Бег од Куле и друге сличице предизборне Србије

Пише Никола Врзић

Шта спаја одложене општинске изборе у Кули, емотивну реакцију Драгана Ђиласа, Ивицу Дачића који се усуђује да спомене Слободана Милошевића и каже да „нико не сме да вас лаже“, мушку стриптизету у Кабинету Славице Ђукић-Дејановић, Божидара Ђелића у жутој поткошуљи и Бориса Тадића који искаче пред Ангелу Меркел да би се сликао са њом? Спаја их ова наша Србија, која све то мора да истрпи…

 

Вест је прошла готово незапажено, иако би морала да узнемири свакога од нас. Зато што нам показује како су својој вољи подредили и законе, и државу. Јер, приметише исправно још стари Латини, „законитост је темељ држава“; али рекоше ти мудри Латини и да „сила сахрањује право“. Е, па, у Кули су нам, због неколико општинских одборника, силом сахранили и право и државу, а скоро да се нико због тога није претерано узбудио.
Славици Ђукић-Дејановић, председници Скупштине Србије и ве-деу шефа државе, запало је у задатак да буде гробар српске законитости, која је темељ (сваке, па и наше) државе. Она је 18. априла потписала одлуку да се локални избори у Кули не одрже 29. априла, него 6. маја, кад и у остатку Србије. Какве везе имају избори за тамо-неке општинске одборнике, и тих малених седам дана разлике, са овако далекосежном, тешком тврдњом да нам је (и) у Кули покопана држава? Разлика између државе и не-државе, закона и безакоња, стала је баш у тих седам дана избора за кулске одборнике.
Због распуштања СО Кула, наиме (27. децембра прошле године), крајњи законски рок за одржавање тамошњих избора „пао“ је на четвртак, 3. мај, те је председница српске скупштине кулско гласање, првобитно, заказала за недељу која претходи том четвртку, за 29. април. Добро. Али је онда, 18. априла, само десетак дана пре заказаних избора, одлучила да се избори не одрже кад су заказани, већ недељу дана касније. Без обзира на то што јој такву могућност закон не пружа, напротив. Тобоже, услишила је молбу привременог општинског органа у Кули, који ју је замолио да му уштеди новац за још једно гласање, а и да се грађани не малтретирају пречестим изласком на биралишта. Па, ако се толико брину да не малтретирају грађане, а при том нимало не брину за законе, зашто те исте грађане малтретирају терајући их да плате гас, воду, струју?… Него им струју секу, јер је то по закону.
Но, наравно да није ствар у томе. Власт се уплашила да би, баш у тој Кули њених 38 хиљада гласача, на само недељу дана пре општих избора, остатку Србије показало колико је, заправо, цар го. Очајан резултат у Кули, којем власт са правом може да се нада, не би могао да се забашури, да се сакрије од јавности; послужио би јој, напротив, као путоказ и охрабрење пред ђурђевданско гласање. И зато су морали да побегну од прераних избора у Кули, и због тога су и закон, а с њим и држава, морали да настрадају. Или, како рече Јосип Јурај Штросмајер, „закони се ондје слабо одржавају, гдје сам страх над њима бдије“.

* * *
Долазак Рудија Ђулијанија, бившег градоначелника Њујорка, у посету београдској кампањи СНС-а, натерао је медије да се упитају одакле напредњацима новац да доведу Ђулијанија. Питање би било сасвим легитимно, само да су ти исти медији претходно упитали и Чедомира Јовановића одакле му новац за баснословно скупу кампању његовог „Преокрета“; да су, и пре Јовановића, истраживали колико новца за ТВ и радијске спотове, за билборде и плакате, троше владајуће партије – ДС, УРС и СПС – јер њихови су прсти јако близу државним, то јест нашим касама, па да провере да ли нам то, са сваке од њихових реклама, заправо машу наше новчанице од 50 и 100 евра. Овако, само смо још једном схватили да живимо у изврнутом свету; у нормалном, медији су контролори власти. У овом нашем, медији власт не дирају, а контролишу опозицију.
Али још је чуднија реакција актуелног градоначелника Драгана Ђиласа. На Ђулијанијев је долазак, каже, одреаговао емотивно, зато што је Ђулијани 1999. године подржавао бомбардовање Србије. Лепо. Али – призивамо Викиликс у помоћ – зашто му америчко бомбардовање Србије није сметало, рецимо, када је молио Американце да му помогну у организовању посете Космету, обећавајући им при том да неће обићи „никакве паралелне институције, укључујући и школе“ (депеша 10BELGRADE162), када је у америчкој амбасади откривао да је одбацио руску понуду о изградњи метроа у Београду (09BELGRADE1258), када им се (у поверљивој депеши 09BELGRADE825) поверавао да се због тога сукобио са вођством ДС-а; када се Американцима, према истој депеши, жалио што САД и ЕУ не притискају СНС да се изјасни о „тешким питањима попут Хашког трибунала, хапшења Младића или Косова“. Америчко бомбардовање Србије није му сметало ни када му се тадашњи амерички амбасадор Камерон Мантер (09BELGRADE236) захваљивао због подршке коју је, као градоначелник Београда, пружио изградњи новог здања америчке амбасаде…
Тако да ће пре бити да је Ђиласова емотивна реакција на Ђулијанија изазвана неким другим разлозима, и да је актуелни градоначелник мало покушао да нас обмане својим емоцијама.

* * *
А кад смо већ код градоначелника, вест би могла да буде и да ће, на изборима у Јагодини 6. маја, локални бег Драган Марковић – познат као Палма – имати и противкандидата. Да, једног противкандидата. Само једног, јер се само један усудио да му изађе на мегдан.

[restrictedarea]

Није из ДС-а; они немају кандидата за градоначелника Јагодине. Нити је из СНС-а. А ни из УРС-а или СРС-а. Заправо, само се Демократска странка Србије усудила да се отворено супротстави јагодинском Голијату. Размишљајте о томе.
Човек се, иначе, зове Живота Старчевић.

* * *
ТВ „Б92“ дала је свој прилог свеобухватној јавној расправи о положају Војводине. Могло је да се чује мноштво различитих гласова; у студију су седели представници ДС-а, УРС-а и СВМ-а, а требало је да са њима буде и функционер ЛСВ-а Ненада Чанка. Све сами саучесници у актуелној власти.
Бољшевици су то некада називали унутарпартијским плурализмом. Данас је то, кажу, демократија.

* * *
„Ми јасно кажемо да ћемо бранити север Косова и то је та црвена линија од које нећемо одустати!“, загрмео је јасно-чврсто-одлучно Ивица Дачић на скупу СПС-а у Чачку. Да ли је то исти Ивица Дачић, министар полиције, чија је Жандармерија пре само два месеца порушила српске барикаде ка Тачијевим цариницима и полицајцима на Јарињу и Брњаку? А онда је Жандармерију послао поново, да заврши започето и затвори алтернативне путеве којима су Срби северног Космета, ипак, успевали да заобиђу те капије независног Косова.
Али није се ту надахнути Дачић зауставио: „Слободан Милошевић је у Косову Пољу својевремено рекао – нико не сме да вас бије, а ја после 25 година кажем – нико не сме да вас лаже!“ Да, то јесте исти Дачић који је пре четири године, уочи мајских избора 2008. године, обећавао да је „немогућа било каква коалиција у којој се налазе Чедомир Јовановић, Ненад Чанак и Вук Драшковић“, и да „социјалисти не желе коалицију са Демократском странком, уколико то значи коалицију са антидржавним и антинационалним странкама. Коалиција са ДС-ом је могућа само ако Коштуница у неком ограниченом делу жели сарадњу са њима“; а док је то говорио, како нас извештава тајна америчка 08BELGRADE452 депеша, договор с ДС-ом Дачић је већ био направио, добрано уочи избора: „Иако председник СПС-а Дачић наставља да у штампи демантује да би се о власти договорио с Тадићевом коалицијом, виши саветници из ДС-а кажу нам да је договор са СПС-ом склопљен“. И само их је бринуло да ће се о томе сазнати пре избора; плашило их је да ће, ако „вести процуре пре 11. маја, СПС изгубити подршку тврдокорних присталица и угрозити шансу социјалиста да пређу цензус“ (08BELGRADE396). А тек Дачићево ритуално, предизборно призивање Милошевића… Депеша 08БЕЛГРАДЕ309: „Дачић је рекао Чанку: ‘Баш ме брига за Милошевића, али не смем то да кажем јавно, јер ћу изгубити гласаче.’“
Или је, то, Дачић у Чачку заправо рекао нико не сме да вас лаже осим мене, али га присутни новинари нису добро чули? Тек,  верујте му сада, ако баш хоћете…

* * *
Но, Дачић има и других адута, осим своје речи. Он је „најхрабрији и најдоследнији политичар у савременој српској историји. Он је величина, људина и краљ од човека. Јак карактер и чврста реч припадају несаломивим деловима његове личности“. Тако га је – преносе медији, а ми просто не можемо да натерамо себе да им поверујемо – описао мушка стриптизета (стрипер?) Дејан Несторовић, ново појачање Дачићевих социјалиста, који је још појаснио и да СПС не подржава зато што има, сачувај Боже, претензија на државне и страначке функције, него онако, искрено.
А онда је – пишу даље медији, а ми и даље у неверици читамо – стриптизета Несторовић продужио до Кабинета Славице Ђукић-Дејановић, где су поразговарали „о тешкој и сложеној животној ситуацији у Србији, о евроатлантским интеграцијама, социјалним проблемима и проблемима либерализације друштва, правима ЛГБТ популације, децентрализацији“. Ето.

* * *
Пре неки дан осванула је насловна страна „Курира“ која нас је обавестила о „шокантном открићу“ да су се „Николић и Динкић тајно договорили о коалицији!“ То је, ваљда, био одговор на плакате „Гласаш за Ђиласа, добијеш Динкића“.
Осим што нам сведочи о (не)популарности некадашњег министра економије и регионалног развоја, ово подметање Динкића као кукавичјег, шугавог јајета, има очигледан циљ: да одврати гласаче од онога који ће, уз себе, Србији поново увалити аутора најскупоценијег лажног обећања претходних српских избора, оног од 1.000 евра по глави становника.
Видећемо да ли ће Динкића тако уваљивати политичким противницима и ако се догоди чудо невиђено, па Г17 под фантомком, то јест УРС, 6. маја пређе цензус.

* * *
Али зашто су, о, зашто?, у овој предизборној кампањи отишли толико далеко, па су нас, мучки и без упозорења, изложили погледу на полуголо, надражено тело Божидара Ђелића? Ђелића у уској жутој мајчици без рукава, на Београдском маратону, заиста је било још мучније гледати него Ђелића у оделу министра у српској влади. И зато, Ђелићу, врати се у владу, само да те више не гледамо у шортсу и мајчици како цупкаш поред кандидата Тадића.

* * *
Тадић је, пак, накратко прекинуо своју предизборну кампању да би се појавио на сахрани деде Новака Ђоковића (није тамо отишао да би се огребао о Новакову популарност, и сигурно нико из његовог окружења није тражио да баш сви медији објаве да је кандидат Тадић био на тој сахрани) и дан потом у успешној антикампањи Боже Ђелића на Београдском маратону. А затим је, свеже ознојен, одлетео у Хановер, на Међународни сајам технологије.
И ниједан од медија, онолико забринутих због финансирања Ђулијанијеве авионске карте, није ни покушао да истражи ко је финансирао кандидатов лет у Хановер. И да ли је, можда, кандидат у Немачку одлетео неким од владиних авиона? Само питамо.
Али су нас, зато, медији известили да се кандидат тамо састао са немачком канцеларком Ангелом Меркел. А заправо је, како смо видели на ТВ снимку, само успео да се рукује и услика с Ангелом док је канцеларка пролазила поред њега. Као што се Новак Ђоковић после меча слика поред упорних обожавалаца који га сачекују на путу за свлачионицу. Речју, фото-оп једног очајника. Био би то заиста тужан призор, да је тај човек и даље председник Србије.

[/restrictedarea]