Београдски синдикат: Режим нас бојкотује, Србија нас слуша

Разговарао Миодраг Зарковић

Многобројни чланови „Београдског синдиката“, иначе вешти са стиховима, одлично се сналазе и у прози. Језик им се нарочито развеже поводом великих друштвених догађаја (каквих је све више) или њихових концерата (којих је све мање). Пошто ће 28. априла наступити у „Београдској арени“, пет дана пре изборне тишине, ово је идеално време за интервју са неким од њих, а „Печат“ је управо разговарао са Феђом Димовићем

 

Колико вам је у припреми концерта значила подршка Бориса Тадића док је још био председник Србије?
Која подршка?!

Нисте добили његову подршку?
За шта?!

Па, за концерт! Самосмењени председник је био велики покровитељ уметности; Дина Мерлина, на пример; затим Северине; ко зна кога још…
Не, не. Мислим да је његова подршка резервисана за такве појаве на музичкој сцени као што су те набројане, а не за нас. Ово ће бити концерт на који ће људи доћи из љубави према музици и идејама „Синдиката“, а не страначким аутобусом по страначкој дужности.

Добро, да ли вас је можда неко други подржао у име режима?
Ма какви! Годинама уназад не да немамо подршку, него наилазимо само на минирања у јавности. Сви који су на неки начин повезани са режимом беже од нас као да смо заражени. Људи који стоје иза организације нашег концерта раде свој посао беспрекорно и труде се, али можете и сами да видите да нисмо баш присутни у медијима. Ситуација се мало променила после гостовања код Ивана Ивановића и подршке „Курира“, али свакако да то није ниво пажње коју имају неки бендови са подручја бивше Југославије, посебно када се узме у обзир да је ово велики концерт и можда највеће музичко дешавање у овоме тренутку. Зато нам овај концерт и јесте нека врста политичког изазова. Да без гурке, без имало политичке подршке, без спонзорстава банака или других финансијских корпорације, без покровитељства великих телевизијских кућа да напунимо „Арену“. Мислим да ћемо у томе успети. Када то будемо урадили, доказаћемо да је могућ и другачији пут.

Кажете да режим бежи од вас. Можете ли да наведете неки пример таквог односа режима према вама?

[restrictedarea]

Некада је тешко разазнати шта стварно стоји иза одређених потеза. Када су ме, на пример, избацили из дневног листа „Политика“, где сам четири године писао колумну, заиста нисам знао да ли је стигло такво наређење из неког кабинета или је само реч о страху уредништва од тога да објављују текстове који могу да буду против овог или оног политичара. Као адвокат баратам само доказима, а немам никаквих доказа у том конкретном случају, али када се такво нешто деси, врло је вероватно да су постојали конкретни притисци на „Политику“. Ево једног примера везаног баш за групу. Ми смо урадили химну ватерполиста „Ми смо та екипа“, за Европско првенство 2006. године одржано у Београду. (То је једна од популарнијих песама „Београдског синдиката“, са непуних четири милиона прегледа на „Ју тјубу“ – прим. нов.) Био је то први шампионат на којем смо наступали као Србија и освојили смо злато. Ми иначе не радимо те наменске песме, али смо ову били прихватили да урадимо јер су нам ватерполисти најсветлији пример како може да се успе и у најтежим условима. Србија нема море, једва да има два базена која раде, а они људи освајају медаљу за медаљом, без икакве подршке државе. Сами ватерполисти су ту песму одлично прихватили. Та песма званично није њихова химна, мада као да јесте, јер сваки пут када освоје злато и после им се организује дочек испред Градске скупштине, они излазе пред народ уз ту песму. Али, организатор тих прослава никада нас није позвао да се појавимо на неком скупу. Не морамо да наступамо, вероватно и не бисмо наступали, али макар да нам кажу: „Било би лепо да дођете“. Наравно, сигурно то није до ватерполиста или ватерполо савеза, јер би нас они сигурно звали. Када се срећемо са њима, у неким другим приликама, очигледно је колико се међусобно готивимо. Дакле, вероватно је да нас бојкотује политички естаблишмент. Да не причам да од „Сокоја“ нисмо добили ни динара надокнаде за емитовање те песме, иако је песма уредно пријављена као наша ауторска песма. Има таквих примера на стотине.

Вероватно су остали још озбиљнији него ово са ватерполистима?
Како да не! Од изласка нашег албума „Дискретни хероји“, крајем јуна 2010, преко милион људи га је преузело, јер смо га ми и поставили за бесплатно преузимање. А у то време, за те непуне две године колико је албум актуелан, ми смо имали укупно само шест концерата: Зрењанин, Лозница, Горњи Милановац, Косовска Митровица, Бањалука и Краљево. Од тога су концерти у Краљеву, Зрењанину, Митровици и Милановцу били хуманитарни. У Србији постоје разни музички фестивали којима је заједничка једна ствар: не зовемо „Синдикат“ да учествује. Једини изузетак је било гостовање на „Кустендорфу“ 2011.године, јер се Емир Кустурица и Неле Карајлић не плаше шта ће им ко због тога рећи.

Дигресија: како сте били дочекани у Бањалуци?
Фантастично. Све што долази из Србије тамо наилази на много бољи пријем него у самој Србији. Атмосфера је била сјајна, цела организација на највишем нивоу, телевизија Републике Српске снимала је цео концерт и приказала документарну емисију о „Београдском синдикату“. У Српској се посебно добро осећамо зато што тамо човек неће бити етикетеран ако је патриота и воли своју земљу, што се често дешава у неким круговима у Београду.

Да се вратимо на Србију: од када траје то својеврсно игнорисање „Београдског синдиката“?
У неком ранијем периоду, пре „Дискретних хероја“, сигурно смо имали три до четири концерта месечно. Али, у последње време нико нас не зове. Раније су нас стално звали, са свих страна, а сада, када наш албум и наше песме слушају толики милиони, када смо слушанији него икада, нико нас не зове. Да не помисли неко да ми због тога кукамо. И не морају да нас зову. Радије ћемо држати један концерт годишње, него пристати да правимо труле компромисе  који се углавном своде на губитак слободе зарад материјалних циљева. Ми ово не радимо због новца и то сви знају. Наша девиза је да је боље и умрети да би се живело, него мртав живети. Човек траје само онолико колико траје његово дело. Све остало, укључујући и новац, моћ и славу, јесте пролазно.

А медији? Како се медији понашају према вама, невезано за предконцертне активности које сте већ поменули?
Од изласка последњег албума, па до најаве овог концерта, нико нас скоро није ни позвао у емисију, а није да нисмо били активни и за то време. У ранијим периодима смо ипак били присутни у медијима, самим тим и у јавности, али сада, од „Дискретних хероја“ наовамо, као да нас медији избегавају. Или им је можда неко рекао да нас избегавају. Као и у случају „Политике“, не могу ништа да тврдим, али цело стање је веома сумњиво. Ми смо током 2011. године одржали преко тридесет трибина у оквиру нашег „Пројекта Србија“. Та предавања су држана по факултетима и средњим школама широм Србије и била су изузетно посећена. Медијима, међутим, није било занимљиво да о томе извештавају. Кога данас брига да пише о промоцији љубави, пријатељства, истине, правде, солидарности… кад се зна да тираже продају црна хроника и естрадни скандали.

Шта мислите, због чега сте избегавани?
Рекао бих да је то због тога што смо ми са „Дискретним херојима“ понудили један сасвим нов концепт, много другачији од овог који се сада форсира у јавности. Раније смо правили песме као што је „Говедина“ или „Они су“, и били смо у тим песмама оштри и критични, али према врло конкретним људима и врло конкретним појавама. У тим песмама смо именом и презименом наводили оне против којих смо желели да иступимо. И сад, естаблишменту је можда и одговарало да се такве песме праве. Можда им и одговара таква критика, типа „Блиц стрип“ или „Индексово радио позориште“, да би могли да се хвале како постоје демократија и супротстављена мишљења. Тада су се медији малтене утркивали ко ће више пута да пусти нашу песму. Ми смо свуда били позивани и добродошли, у свим политичким или културним емисијама, а са „Говедином“ смо били заступљени на свим могућим топ листама. Али, у „Дискретним херојима“ смо се одмакли од дневне политике. На новом албуму смо понудили нови (односно – стари) систем вредности: буди добар човек, буди поштен, воли своју земљу, помажи комшију, буди солидаран, немој да слепо верујеш медијима, мисли својом главом… И то је потпуни антипод либерално-капиталистичком систему вредности који се своди на то да је човек човеку вук, а да се људска слобода своди на слободу тржишта.

Шта их је од тога највише изнервирало?
Вероватно све помало. Цео тај систем вредности ми доживљавамо као позив на духовну револуцију. Највећим светским моћницима, дакле онима који владају планетом, а не само Србијом, савршено одговара да сведу људе на животињске инстинкте. Оно: ради, иди у тржне центре, гледај телевизију, спавај, не размишљај. Њима одговара да су људи разједињени, неповезани међу собом, незаинтересовани једни за друге. Тако им је лаше да манипулишу људима. А ми управо позивамо на заједништво, на повезивање људи, на освешћивање. Позивамо људе да се тргну, да препознају ко су прави непријатељи и где се крију. Зато мислим да хоће да нас утишају.

Како културни естаблишмент или оно што се сматра под тиме, реагује на вас? Да ли, на пример, наступате на „Егзиту“?
Само једном смо тамо свирали, 2007. године. И од тада нас више не зову на „Егзит“.

Можда је концерт био неуспешан?
Напротив, био је успешнији него што се ико надао.

Али, што вас онда не зову назад?
Па, можда зато што смо се на том концерту појавили пред публиком у мајицама са натписом „Не у НАТО“ и поручивали са бине да су Косово и Метохија заувек део Србије.

Добро, очигледно је да тај концерт ипак захтева да буде потанко препричан. Изволите.
Идемо од самог почетка. Када смо уговарали концерт на „Егзиту“ тражили смо од организатора да се термин нашег наступа не поклопи са концертом Снуп Доги Дога. Прво, зато што смо и ми хтели да гледамо његов концерт, јер је он неко кога смо слушали као клинци. Друго, зато што у Србији нас и Снуп Дога слуша иста популација, која би вероватно том приликом изабрала њега, звезду из иностранства коју има могућност да слуша сад и ко зна кад, а не нас које може да гледа и слуша када год хоће. Барем су тада могли да нас слушају, нисмо били маргинализовани као данас. Елем, Лорин Хил је стицајем околности каснила на „Егзит“, па је померање њеног концерта изазвало померање многих других концерата, између осталих и нашег. И баш се потрефило да свирамо у исто време кад и Снуп Дог. Али, десила се невероватна ствар: „фјужн стејџ“, где смо ми свирали, а који је највећа сцена после „мејн стејџа“ и прима више хиљада људи, можда и целих десет, био је препун! Притом смо ми, као што сам рекао, били изашли на сцену у мајицама на којима је био прецртан НАТО знак и стајао натпис „Не у НАТО“. Тад је већ било почело ово перфидно гурање у НАТО, које је данас још отвореније, и ми смо реаговали тим мајицама и покличима: „Не у НАТО, зашто – зато“. После тога, у редовном извештају „РТС“-а са „Егзита“, набрајали су шта се све десило тог дана на фестивалу, али нас нису ни поменули! Онда је годину дана касније на сајту „Егзита“ било спроведено гласање за најбољи наступ неког домаћег бенда у историји фестивала и био је посетиоцима сајта понуђен списак свих домаћих бендова који су икада свирали на „Егзиту“, али на том списку није било нас! Наведено је било на десетине бендова, од којих за неке нико никада није чуо, јер су то били неки гаражни, неафирмисани бендови, али „Синдиката“ на том списку није било.

Вероватно и ван музичке индустрије имате занимљива искуства, с обзиром на то да свако од вас из групе има и неко „цивилно“ занимање. Да ли вас препознају људи из ваших струка? Ето, ви сте адвокат: како се у адвокатури односе према вама?
Мени се само једном десило нешто такво. Још сам био приправник тада, а судија у том предмету је када ме је видео рекао: „Откуд `Београдски синдикат` код мене у судници? Неће ваљда да буде оно `Кадија – судија, а ми смо револуција`?“ Било је то смешно, симпатично, ништа озбиљно, а других сличних ситуација нисам имао. Али, оно што је занимљиво, јесте да многи људи од моћи и утицаја, као што су политичари, бизнисмени или припадници нечега што би могло да се назове културним и друштвеним естаблишментом, дакле људи које помињемо у нашим песмама, имају неку потребу да нам се правдају кад се сусретнемо негде са њима. Они знају како их ми гледамо и онда имају потребу да нам испричају да су они, као, велики родољуби, да они воле ову земљу и да је све оно што раде у ствари за опште добро. Малтене без изузетка, сви са којима смо се сретали покушали су да нас убеде у ту неку своју причу. Има и нормалних, поштених људи који су срећни што њихови клинци слушају БС, уместо да слушају неки шунд, па су нам због тога на неки начин захвални. Конкретно, добио сам прилику да се у својој струци борим за принципе за које се залажем у „Синдикату“. Сви знамо да је правосуђе тренутно једна од најгорих црних рупа нашег друштва и  у таквом систему настављам да се борим за поштовање истине, правде, једнакости и права човека. Судница може да, као и бина, буде добро место за изношење исправних ставова.

Када помињете ове што вам се исповедају, шта мислите да би могло да буде узрок таквог понашања? Да ли „Синдикат“ дође неким људима као грижа савести?
Не знам, могуће да таквим људима заиста и делујемо као нека савест, па зато онда покушавају на све начине да нас ућуткају и скрајну. Нормално, не само нас. Видите да су медије скоро потпуно ставили под своју контролу и да прилику да се искажу у јавности добијају само саучесници режима. Угушили су критичку мисао, угушили су невладин сектор који би морао да указује не погубност неких процеса у друштву. Не мислим на ово што се представља као невладин сектор, а што иначе много више користи режиму него цивилном друштву, већ мислим на прави невладин сектор који скоро да и не постоји. Све је то угушено у Србији. Остали су само неки џепови отпора. Ако и те џепове угуше или маргинализују, онда су потпуно успели да поробе ово друштво. Зато и мислим да ће предстојећи концерт у „Арени“ бити добар показатељ да ли је и колико режим успео у својим намерама.

Када сте заказивали концерт, да ли сте знали да ће се поклопити са предизборном кампањом?
Ма не, таман посла. Као прво, планирали смо концерт за крај марта, зато што је 21. марта рођендан групе. Тог датума 1999. године је настао „Београдски синдикат“, због чега  волимо да када имамо прилику одржимо неки концерт управо у том периоду. Имали смо идеју да тако буде и овог пута, али је „Арена“ била заузета у то време. Први слободан термин је био 28. април и зато смо за тај дан и заказали концерт. Као друго, када смо уговарали концерт, није се ни знали када ће бити избори. У суштини, нас политичари одавно не занимају. Стало нам је до њихових избора ко до лањског снега. Ионако смо све већ чули од њих по сто пута. Могли су да сниме касету, па да пошаљу по примерак свим грађанима, уместо што се троши новац сваки пут за кампању.

А да ли ви њих занимате? Да ли покушавају да вас приволе на своју страну?
Не. Ваљда могу да наслуте да би одговор био одречан, па онда ни не покушавају.

Ипак, раније се говоркало да сте блиски овој или оној странки. Једно време се, на пример, причало да сте блиски ДС-у зато што је некима од вас Борис Тадић предавао у гимназији. Колико је било истине у тим гласинама?
Нимало. Мени је, рецимо, Тадић предавао у Првој београдској, али ни на који начин нисам близак са њим, нити са његовом, нити са било којом другом странком. Јесте, знам да су нас људи повезивали са многим партијама, али против тога не можеш да се бориш. Причало се да смо блиски и са Коштуницом, а онда, када смо у једној песми критиковали њега, почели су да нас приписују ЛДП-у, ваљда зато што Чеду нисмо конкретно поменули у тој песми. Неко време смо били и БС-ДС! Кад смо искритиковали последњу власт одмах су нас сврстали код „напредњака“. Тако да, ако неког не поменеш у критикама, одмах ти накаче да си његов. Чак смо чули и за гласине како смо удбашки бенд, како нас је ДБ основала. Заиста свашта можеш да чујеш, али то је нешто на шта не можеш да утичеш. Једино што је до нас, јесте оно што и радимо: ограђујемо се од странака. Сматрамо да ово што „Синдикат“ ради има много већи значај од страначког млаћења празне сламе. Све што радимо, радимо искрено и за свој народ, док политичари воде рачуна само о свом џепу и страначким касама.

[/restrictedarea]

6 коментара

  1. ЗНАМ ДА МИСЛИШ ГОТОВИ СМО НЕМА НАС ИПАК ,ДОЛАЗИ СИНДИКАТ САДА ЈАЧИ НЕГО ИКАД !!! 28 СВИЗАЈЕДНО У АРЕНУ !

  2. Ajmo ruke gore sad za kraljeve grada!!! Indjija je uz vas majstori!!! Vidimo se na koncertu!!!

  3. .. Све најбоље! ... ...

    Подршка! Ћирилица се пише срцем!

  4. Kako nemate podrsku vlasti?! pa zar Ringierov BLIC nije pun naslova svaki dan, baš kao za raspevanog mudzahedina ili Bajagu s vizijom. (Inace, niti jedan jedini naslov, ni jedno jedino slovce o BS-u i koncertu 28. aprila. Toliko o nemacko-tadicevskoj demokratiji.)

  5. Svaka cast majstori !!! Samo,zahvaljujuci Tadicevim “Ekonomskim uspesima” i “Evropskom putu” necu imati novaca da dodjem u Beograd na koncert !!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *