Тадићева кастрација медија

Пише Светлана Васовић Мекина

Карикатуре Зоран Смиљанић

Медији у Србији су много ригорозније контролисани од стране власти, него што је то случај са „слободним“ медијима преко Океана. Спрега власти и бизниса породила је у Србији податне, послушне уреднике, обесправљену новинарску рају, медијску лакировку и мук критичара. Оваква медијска слика данашње Србије непосредан је резултат владавине Демократске странке и њених коалиционих партнера

 

Последње четири године Тадићеве власти раскринкале су бившег председника као тврдорукаша, коме није страно да се лати чистки, цензуре и притисака на медије, с таквом страшћу и вештином да би му позавидео сваки реномирани диктатор

Писац Симон Лоувиш је једном испричао згоду о групи изабраника из Совјетског Савеза, која је у доба хладног рата позвана на путовање по САД-у. Пошто су прочитали све новине и погледали све телевизијске канале, исказало се да су сви у групи једнако зачуђени, али и одушевљени због открића да су сва мишљења, о свим горућим питањима, у свим америчким медијима – практично иста.
„У нашој домовини смо, да бисмо постигли такав резултат, морали да уведемо диктатуру, да затварамо људе, да им чупамо нокте… А овде се не дешава ништа од тога. У чему је ваша тајна? Како успевате?“, запиткивали су задивљени гости из Совјетског Савеза своје америчке домаћине.
А да је описани модел униформисаног извештавања и протежирања једног, по државни врх и његову политику пожељног мишљења у тзв. демократским медијима широм САД-а, актуелан и данас, открива недавна универзитетска студија америчког „Харварда“. Истраживање, које су спровели студенти права, показује да су водећи амерички медији („Њујорк тајмс“, УСА „Тудеј“, „Лос Анђелес тајмс“ и „Волстрит џорнал“) у време напада на Ирак прибегли својеврсном „новоговору“, па су, на пример, сложно и упорно користили термин „технике тврдог саслушавања“ затвореника (илити заробљеника) од стране америчке војске, уместо да то назову правим именом – „мучење“. Сви одреда су као под конац одбијали да пишу о „мучењу“, па је, рецимо, „Њујорк тајмс“ реч „мучење“ употребио у само два од 184 примера, односно у 1,4 одсто својих чланака. „Лос Анђелес тајмс“ је о мучењу затворених „непријатеља“ од стране америчких иследника извештавао у 4,8 одсто чланака (тачније у три од 63 објављена прилога), „Волстрит џорнал“ у свега једном од 63 чланака (1,6 одсто прилога на исту тему), док лист УСА „Тудеј“ реч „мучење“ није употребио ни у једном чланку, иако су неки уистину проблематизовали – мучење.
Одговор на питање, како је таква мимикрија у западним медијима уопште могућа, пронађен је у спрези политике и капитала у тамошњим друштвима. Сличан модел на исти, мада нешто грубљи начин, функционише и у Србији.

У НАМИБИЈИ ДАЛЕКО БОЉЕ НЕГО У СРБИЈИ

[restrictedarea]

Анализе откривају да ипак постоји разлика између медијске ситуације у Србији и контролисаних западних пандана. Медији у Србији су много ригорозније контролисани од стране власти, него што је то случај са „слободним“ медијима преко Океана. Спрега власти и бизниса породила је у Србији податне, послушне уреднике, обесправљену новинарску рају, медијску лакировку и мук критичара. Оваква медијска слика данашње Србије непосредан је резултат владавине Демократске странке и њених коалиционих партнера.
Цифре су неумољиве. Србија је данас по индексу слободе медија далеко испод већине европских држава и срозана у односу на стање какво је било пре свега четири године. Још колико 2007. године, у време владе премијера Војислава Коштунице, Србија је, према анализи о слободи медија коју сваке године публикују „Репортери без граница“ – била на удобном 45. месту на светској ранг листи. Уследио је суноврат и пад за 22 места, чим је власт преузела нова, „демократска“ коалиција предвођена ДС-ом и Борисом Тадићем. Србија последње четири године из године у годину тоне на скали која мери слободу медија, да би поткрај „скраћеног“ Тадићевог мандата завршила на 80. месту. Тако је на листи, која одражава слободу медија у 179 држава широм света, Србија данас далеко испод Словеније, Хрватске, Македоније и БиХ.
Иако се владајућа коалиција неуморно заклиње у „европске вредности“, њено гажење медијских слобода удаљило је Србију, што се тиче једне од темељних слобода – слободе јавне речи – далеко од чланица ЕУ. Испред Србије су многе друге државе, попут Јамајке (16. место), Костарике (19. место), Намибије (20), Суринама (22), Малија (25), Нигерије (29), Танзаније (34), Гане (41), Боцване (42), Бутана (70)… Једно место испред Србије је – Того (79).
Не би требало заборавити да је долазак леденог доба за слободу јавне речи најавио (сада већ бивши) председник Србије Борис Тадић, лично. Учинио је то у ноћи своје победе на парламентарним изборима 2008. године. Да, одмах се наоштрио и обзнанио предстојећу „реформу“ медијског сектора. Фатва, коју је бацио на непоћудне српске медије, убрзо се претворила у прави цунами чистки и атака на медијске слободе. Нетом после избора, промењени су чланови управних одбора у „РТС“-у, „Политици“ и „Новостима“. То је био тек почетак. Уследиле су чистке „неподобних“ новинара и уредника, који су се због својих принципијелних ставова замерили власти. Под плаштом „систематизације“, коју су извели и одобрили представници „државног капитала“ у „Политици“, посао је убрзо изгубило преко сто запослених. Дискриминација запослених је била очигледна, а процес отказивања уговора од стране менаџмента био је, и по мишљењу „Политикиних“ синдиката – незаконит. Укратко, менаџмент је новинарима, који нису пристали на уцене, поделио незаконите отказе. Али много пре тога, поједини „Политикини“ новинари и уредници оптужили су новог „Политикиног“ главног и одговорног уредника Драгана Бујошевића да спроводи цензуру. „Политикина“ пера Владимир Радомировић, Маријана Милосављевић, Драгана Матовић и Раде Станић навели су, у отвореном писму, да су у „Политици“ проглашени технолошким вишком и приморани да напусте редакцију, пошто су претходно били изложени дуготрајним притисцима који су почели доласком Драгана Бујошевића за главног и одговорног уредника.
„Вишком се проглашавају сви који су у ‘Политику’ дошли из независних медија и који су одбили да повлађују властима“, објавили су новинари „Политике“ у свом саопштењу. Владимир Радомировић, претходно заменик (претходне) главне и одговорне уреднице „Политике“, упозорио је тада да њему и колегама текстови нису били објављивани или су драстично цензурисани откако је Бујошевић доведен у „Политику“. Уредница Маријана Милосављевић је оценила да је у питању реваншизам и да је „систематизација“ искоришћена да се из „Политике“ избаце („почисте“) људи које је довела бивша главна и одговорна уредница Љиљана Смајловић.
У кршење новинарске и слободе јавне речи директно су умешани сви одговорни за „списак технолошког вишка“ у „Политици“, 2009. године: доведени Драган Бујошевић, председница Управног одбора ПНМ Соња Лихт, директорка Глишић и њен заменик из немачког WAZ-а, заједно са налогодавцима из врхова српске власти. Главни и одговорни уредник „Политике“ Драган Бујошевић тада је демантовао наводе новинара „Политике“, али је каснијим иступима потврдио да су оптужбе о цензури биле више него основане. Своју улогу главног цензора у „Политици“ крунисао је признањем на суду, када је потврдио да је запосленим новинарима (између осталог и потписници ових редова) лично забранио објављивање чланака. О таквом поступању у „Политици“ био је обавештен и председник Србије, иначе шеф Демократске странке, али никада није критиковао, ни осудио незаконите поступке својих најближих сарадника.
Цензура медија у Србији постала је, током владавине Тадићеве ДС, незаобилазан стуб власти, а то је показало и усвајање скандалозног Закона о информисању, који је укинуо тек Уставни суд Србије. Србија се због све грубљих притисака на медије и новинаре поново нашла на удару критика и Европског парламента. Последњи катастрофалан потез представља усвајање Закона о електронским комуникацијама, што је Удружење новинара Србије оценило као „још један атак на слободу штампе“ јер омогућава откривање новинарских извора.

ПРЕЋУТАНИ ИЗВЕШТАЈ О ПРИТИСЦИМА
Актуелна власт успешно гуши све драматичнија упозорења о притисцима на медије. Индикативан је „случај извештаја“ Савета за борбу против корупције о притисцима и контроли медија, под вођством (на жалост покојне) Верице Бараћ. Извештај је оголио спрегу политике, власника маркетиншких агенција, тајкуна и, уопште, власништво над медијима.
У извештају пише да се „над медијима у Србији врши снажан политички притисак и да је над њима успостављена потпуна контрола“. Савет је закључио да „корупција у самим медијима онемогућава објективно информисање и јавни надзор над друштвеним делатностима“, а током анализе обимне документације уочио је и три главна проблема медија у Србији: нетранспарентност медијског власништва, економски утицај државних институција на рад медија кроз различите типове буџетских давања, те проблем „РТС“-а „који уместо улоге јавног сервиса, има улогу сервиса политичких странака и владајућих елита, што има за последицу затвореност медија за бројне проблеме са којима је Србија суочена, па и за проблем корупције“.
По питању нетранспарентности власништва, Савет је утврдио да од 30 најзначајнијих медија у Србији (12 дневних новина, седам недељника, шест ТВ станица и пет радио станица), јавност за више од пола (18) појма нема ко су њихове праве газде. Поред тога, власт је медије зауздала и покорила и захваљујући огласима, који за приватне емитере и издаваче представљају основни извор прихода. Зато није новост да маркетиншке агенције имају пресудну реч, не само по начин извештавања него и уређивачку политику. Државне институције у Србији издвајају око 40 милиона евра годишње за медије, а то значи да у поређењу са укупним тржиштем оглашавања од око 160 милиона евра – власт даје медијима око четвртине њихових прихода. Што је веома велики новац. Поред тога, у медије се највише новца упумпава „кроз различите врсте кампања, које најчешће немају хуманитарни карактер, како то предвиђа Закон о оглашавању, већ карактер промоције рада министарстава“. Баш зато је „готово немогуће пронаћи аналитички текст, односно истраживачки приступ новинара када извештавају о раду ових, али и других државних институција“.
Типичан је пример Министарство здравља, које годишње потроши око 35 милиона динара за разне промоције у медијима. Највећи део средстава потрошен је у оквиру кампање за вакцинацију грађана против вируса Х1Н1 „Заврни рукав“, а управо зато је, према сазнањима Савета – „веома мали број медија објективно извештавао о послу хитне набавке вакцина против вируса Х1Н1 током 2009. године, па су грађани, уместо објективне информације, од медија добијали само званичне позиве да се вакцинишу“.
Медији су непристојно ретко доводили у питање одговорност Министарства здравља и министра Томице Милосављевића у вези тог посла, иако се на крају испоставило да је поступак набавке вакцина био споран. Тако је, на пример, „лист ‘Политика’ ретко објективно извештавао о овом проблему, али је током тог периода од Министарства зарадио 3,22 милиона динара…“, стоји у извештају Савета.
У Србији нарочит проблем представља утицај разноразних „агенција за односе са медијима“, које су у главном у власништву страначких активиста или са њима тесно повезаних особа. Такве агенције од медија откупљују рекламни простор, који даље продају по далеко вишим ценама. Према информацијама Савета, потом те, у страначке интересе упрегнуте агенције, медијима најчешће плате само део уговореног износа, као аванс, а исплату преосталог дуга користе за притисак на исти медиј. Није џабе Комисија за борбу против корупције упозоравала да „значајно место на тржишту реклама имају агенције које су у власништву високих функционера Демократске странке (ДС) и блиских сарадника председника Републике Бориса Тадића“.
Власт посебан утицај остварује и путем „РТС“-а који „уместо да буде јавни сервис грађана, и даље представља сервис за политичке структуре, али и продукција које су блиско везане за врхове владајућих странака и чланове Управног одбора ‘РТС’-а“. Стога се преко „РТС“-а (насупрот спотовима које „РТС“ емитује о себи) „не остварује општи интерес, јер овај медиј као носилац јавног радиодифузног сервиса не извршава обавезе и крши Закон о радиодифузији“.
Није тајна ни да је последње четири године под изузетно великим притиском владајућих политичких партија радила и Републичка радиодифузна агенција (РРА). Ако подвучемо црту – јасно је да је све набројано светлосним годинама удаљено од „европских вредности“ које као мантру бојевито троше Борис Тадић и вођство Демократске странке.
Савет је Извештај о притисцима и контроли медија са препорукама за превазилажење описаног стања доставио влади 29. августа 2011. године. Влада Мирка Цветковића је одговорила – ћутањем. На представљању Извештаја се појавио велики број новинара; у списак присутних уписало се 15 новинарских екипа. Упркос томе, већина медија том догађају није посветила ни слово, чиме су и практично потврђени алармантни налази из Извештаја Савета којем је тада председавала Верица Бараћ.

ИМПОТЕНТНИ ПАПИРНАТИ ТИГАР
Све наведено осветљава зашто је до данас остало неодговорено питање, које је поводом представљања реченог извештаја поставила председница Удружења новинара Србије Љиљана Смајловић, а то је, како је могуће да једна сиромашна држава утроши 40 милиона евра, али не за „жилаву и критички интонирану штампу“, већ за куповину „публицитета и репутације“, због чега су медији у Србији постали „савезници у обмањивању јавности, јер више не обављају посао контролора власти“.
Такво дисциплиновање медија открива како је Србија из (бар формално) демократске земље претворена у прћију Демократске странке која је државу увела у демократуру. Ту реч је у контексту Србије употребио Тимоти Гартон Еш приликом описивања „претпетооктобарске Србије“, али нема сумње да исти термин, спој речи „демократија“ и „диктатура“, одлично описује данашње стање нарочито на подручју медија у Србији. Није чудо да је и Раде Вељановски, медијски експерт, приметио да се данас стиче утисак да „у Србији има мање острва медијских слобода него у време режима Слободана Милошевића“. Није спорно ни да се медији у Србији полтронски утркују ко ће пре да прочита жеље из очију властодржаца. Последњи пример је поданичка послушност медија који су као један испунили жељу „из службе“ председника Србије да прекрсте „оставку“ Бориса Тадића у наопаку кованицу „скраћење мандата“. Спиновање на квадрат.
А ако уцене и аутоцензура понегде оману, онда (сада већ бивши) председник Србије сам преузима улогу врховног „главног уредника Србије“. Тако је по кратком поступку смењен главни уредник листа „Ало!“ Антоније Ковачевић. Промена се догодила три дана после љуте критике коју је на рачун те новине (коју издаје „Рингиер“), у немачком ФАЗ-у испалио Борис Тадић. Да ли је потребно подсећати да је власник листа Михаел Рингиер, сменивши Тадићу непожељног уредника – отишао на вечеру са тадашњим председником Србије? Рингиеру није сметало што Тадићева власт демонстрира формалну љубав према тековинама Европске уније, насупрот чијем духу ради све оно што је Унији, наводно, мрско, те контролише медије и гиљотинира нелојалне уреднике. Последње четири године Тадићеве власти раскринкале су бившег председника као тврдорукаша, коме није страно да се лати чистки, цензуре и притисака на медије, с таквом страшћу и вештином да би му позавидео сваки реномирани диктатор.
Ипак, нема сумње да српски медији још увек, истрајно и свакодневно производе најразличитије, па и занимљиве садржаје. Не доказује ли богата трпеза различитих медијских садржаја, која је у понуди становницима Србије, да је тврдња о галопирајућој цензури и дављењу медија – претерана? Шта је „оно“, што упркос разноврсној медијској продукцији до те мере фали српским медијима, да и даље оправдава тезу да Србија под Тадићем није ништа више од „демократуре“?
Неочекивано, одговор пружа у последње време (опет) све популарнији Карл Маркс. Марксова мисао фино сецира импотентност већине српских „мејнстрим“ медија, и више је него једноставна: „Цензурисана штампа је лоша, иако производи добре производе, јер су ти производи добри само уколико представљају слободну штампу унутар цензурисане штампе… Слободна штампа остаје добра, иако доноси лоше производе… Евнух остаје лош мушкарац, иако може да буде на добром гласу.“ Другим речима – јесу највећи српски медији пуни разних садржаја, али шаренило не може да сакрије политичку кастрацију, ни чињеницу да су из већине највећих медија нестали они који „имају муда“ за најважнији задатак слободних медија. А то је оштра и слободна критика власти.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Avatar

    Vec vise od dve godine pokusavmo da ukazemo na krsenje zakona drzavnih institucija, da zakone koje su doneli sami nepostuju.Uzalud su bili pokusaji da se obracanjem na sve adrese skrene paznja da pojedinci zloupotrebljavaju polozaj, uzalud da se neka mediska kuca usudi da to objavi.Uzalud i odbrana na sudu, sve su stavili pod kontrolu, zato najveci sin naroda i narodnosti izlazi iz vakog kutka i nema mesta za druge.Uskoro mozemo ocekivati i da iskoci iz igracaka kada ih deca otvore da bude prisutan.U svakom slucaju trebamo biti srecni u ovom mraku, nije vazno sta se desava kada je oko nas sreca podvucena zutim.

  2. Avatar

    zar nije pomenuti “uspeh” DS – pad sa 45.-tog mesta ( 2007.g za vreme Kostunice) na 80.-to mesto rejtinga slobodnosti medija – dovoljna osuda za ovaj rezim ?! I gubitak prava da se zovu ‘demokrate’ ???!

  3. Avatar

    Sve novine osim Pečata i Tabloida su pod kontrolom vlasti.Sve TV stanice su pod kontrolom vlasti.Svi bajni politički analitičari koji se vrte na TV stanicama su u službi vlasti.Ne može se čuti ni jedno nezavisno mišljenje.Svi nabrojani subjekti otvoreno se stavljaju u slugeranjski odnos prema vlastima.Ovo je premašilo i vreme Slobodana Miloševića tako da što se tiče slobode medija u Srbiji to je čista magla koja se prodaje narodu.
    Boris Tadić učestvuje na TV stanicama u šou emisijama gde ga prikazuju kao čoveka iz naroda, skromnog, poštenog,nasmejanog kako bi ga narod prihvatio kako oni to žele kroz tu propagandu.Zašto u tim istim emisijama ne pozovu i njegovog protivkandidata Tomislava Nikolića.Te emisije imaju ogromnu gledanost i tu se dobijaju veliki poeni što se tiče glasača.Od novina koje prate kampanju Blic je prešao sve granice, a za njim je Kurir, Pres i ostali.Borisa Tadića slikaju opuštenog i nasmejanog, a Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića zamišljene i namrgođene i izmišljaju priču o navodnom sukobu šro je propaganda ne bi li se što više pasivizirali glasači Tomislava Nikolića kojima se šalje poruka: vidite ovi se svađaju i raspadaju se nećete valjda za njih glasati.
    To su ti demokratski mediji u Srbiji danas.Nema u Srbiji ni prave demokratije ni slobodnih medija.Sve je ovo žajosno i jadno kao što nam je i situacija u državi isto takva, a biće još gora.U Srbiji se politika svodi na strančarenje i trgovanje glasovima glasača koji služe kao brojevi i pokriće za navodne demokrtaske izbore.
    Koliko je život lep i dobar pokazuje podatak koliko mladih je pobeglo iz Srbije, a trenutno dok ovo pišem u vestima saopštavaju već po drugi put da Srbiju masovno napušataju najbolji lekari hirurzi i odlaze u Norvešku i Sloveniju.Postoji velika opsanost da neće biti dovoljno stručnih hirurga i da mnogi pacijenti neće ni dočekati da dođu na red za operaciju.Jeli to ta evropska Srbija za koju glasa ovaj narod.Na veliko se otvaraju privatne psihijatrijske ambulante.Niko nema niti iznosi tačne podatke koliko građana Srbije ima razne vrste psiholoških problema od blažih pa do najtežih, a veliki broj čine naši mladi sugrađani od dvadeset pa na više godina.Za to vreme narodu se prodaje magla i demagogija na koju se narod peca kao riba na primamljivu udicu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *