Амбасадор наранџастих бољшевика

Пише Богдан Ђуровић

Зашто амбасадор САД-а Мајкл Мекфол, „стручњак за антидиктаторске покрете и револуције“ и велики противник Владимира Путина, тражи оснивање фонда за развој руског цивилног друштва?

 

Још задуго пре ступања на дужност америчког амбасадора у Москви јануара ове године, Мајкл Ентони Мекфол, познат у Русији и као „наранџасти Мајкл“, прозвао је свог будућег домаћина Владимира Путина „параноидним лидером“. Било је то пре скоро пет година, када је Путин, на прослави Дана победе у Москви, направио паралелу између данашњег САД-а и Хитлеровог Трећег Рајха. Заиста, Путин је претерао у оцени – Хитлер је из своје „Вучје јаме“ могао само да сања о томе да има 120 (званичних) војних база у скоро исто толико земаља на свим континентима, да парламенти и владе стотине држава доносе законе само у његову корист и спроводе одлуке које он доноси, да његове трупе уживају имунитет од било каквог кривичног гоњења, ма шта и ма коме урадиле. И да, како му се прохте, шаље бомбардере и специјалне јединице да руше градове, свргавају и убијају лидере слободних земаља, док му „цивилизовани свет“ при томе одушевљено аплаудира, а „лидери демократије“ из вазалних држава се утркују ко ће да поједе више палачинки са сирупом на његовим молитвеним доручцима. Утолико, Путин је заиста претерао.

ДИКТАТУРА И ДЕМОКРАТИЈА

[restrictedarea]

Ипак, није изабрани руски председник заборавио ни 2000. годину, када га је Мекфол назвао „руским Милошевићем“, нити му је промакло да је, баш док му наранџаста опозиција прети насилним упадом у Кремљ – Вашингтон за свог представника у Русију шаље „стручњака за демократију, антидиктаторске покрете и револуције“, како је нови амбасадор сам себе описао у једном интервјуу. Јер, „наранџасти Мајкл“ аутор је најмање 20 књига, између осталог и бизарних наслова, као што су „Напредовање демократије у иностранству: шта ми морамо и шта ми можемо“, „Између диктатуре и демократије: руска посткомунистичка политичка реформа“, „Власт и циљ: америчка политика према Русији после хладног рата“, међу којима је и један који представља врхунац америчке спољнополитичке поетике: „Недовршена револуција у Русији: политичке промене од Горбачова до Путина“.
Дакле, када самопроглашени стручњак за револуције и антидиктаторске покрете долази у земљу „недовршене револуције“, која је на пола пута између „диктатуре и демократије“ и којом управља „параноидни руски Милошевић“ – онда се чуди што руски медији виде нешто лоше у чињеници да се он, пре него са Путином и Медведевом, у својој резиденцији „Спасо хаус“ састао са лидерима руске „наранџасте револуције“! И што се неко усудио да каже да су и антипутински протести у Русији финансирани америчким новцем! Да ли је могуће да примитивни руски новинари уопште знају да читају, па су можда уочили још једно Мекфолово дело, под насловом „Револуција у наранџастом: разлози продора демократије у Украјину“, у којем је данашњи амбасадор до детаља описао како су тамо радили, навео количину новца, структуру и број ангажованих људи који су 2004. године довели до прилично сумњиве победе Виктора Јушченка у трећем изборном кругу, а посебно „интензиван рад са украјинском омладином“, где је само за ову ставку из америчког буџета утрошено, како сам признаје, 18,3 милиона долара?
Његова екселенција не крије да, иако је многе године провео у Русији и својевремено се и школовао, о култури земље домаћина не зна много. „Не могу напамет да цитирам Пушкинове стихове“, признаје искрено да га од свега везаног за име великог песника највише занима трг који носи његово име, на који шаље своје сараднике из амбасаде да надзиру протесте опозиције. „Са забринутошћу пратим хапшења мирних демонстраната на Пушкиновом тргу“, „твитнуо“ је амбасадор поводом неуспелог покушаја оранжиста да дестабилизују ситуацију у руској престоници, дан после председничких избора. Тачније, циљ „наранџастих бољшевика“ био је да привуку пажњу светске јавности, да камере забележе још једно „брутално хапшење“ и да се амбасадору да повод да све то „са забринутошћу прати“ из топле фотеље „Спасо хауса“. То што су органи реда изгреднике буквално на рукама пренели до аутобуса, и то, за разлику од америчких колега – без употребе палица, сузавца, гумених метака и електрошокова – очито није фасцинирало Мекфола у чијој земљи се демонстрације на Волстриту разбијају галопом полицијске коњице и мотоциклима у пуном гасу.
Амбасадор је велики присталица мира у свету. Он уверава параноичне руске лидере да немају разлога да се плаше мирољубивих америчких ракета, јер ко је још видео да су оне некога повредиле? „Ракете које САД планира да размести у Европи, не могу да се супротставе руским“, осванула је ових дана на „Твитеру“ нова порука из „Спасо хауса“, којом се подвлачи стара теза Стејт департмента да је изградња америчког ПРО у Европи „на корист и САД-а, и НАТО-а и Русије“, а све ради одбране од севернокорејских и иранских пројектила! Али, зашто се онда сва та ракетна сила поставља на граници Русије, а не Кореје или Ирана, питају из Москве и већ месецима безуспешно траже макар „папирне гаранције“ да опасни пројектили СМ-3, који развијају брзине веће од 9.600 километара на час, неће бити употребљени против Русије.

КОЧНИЦЕ РЕСЕТОВАЊА
Ако су ракете на корист Русије, онда је „шокантни руски антиамериканизам“ на њену штету, пожалио се његова екселенција у опширном интервјуу „Гласу Америке“, објаснивши да је управо Москва „кочница ресетовања“ у односима две земље. Мекфол, главни идеолог фамозног „ресетовања“, односно плана да се председник Медведев одрекне политичког курса Владимира Путина, свој извештај о томе већ је поднео приликом недавног боравка у Вашингтону. „Ниво антиамериканизма све их је веома изненадио. Срео сам се са државним секретаром Хилари Клинтон, а потпредседник Џо Бајден је сам дошао код мене, знао је чак и за нападе на мене, и био веома потресен. Рекао ми је: `Држи се Мекфол, ти све радиш правилно`“, уздахнуо је „оранж Мајкл“ због свог тешког револуционарног бремена. Али, какви су то напади на Мекфола толико потресли Бајдена, познатог по реченици да ће „ослабљена Русија погнути главу пред Америком“ и који је пре годину дана у „Спасо хаусу“ свечано обавестио „наранџасте бољшевике“ да је Путину поставио ултиматум да се до јесени повуче са власти?
Тај „подмукли напад“ извели су, заправо, руски новинари, кроз неколико емисија и новинских прилога у којима су поставили питање: зашто амерички амбасадор од првог дана свог боравка на дужности прима искључиво руске опозиционаре, а да још није предао ни акредитациона документа председнику РФ! И зато је Мекфол, да би се Бајден мање секирао, одлучио да по опробаном украјинском моделу иницира оснивање фонда за развој руске демократије, који би се пунио новцем пореских обвезника, а празнио већ по потреби – за финансирање „непартијских, независних и невладиних организација које раде на развоју грађанског друштва, за решавање проблема екологије и људских права“… Дакле, „еколози и борци за људска права“ ће добијати директну финансијску подршку из америчког буџета. А затим ће, тако „подржани“, али већ у својству приватних лица или као чланови опозиционих партија, организовати протесте против Путина, позивати у јурише на Кремљ. И, наравно, гостовати у бројним опозиционим новинама, на радио станицама и телевизијама широм „недемократске и диктаторске Русије“, и тамо проливати горке Мекфоловске сузе.
Како каже један од водећих руских новинара Михаил Леонтјев, САД је за подршку руском „грађанском друштву“, односно мрежи својих организација и активиста на терену, у последњих петнаестак година већ утрошио око 2,5 милијарде долара. То су пре свега филијале Међународног републиканског института и Националног демократског института (чији је представник у Москви годинама био управо Мекфол), и других структура повезаних са Стејт департментом. „САД одавно на територији Русије организује семинаре, припремне курсеве за младе лидере, социјалне раднике, новинаре. То је дуг мрежни рад. Постоје фондови који развијају Интернет, баве се обуком новинара по регионима, развојем локалне самоуправе, васпитавањем младих лидера, менаџера. То су низови семинара, позиви на школовање и врбовање, као и бројне еколошке организације…“, појашњава Леонтјев.
Али, очито је Мекфолу свега тога мало. Он би поново хтео такву демократију у Русији, у којој не би могла да се појави ниједна критичка реч против њега и где би његови пријатељи попут Бориса Њемцова опет преузели све државне функције као деведесетих година. Па би и он, као тада, када је помагао Борису Јељцину да се придигне из политичке коме и освоји други председнички мандат, из своје фотеље задовољно посматрао како милиони Руса стоје у редовима за пола киле саламе и литар млека. Али, Путин је пре 12 година збацио колонизаторски јарам и две трећине Руса на последњим изборима јасно је рекло: докле год је незадовољан газда „Спасо хауса“ – за нас има спаса.

[/restrictedarea]