Почетна / Други пишу / Александар Павић: Један „пашићевски“ поглед на националну политичку сцену у Србији

Александар Павић: Један „пашићевски“ поглед на националну политичку сцену у Србији

Велики државник и мудрац српске политике, Никола Пашић, био је, између осталог, познат по томе што га је било тешко ухватити „за главу или за реп“. Није много говорио и није важио за претерано елоквентног политичара, али су и његова ћутања и његове наизглед парадоксалне двосмислености често умеле боље да изразе стање ствари и духова него којекакве „државничке“ беседе или аналитички трактати. Једна анегдота везана за Пашића би, поготово, могла да се згодно примени у сагледавању опозиционе, национално опредељене политичке сцене у Србији и свих дилема с којим се суочава уочи предстојећих парламентарних и председничких избора 6. маја.

Наиме, како прича гласи, избио је неки спор између две истакнуте личности Пашићеве Радикалне странке и, као неприкосновеном вођи странке, на Пашићу је било да пресуди. Прими првога, саслуша пажљиво његове аргументе, и затим му каже:

– У праву сте, господине!

Онда прими и другога, саслуша и њега пажљиво, па му рече:

– У праву сте, господине!

Секретар који је све време био присутан, није могао да издржи, па је изразио своје негодовање:

– Али, господине председниче, како сте могли једном да кажете како је у праву, па онда и другом да кажете како је у праву? То нема смисла!

А Пашић, по обичају гладећи своју дугу браду, мирно му одговори:

– Момче, и ти си у праву!

Не би било тешко замислити како би могла изгледати размена са Николом Пашићем о садашњој опозиционој сцени Србије.

– Ако садашња власт поново добије изборе, пропали смо, господине председниче!

– У праву си, синко.

– Проблем је у томе што главна опозициона странка, Српска напредна странка, има скоро исти програм као и власт.

– У праву си, синко.

– Али ту странку воде људи који су 20 година причали супротну причу. Можда они то ипак и даље мисле, само што су проценили да само овако могу да добију изборе.

– У праву си, синко.

– Али може бити и да су променили мишљење, па чак да су их купили, па сада стварно намеравају да направе потпуни заокрет и само наставе где су ови досадашњи стали.

– У праву си, синко.

– Ипак, чак и да је тако, њихово чланство је већином патриотски опредељено, они им неће дати да издају своје некадашње идеале!

– У праву си, синко.

– Пусти ти то! Једном када врх било које странке освоји власт, онда може чланство да мисли шта хоће, кад добијеш медије, судове, полицијски апарат, страну подршку, новац – чланство се више не пита. Само погледај шта је урадио Ивица Дачић и СПС 2008.

– У праву си, синко.

– Ипак, нико нас не тера да гласамо за Напредњаке, можемо и за оне којима су некад припадали, за Радикале.

– У праву си, синко.

– Али Радикали никад, за 20 година, нису успели да освоје власт, а ни сад не стоје нарочито добро у истраживањима. Можда су ови новопечени Напредњаци зато и променили тактику, да би освојили власт, јер ранија тактика очигледно није дала резултате – а стратегија им је остала иста.

– У праву си, синко.

– Али то нико не може да гарантује – као ни оно супротно.

– У праву си, синко.

– А имамо и Демократску странку Србије, која није умешана у те сукобе бивших и садашњих Радикала, а сад се залаже за сличну политику. Можда они делују некако најсигурније, поготово јер им је лидер, Војислав Коштуница, одмерен, поштен човек.

– У праву си, синко.

– Али они, док су били на власти, нису Бог зна шта урадили да се заустави пропадање националне ствари, нити су нам оставили нека упоришта с којих можемо да се боримо кад смо у опозицији. Уз то, они ако освоје 15% гласова – да певају! А то нам не чини посао.

– У праву си, синко.

– Онда имамо и Двери. Они су на чврстим националним позицијама, а представљају неку нову снагу.

– У праву си, синко.

– Али они могу да откину гласове од Радикала и ДСС-а, па да нико не прође цензус осим власти и Напредњака, с њиховим сумњивим програмом. И онда – шта? Имаћемо само две странке, које се обе залажу за интеграције у ЕУ – иако већина народа није за то.

– У праву си, синко.

– А можда Двери могу да мобилишу оне који су разочарани учинком свих који су досад били на сцени па нису ништа успели да ураде да зауставе ово национално пропадање. А и да одвуку од Напредњака оне који су против даљих ЕУ-интеграција, али су се, зато што не верују да Радикали и ДСС могу да освоје довољно гласова, определили за Напредњаке.

– У праву си, синко.

– Мени се чини да је већина гласача у Србији за исте ствари. Чак и по намештеним анкетама, мање од половине је за даље евроинтеграције, а већина је за очување Косова – али их та ужасна расцепканост политичке сцене ставља пред лажне дилеме, па чак и међусобно свађа, одузима им енергију или их баца у очај – иако огромна већина жели добро Србији.

– У праву си, синко.

– Па добро, господине председниче – ако смо сви у праву, испада да смо у неком зачараном кругу, да стално јуримо сопствени реп, већ више од 20 година.

– И ти си, момче, у праву!

И, стварно, како изаћи из тог зачараног круга, који траје још од јесени 1990, тј. од почетка „вишестраначја“ у Србији, унутар којег се већинско патриотско јавно мњење непрестано амортизује, релативизује, фрагментизује и, потом, неутралише. Како извршити транзицију ка томе да се сви који су, очигледно вештачки, подељени у разне страначке таборе, заједнички упрегну у истом правцу, у правцу деловања у корист јасно дефинисаног, јединственог српског националног интереса? Више пута су досад упућивани апели са разних страна у корист заједничког наступа националне опозиције, али од тога никада није било ништа. Увек се чинило као да дугогодишње вође национално опредељених странака једноставно нису заинтересоване за такву опцију, да је чак озбиљно ни не разматрају. Један од хвале-вредних потеза новог актера на овом делу политичке сцене, Српског сабора Двери, који се на изборима појављује као група грађана под називом „Покрет за живот Србије“, био је јавни позив Српској напредној странци, Српској радикалној странци и Демократској странци Србије на договор у вези заједничког деловања, па можда и наступа на предстојећим изборима. Одговор је дошао у виду громогласне ћутње. За такву ћутњу може да постоји неколико разлога – од тога да парламентарне странке сматрају да им је „испод части“ да одговоре на позив неког ко се „још није доказао“ у политичкој арени, или ко је још „млад и зелен“, или да је Двери прво требало да упуте такву понуду мимо јавности, до тога да се одбијање такве иницијативе не може баш успешно бранити, па је боље не давати никаква објашњења или јасне одговоре. Али је дошло крајње време да се на српској политичкој сцени научи да, као и у спорту, разлози за неуспехе више нису важни – већ да је важно то да је једноставно дошло до неуспеха, и да је још важније отклонити разлоге за то, како се он не би поновио. С обзиром да то није урађено, иако је садашња власт постигла катастрофалне резултате и на националном и на економском и на друштвеном плану – победа национално-опредељене опозиције, тј. боље рећи националног бирачког тела и његових већинских тежњи, још увек није гарантована. Већ то је разлог за оправдано незадовољство постојећим стањем.

Пробајмо замислити до каквих закључака у вези са поменутом ситуацијом би данашњи Пашић могао доћи.

– А шта бисте ви учинили, господине председниче, па да и ви будете у праву, заједно са свима другима?

Пашић глади браду и дуго гледа кроз прозор, у неку неодређену даљину.

– Треба нам, изгледа, мој синко, српски лоби у самој Србији, да наступи јединствено према свим овим странкама. Ал’ за ове изборе је касно.

– Па шта онда да радимо?

– Овај, знаш, као што видиш, сине, сви ови који гласају за опозицију јесу у праву, са свог становишта, и према својим добрим намерама. Зато нема потребе да се хватамо за гушу, овако десетковани и измрцварени, кад нико не располаже са одлучујућим аргументима, или довољном снагом… Ја бих се прво, по нашем добром старом, помало заборављеном обичају, помолио Богу…

– И – то је све!?

– Па, овај, не… Чекао бих одговор… Криза на грчком значи раздвајање, разлучивање, одлука, избор, суд… А оно што једино знам је – криза нам, овај, не гине.

– Па то значи да смо пропали!

– Мож’ да бидне, ал’ не мора да значи!

– Како сад то мислите?

– Мислим, овај – спаса нам нема, ал’ пропасти не можемо!

Извор: „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *