Зла ветрина испред наших врата

Пише Милован Данојлић

Међу олујама које кидају међуљудске односе посебно је опака ветрина политике. Политичко мишљење не зна за широкогрудост и мудру уздржаност… У љубави према свеколиком људском роду није било места за мало нежнија осећања према свом народу, нити за обзирност према друкчије мислећим пријатељима. Те тако нас, неспремне да дувамо у прошупљену тикву, прогласише за примитивце, националисте, шовинисте, фашисте, милошевићевце, антисемите

Познату Ритбефову „Тужбалицу“ (крај XIII века), коју сам својевремено преточио у наш језик, тек последњих година доживљавам у њеној потресној истинитости:
С пријатељима мојим шта се то зби:
Волео сам их, а они сви
Разлетеше се ко сев и дим!
Ваљда учвршћени беху лоше
Кад ми сви леђа окретоше,
Ниједног близу не видим.
Постадоше слични утвари
Они што радошћу ми пунише дане,
Јер откад Господ на ме удари
И баци ме на ниске гране
Ниједног на праг да ми бане;
Оголе свет, спаде позлата,
Ветар их раздува на све стране;
А богме је ветрина, по злу позната,
Која кад почне не зна да стане,
Дувала испред мојих врата!

*
Кад се сетим, кад се само сетим… Коме све нисам пружао руке, под какве се стрехе нисам склањао од невремена, с ким се нисам дружио, да не речем пријатељевао… Велике речи замагљују суштину, свашта покривају, а ништа не додирују. За Французе је сваки мало бољи другар l’ami; наши сељаци под тај појам сврставају и далеке познанике који би им могли ваљати. Па и већина наших искустава са ближњима своди се на пуке покушаје пријатељевања. Напослетку, од покушаја остане ослабљена хука ветра који нас је бацао из случајности у случајност, из произвољности у произвољност, при чему су неки нехотични кораци добијали судбинску важност. У младости нам се чини да бисмо са сваким могли. И са сваким, док не откријемо погрешку, иде. Имао сам својеглав приступ: вукли су ме чудаци и усамљеници, осуђеници и губитници. Неки међу њима се између себе нису трпели, а у мени су срећно друговали. И још другују.

[restrictedarea]

*
Међу олујама које кидају међуљудске односе посебно је опака ветрина политике. Политичко мишљење не зна за широкогрудост и мудру уздржаност. Седамдесетих сам се често виђао са једним писцем који је, као и многи међу нама, имао невоља с властима. Једна књига му је била и судски гоњена. Покушао сам да му помогнем колико сам могао…
И онда је дошла демократија. Мој другар се, одједном, придружи напредној престоничкој елити коју избезуми откриће интернационализма. У љубави према свеколиком људском роду није било места за мало нежнија осећања према свом народу, нити за обзирност према друкчије мислећим пријатељима. Те тако нас, неспремне да дувамо у прошупљену тикву, прогласише за примитивце, националисте, шовинисте, фашисте, милошевићевце, антисемите. Кад смо се, око 1990, проминули на улици, некадашњи друг из борбе против једноумља једва ми узврати поздрав.
Ускоро га наградише за прогресивну опредељеност: дадоше му висок чиновнички положај. Ја остадох у емиграцији, где су услови за неговање родољубља много бољи него у родном крају.
Његову књигу, за коју смо се срчано борили, чувам у библиотеци, у родном селу. У њој је власторучна посвета, са напоменом да ми је „вечно захвалан“.
Кратко му потраја та вечност. По мерилима политике.

*
Љубав према људском роду је пријатно и успокојавајуће духовно искуство; теже је гајити племенита осећања према сопственом народу, поготово ако је заостао, несрећан и збуњен, какав је, данас, наш. Могућно је ускладити те две склоности: локално је посебан случај универзалног, а универзално надградња локалног. Вођен пријатељском знатижељом и отвореношћу према другима боравио сам у тридесетак држава Европе, Северне и Јужне Америке, Африке и Азије. Готово половину животног века сам провео у белом свету, а не постадох мондијалиста. Ускогруде шовинистичке брбљарије, с које год стране долазиле, доживљавам као грех против бољег укуса, а наш, празноглави интернационализам, као ниподаштавање конкретног историјског искуства, крунисаног у више бомбардовања током XX века. Можда је оно из пролећа 1999. године било апотеоза „радикалне отворености према другима и друкчијима“ коју су проповедали Рикер, Дерида и Левинас. Наши људи отвореност схватају дословно, па је исказују у виду посебне увиђавности према туђинима и путницима намерницима. Отвореност према  другима, на западном делу глобуса, у последње време добија све очитију колонијалистичку димензију. Говорим, разуме се, о политици великих земаља, а не о свим грађанима  тих земаља. Мени и мојој породици су и на Западу појединци излазили у сусрет у тренуцима кад нам је било најтеже.

*
Олујни налет који је прохујао преко нашег тла на завршетку прошлог века оставио нам је болну опомену. Ништа више не стоји где је стајало, ништа није какво је некад било. Разлике у процењивању људи и појава, које смо у мирнодопским условима лако носили, одједном су добиле драматичну важност и изазвале мучне разлазе, продубиле неповерење како према ужем, тако и према ширем окружењу. Увреде и понижења што их је тобожња „међународна заједница“ нанела Србији умањиле су моју добру вољу према свету као таквом; данас судим од земље до земље, од случаја до случаја. У оваквом ставу нема националне уображености, али ни снисходљивости, ни љубави на вересију. Гордост је грех, а окретање леђа свом племену, само зато што се нашло у невољи, кукавичка подлост. За несрећу која нас је снашла само приземна политичка памет успева да именује једног и несумњивог кривца. Судбина једне заједнице се не одређује на партијским конгресима, нити се даде преко ноћи преусмерити. Знам, ово је ирационално осећање ствари, али је ближе истини од ћифтинског рационализма.

*
И пријатељевање има своју стратегију, тактику и политику. Људи којима сам био наклоњен нису, можда, и сами према мени гајили истоветна осећања. Као што има неузвраћених љубави, тако има и једностраних пријатељстава. У овом односу би, према Питагори, морала владати складна равноправност. Иначе, падамо у добровољно ропство, у зависност осуђену на дуго и глуво умирање.

*
И најлепше везе губе снагу ако се не поткрепљују и не освежавају. Прелазе у сећање, у бол, у кајање, у стид и у кривицу. Криви смо што смо покушали да изиђемо из себе, што смо узнемирили туђу душевност, што смо нудили више него што смо имали и тражили више него што су други спремни да дадну. Олакшавајуће околности могу бити услови у којима се понекад нађемо. Мислим на међуупућеност изопштених, на заједништво у покретању ширих подухвата до којих нам је стало, на ситуације у којима саборце и сапутнике осећамо као род најрођенији, на узајамност коју намеће ратно друговање, болничко лечење, издржавање затворске казне, служење војног рока, познанства са посла или из школске клупе… Тада нам је добар свако ко се нађе у близини. Кад се оконча такво, принудно дружење, пробудимо се у другом, охлађеном свету, у којем ту врсту сећања немамо с ким да поделимо. Зла ветрина, коју помиње Ритбеф, јесте олуја немилосрдно пролазећег времена. Са гомилањем година шири се рушевина запуштених и одумрлих односа. Сећања су нам пуна мртваца који повремено дају знаке живота. Самоћа се продубљује; спремамо се за путовање на којем нас други, и да хоће, не могу пратити.

*
С другима је тешко, а без њих се не може. Неких вечери, кад изиђем у град, обрадујем се  голом присуству сасвим непознатих људи, чашици пића, разговору са било ким, о било чему. Човек је покретна тамница, тражи излаз из себе. Писац је свој затвор претворио у радну собу.

*
Остаје нада да ћу их све, пребољене и заборављене, онамо негде, с друге стране живота, срести. Да ћемо се чисти и бестелесни, ослобођени од земаљске муке и бруке, у виду светлосних честица здружити и измирити.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *