајно. У Рејкјавику, „случај Фишер“ је решаван читавих 12 минута. У тринаестом минуту је председник Парламента Халидор Блондал потписао указ којим је Роберту Џејмсу Фишеру додељено држављанство.
Тада је и Јапанцима лакнуло. Коначно су добили документ који је омогућавао да се реши наметнути проблем. Тиме би Јапан избегао ширу осуду светске јавности, која би била извесна, да је Фишер депортован у САД. Изручење би Фишера сигурно коштало живота, умро би у затвору. После одласка из Јапана, Боби је имао још само три године мирног живота на Исланду до смрти.
Амерички амбасадор на Исланду Гадстен је могао једино да преда Влади ове мале, али храбре земље, званичну ноту у којој се истицала реч „разочарање“.
Када је коначно потврђена исправност Фишеровог исландског држављанства и новог пасоша, јапански министар правде је донео одлуку о депортацији Бобија на Исланд.

АМЕРИЧКА СРАМОТА
Бојећи се Фишерове отмице, Боснић у највећој тајности организује пут за Исланд. Купљене су  најскупље карте за Бобија и Мијоко, за лет Токио-Копенхаген-Рејкјавик.  Сазнавши то Американци су одмах обавестили Интерпол да ухапси Фишера у Данској док буде мењао авион за наставак лета. Боснић је организовао и да дипломатски службеник амбасаде Исланда буде уз Фишера од изласка из затвора до уласка у авион, држећи га за руку. После 253 дана Фишер је са Боснићем излазио из затвора  и кренуо на свој последњи лет – у слободу. Ходајући до црне лимузине амбасаде Исланда, Фишер је преко Боснићевог мобилног телефона дао интервју за светски сервис Би-Би-Сија. „Нећу бити слободан док не напустим Јапан. Ово није било хапшење, већ киднаповање спремано у Бушовој и Коизуминој кухињи.“ Говорио је о америчком председнику и јапанском премијеру. Додао је и да су обоје „криминалци“, да ће се жалити Врховном суду због кршења његових људских права, али да се неће враћати у САД докле год Бушова администрација буде на власти. Успут је оптужио Јапан да је марионета САД-а. Боснић је на крају јављања, у Фишерово име рекао једну страшну, али испоставило се касније, истиниту реченицу: „Боби Фишер више никад неће играти шах“. Опростили су се уз Бобијево „Хвала“ и никад се више нису видели.
Боснић је организовао да у Копенхагену, док су Интерполови полицајци чекали Фишера у аеродромској згради, он на писти пређе из САС-овог авиона у мали приватни авион и после 24 сата лета коначно мирно слети у Рејкјавик, за сваки случај избегавајући аеродром у Кефлавику због близине америчке војне базе.
Боби је са својим пријатељима добио историјску битку против Америке. Показали су свету да се против диктата САД-а може и мора борити, и да се може и победити. Поводом тога ће рећи: „Свака моја реч против тих бандита је реч слободе“.
„Вашингтон пост“ се обрушио одмах на нову Фишерову домовину уредничким коментаром под насловом „Срамота Исланда“, импутирајући Исланђанима да је „долазак Фишера био тужан дан за Исланд“. Читава земља  је оцрњена као неморална, јер се „овим чином приклонила човеку који је давно остао без морала“. Лист је подсетио да је Фишер играо шах у Југославији „док су на делу била убијања у Босни“. Није подсетио да су у тим убијањима учествовали сви, чак и муџахедини које су обучавали амерички војни инструктори, који су пуцали из америчког оружја које су ти исти Американци свакодневно допремали на сарајевски аеродром, најгрубље кршећи ембарго УН на продају и унос оружја. Уосталом, шта је пуцање и убијање у односу на играње шаха? Тада је московска „Правда“ прогласила Фишера за личност месеца, наглашавајући у поднаслову текста да је био „киднапован, брутално претучен и затворен само из политичких разлога“.
Одговор Исланђана на приземан текст из „Вашингтон поста“ је уследио већ 29. марта  контрапитањем „Чија срамота?“ и једном, али вредном реченицом: „Није Исланда, већ САД-а, које су затвориле Фишера коме је једини злочин био то што се није понашао у складу са америчком спољном политиком“. Истовремено је Влада Исланда врло храбро потврдила свој став да Стејт департмент прогања Фишера због његових политичких изјава.
Љутња охолих нема краја, па ФБИ  2. маја 2005. године расписује нову потерницу за Бобијем.
Фишер је умро 18. 01. 2008. године не напуштајући Исланд због могућег хапшења. Сахрањен је уз пут, у дворишту локалне цркве у малом селу Селфос удаљеном 60 км од Рејкјавика. Велемајстор Светозар Глигорић, велики Фишеров пријатељ је коментарисао да је Боби умро од непознате болести. Чудно, као и много тога везано за Фишера. Узрок смрти никад није био објављен, а судбина Бобија Фишера је постала тамна пројекција глобалистичког света.
Крај

_____________

Занимљивости о Фишеру

Са 14 година је постао шампион САД-а и најмлађи велемајстор у историји шаха;
дао је велики допринос шаховској теорији, поготово Краљевом гамбиту и Најдорфовој сицилијанки. Године 1988. патентирао је нови тип дигиталног шаховског сата, са којим је игран меч у Југославији 1992. године. У Буенос Ајресу, у Аргентини, 19. јуна 1996. године, представио је „Фишерандом“ – Фишеров насумични шах, варијанту шаха која би избегавањем проблема учења бројних варијанти отварања више афирмисала шаховско стваралаштво и мајсторство.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. To sta mogu smisliti takve gnjide kao stu su oni sto su vladali svjetom u to vreme ostace zapisano kao vrhunac zlobe i zavisti prema jednoj takvo sahovskoj l ljudskoj velicini.Da cinizam bude jos veci on je njihov drzavljanin.

  2. Bosnicu svaka cast, divan je covek. Samo ni SRJ nije bila fer jer nije pruzila B. Fiseru AZIL, a mogla je.Fiser je mogao postati i nas drzavljanin i izbeci sve muke.

  3. @V
    Odlaskom Milosevica sa vlasti do dana danasnjeg “NOVA DEMOKRATSKA VLAST” nije pitala niti razmisljala o velicini gadosti koju ce uciniti da se uvuku u gu…… americi i zapadnim prijateljima. Isporucila je u HAG sve SVOJE, od predsjednika do svih generala i politicara, izvinula se svima koji su klali, ubijali i protjerivali srpski NAROD………..neznam u cije ime prihvatili sve krivice za rat na ovim prostorima……………i Bobija bi odmah isporucili AMERICI, bez trunke grize savjesti. U svakom slucaju, u nekim boljim vremenima koja mogu doci vrlo brzo, ( poslije izbora) Bobi Fiser za pocetak zasluzuje ULICU . (ULICA BOBI FISERA) u Beogradu.

  4. Na prste rukuse mobu izbrojati AUTORITETI ZAPADA koji su se tih godina stavili na našu stranu.NE NAŠU NEGO NA STRANU PRAVDE.Fišer je jedan od njih.SVakako mu ttreba naći MESTO U SRPSKOJ VEČNOSTI.No dok su ovi na vlaasti NEVERUJEM.Ali svakako zaslužuje BAR ULICU.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *