Антоније Исаковић (1923-2002): Приповедачева туга и опомена

Пише Радивоје Микић

Овом ствараоцу нико неће моћи да порекне да спада у писце који су своју младалачку понесеност једном идеологијом, врло брзо, заменили сумњом у њене хуманистичке потенцијале и, нарочито, сумњом у спремност те идеологије да српском народу обезбеди услове за равноправан положај у државној заједници

Антоније Исаковић (1923-2002) је, сасвим сигурно, један од најбољих српских приповедача. Отуда и не чуде оцене да „од свих поратних писаца нико није приповедач у ужем значењу колико Антоније Исаковић“, изнете у „Кратком прегледу српске књижевности“ („Лирика“, Београд, 2000, стр. 130) и да је, опет, реч о приповедачу „који је у приповеци са ратном тематиком дао нешто заиста ново“. Све ово не значи, наравно, да Исаковићеви романи, посебно они већег обима као што су „Господар и слуге“ и „Миран злочин“, немају важно место и у опусу овог писца и у српској књижевности друге половине XX века, већ да, посматрано из књижевноисторијске перспективе, може да се каже да је реч о приповедачу, о писцу који је у оквиру ове књижевне врсте остварио најзначајније уметничке резултате. Па и кад је сам Антоније Исаковић говорио о себи, свом делу и свом схватању књижевне уметности, као што је то октобра 2001. године учинио у разговору са Виолетом Јовановић, професором књижевности на „Педагошком факултету“ у Јагодини и ауторком прве књиге у целини посвећене приповедачком опусу Антонија Исаковића, он је, по правилу, говорио о причи, приповедању.

[restrictedarea]

ОПЧИЊЕН КРАТКОМ РЕЧЕНИЦОМ
У том разговору за који се може рећи да има тестаментарни значај, пошто је Исаковић само три месеца касније умро (тај разговор је, нажалост, објављен само у „Зборнику Матице српске за књижевност и језик“, књига LIV, свеска 3, 2006, и доступан је само уско стручној публици), срећемо, између осталог, и пишчево указивање на писце који су га највише привлачили, писце које је највише ценио. Од наших приповедача то су Лаза Лазаревић и Борисав Станковић: „Писци који су мене одушевили и очарали и које сам бескрајно много читао су наши писци, приповедачи Лаза Лазаревић и Бора Станковић. Лаза Лазаревић ми је био некако патријархално добар, тако сам га некако доживљавао. И доживљавао сам га као једног човека уредног, није се разбацивао него да све то некако среди и уреди ту своју грађу коју напипа, да ли је то ‘Школска икона’ или ‘Први пут с оцем на јутрење’. Нарочито су ми се допале његове недовршене приповетке, оне су ме готово излуђивале“. Као што код Лазе Лазаревић, очигледно, цени артизам и умеће да се „среди и уреди“ сама прича, тако је код Борисава Станковића Исаковић нарочито ценио начин приповедања и у њему нарочито Станковићеву способност да захвата и описује чисто лирску материју.
Ипак, за неку врсту почетка српске приповетке Исаковић је сматрао „Житије Хајдук Вељка Петровића“, за које је говорио да је то „прва наша модерна, али најбоља прича“. И нарочито је волео да истакне вишезначност речи „држ“ коју је, по Вуку Караџићу, Вељко изговорио баш у тренутку када га је погодило ђуле из турског топа. Стављајући у први план домаће писце, Исаковић никад није порицао значај других својих лектира, посебно оних које су водиле ка модерној прози. Једино што није био спреман да прихвати је сасвим поједностављено схватање књижевних сродности, пошто вас оно повеже са писцима који на вас нису могли имати стварни утицај (тако је он указивао на чињеницу да је неке писце читао онда када нису на њега могли да утичу, јер је био већ формиран писац). А кад се погледа све оно што је Антоније Исаковић говорио о причи и приповедању, јасно се види неколико ствари. Исаковић воли кратку, али значењем врло сложену причу. Исто тако, он воли причу која није пука артистичка игра, причу која најчешће засеца у болна човекова искуства и доживљаје. И, што је посебно волео да истакне, он је у приповедачком умећу највећу пажњу посвећивао синтакси  и семантици (кратка реченица му је била нека врста трајне опсесије, и то не било која кратка реченица већ она која дочарава и начин на који човек користи језик у некој изузетно драматичној ситуацији. Исаковићу је изузетно била важна и могућност да се у прозни текст укључи врло сложена симболика, а  мислио је да је најбоље ако изградња те симболике започне већ у наслову приче, као што је био случај са његовим насловима „Велика деца“ и „Папрат и ватра“).

ЉУДСКА СУДБИНА ИСПРЕД ИДЕОЛОГИЈЕ
Антоније Исаковић је своју прву књигу приповедака „Велика деца“ објавио 1953. године и он је, уз Добрицу Ћосића и Михаила Лалића, дао најзначајнији допринос поетичким променама у оквиру тзв. књижевности НОБ-а, мада је значај његовог приповедачког рада далеко шири и тако гледан он је, поред Миодрага Булатовића, најзначајнији новатор у српској приповеци у првој половини педесетих година. Оно што има посебну вредност кад је о раним приповеткама Антонија Исаковића реч је свакако тематика, али далеко више начин на који је он приступао тој тематици. Определивши се за причу и то за кратку причу, Исаковић је оставио по страни жељу да ратне године и догађаје током ратних година смешта на неку широку, епску раван. Уместо тога он је, по правилу, бирао микроплан, за њега је карактеристично настојање да кроз добро одабрани детаљ, кроз веома пажљиво одабрани временски сегмент (знатно касније он ће за тај временски аспект у својој поетици изабрати назив „трен“) дође у прилику да прикаже судбину човека у изузетно драматичном времену. Не нарушавајући непосредно идеолошки хоризонт у којем је могла настајати књижевност са тематиком коју је и он уводио у своје приче, Антоније Исаковић је показао да га далеко више од идеологије занима људска судбина која може да добије шире, амблематично значење. То је разлог што су неке од раних приповедака Антонија Исаковића, као што су „Кашика“ или „Црвени шал“, стекле сасвим посебан статус у српској књижевности и што су оне и више од неких других дела о истом времену омогућиле да се јасније виде праве размере начина на који је идеологија обликовала људске судбине. Као и неки други припадници његовог нараштаја, и Антоније Исаковић спада у писце који су се мењали и тежили да своја књижевна настојања повезују са променама које су захватале њихов поглед на шири друштвени и политички контекст. Из тог угла гледано, Антонију Исаковићу нико неће моћи да порекне да спада у писце који су своју младалачку понесеност једном идеологијом, врло брзо, заменили сумњом у њене хуманистичке потенцијале и, нарочито, сумњом у спремност те идеологије да српском народу обезбеди услове за равноправан положај у државној заједници. То је била основа на коју је Исаковић поставио и неку врсту свог књижевног преображаја, свакако омогућеног и сталним увећавањем знања о књижевности (сви они који су Исаковића ближе познавали могу да посведоче да је он и у последњим месецима свог живота показивао велико интересовање за књижевни живот и појаве у њему, и да су га посебно занимали млади и најмлађи писци и њихов рад и, нарочито, њихова спремност да говоре о ономе што је болно у искуству времена у којем живе). А да је сам Исаковић спреман да проговори о том искуству сведоче и неке приповетке из књиге „Празни брегови“ и све књиге које је Исаковић касније објавио. Оне не показују да је само у питању  промена тематике већ много више да је реч о промени приповедне технике, што је, свакако, био један од основних разлога да неколико писаца који, додуше, нису чинили јединствен књижевни ток  (Драгослав Михаиловић је међу њима најистакнутији) Антонија Исаковића прогласе за свог претходника и поетичког сродника.

ПИСАЦ И ВЛАСТ КАО ПРОТИВНИЦИ

И заиста, неке Исаковићеве приповетке, а понајпре приповетка „Молба из 1950. године“, показују да је Исаковић у свој књижевни поступак увео елементе који су му омогућили да на језичком плану изађе из уских оквира књижевног језика, а да на тематском плану у свој видокруг уведе проблеме тзв. малих људи, људи који су жртве једног идеолошког поретка. Касније ће Антоније Исаковић, нарочито у жанровски хибридној књизи „Трен I“, још више учврстити своје настојање да приповедање заснива на имитацији живог, усменог приповедања, на једној страни, и на све израженијој идеолошко-политичкој субверзивности тематике у својој прози. Ова компонента је посебно дошла до изражаја у његовом роману „Трен II“, који је, и пре него што је званично објављен, имао занимљиву историју, а после објављивања романа било је много идеолошки интонираних оспоравања која су показала да је тадашња власт писца сматрала својим противником. Уз све то та оспоравања су, нема сумње, била резултат настојања једне власти која је већ запала у кризу свог и историјског, али и етичког легитимитета да спречи сваки облик указивања на злочине за које није било никаквог оправдања. Причајући причу о Голом отоку, о страдањима која су била уистину страшна, Антоније Исаковић је, нема сумње, желео да из перспективе сазнајно-историјског хоризонта који превазилази ограничења идеолошки заснованог виђења света осветли проблематичност комунистичке идеологије и да укаже на одговорност тзв. револуционарног покољења, не само за судбине политичких заточеника већ и за судбину народа. И није Антоније Исаковић само у својим романима говорио о тој тематици, он је то чинио и у приповеткама, као што су његови „Анкетни листови о Косову и Метохији“, који сведоче о пишчевој спремности да своју књижевну реч доведе до сасвим актуелних друштвених појава.            Оно што, ван сваке сумње, Антонија Исаковића чини изузетном појавом међу српским писцима друге половине XX века није била само спремност да се изађе из оквира једне идеологије, већ свакако и то што је реч о писцу који је своја најбоља остварења дао на почетку и на крају своје књижевне каријере. Као што су књиге „Велика деца“ и „Папрат и ватра“ биле велики импулс у смеру увођења модерне приповедне технике у српску прозу педесетих година, тако је Исаковићева књига „Нестајање“ (2000) донела неку врсту рекапитулације приповедачке уметности овог писца. Ако је на почетку свог приповедачког деловања у приповеци „Кашика“ дао слику аскезе младог партизанског борца, сада је Исаковић у приповеци „Анегдота бр. 2“ дао слику богатог ручка у кући рогатичких Јевреја,  свакако желећи да изгради претпоставке за потпуније сагледавање и ратног времена и судбина партизанских бораца. У књизи „Нестајање“ има уистину антологијских остварења, као што су „Рачански клошари“, прича у којој је Исаковић успео да уђе у тематски простор по којем се у српској књижевности суверено кретао само његов далеки претходник Борисав Станковић у „Божјим људима“. И уопште количина евокације у приповеткама из књиге „Нестајање“ је толика да се може рећи да је Исаковић Рачу Крагујевачку настојао да види у посебном светлу – као свој исконски завичај, као свет неке заувек изгубљене топлине и присности. А на ту могућност је и сам Исаковић указао кад је рекао: „Многи писци имају књиге из свог детињства: Толстој, Максим Горки, од наших Бранко Ћопић, „Башта сљезове боје“, сјајну и драгоцену, за мене једну од његових најлепших књига. Можда ћу и ја, иако сам већ ушао у добре године писати о свом детињству; из тог сопственог крајњег бунара увек се извуче“.

СКЕПСА ПРЕМА СВАКОЈ ИДЕОЛОГИЈИ
Мада низ прича из књиге „Нестајање“ показује да је Антоније Исаковић радио на остварењу једног оваквог наума, он ипак није стигао да напише целовиту књигу о свету свог детињства. Утолико је више за жаљење што његова аутобиографска проза, на којој је радио све до саме смрти, и  којој је у разговору са Виолетом Јовановић наденуо наслов „Од себе, себи“ ( иако је говорио да ће књигу да наслови и „Лист, листићи“ ) и сврстао је у жанр мемоаристике, још увек није објављена и што због тога ни после више од десет година од пишчеве смрти његов опус није у целини доступан читаоцима. Иако живимо у доба духовне пометње и равнодушности према вредностима сваке врсте, Антоније Исаковић није писац кога бисмо смели да заборавимо. Он је, у исто време, и велики приповедач у српској књижевности друге половине XX века, писац који је дао веома значајан импулс процесима увођења модерног израза у српску прозу у једном књижевно-историјски важном тренутку, али је он, на другој страни, и парадигматичан пример судбине човека који је успео да изађе из оквира идеологије и да и једно доба и људску судбину у њему приповедачки осветли са становишта које је скептично према свакој идеологији, па и оној коју је и сам писац прихватио у младости. Тај пример је посебно важан сада када се поново јављају настојања да се идеолошки заснован приступ разумевању стварности наметне као једини образац и путоказ. Као да никоме ништа не значи горчина са којом је Антоније Исаковић описао свој излазак из света идеологије.

[/restrictedarea] займ на карту

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *