Зденко Томановић: Адвокати – добровољни саучесници и извршиоци општег пропадања

Разговарала Љиљана Богдановић

У Србији данас адвокати чекају да неко други оствари сврху права и да исправи све апсурде са којима се сада сударамо. Адвокати вероватно  мисле  да неће имати никакву одговорност за стање у правосуђу, за стање у праву уопште и у институцијама, у законодавству, у развоју правне некултуре и да ће ту неодговорност обезбедити и заштити неучествовањем, то јест ћутањем. Сваки правник међутим зна  да  нисмо само одговорни за чињење, већ и за нечињење

 

Зденко Томановић, еминентни српски адвокат и правни ауторитет, безмало две пуне деценије присутан и професионално ангажован у великом броју  значајних спорова пред домаћим и међународним судовима, „Печатов“ је саговорник  о низу најактуелнијих тема везаних не само за стање у савременом правосуђу и адвокатури Србије.
Познати адвокат, бранилац многих  личности  које су обележиле нашу епоху, учесник је, сведок и кредибилни  коментатор друштвених збивања која се тичу и  његовог стручног,  правног домена ,  али  и ширег друштвеног контекста, без чијег разумевања се не могу објаснити стање  и актуелни проблеми у националном правосуђу и адвокатури. Томановић, медијски често упадљиво издвојен, радо цитиран и апострофиран, и сада – јасно, живо  и без еуфемизама говори о спорним, важним, „осетљивим“ и „опасним“ питањима српског правосуђа и друштвеног живота земље.

Били сте поново у Америци на доручку са Обамом. Да ли сте на том доручку опет делили неке књиге?
Да био сам поново на Молитвеном доручку. Тамо сам као и раније сваком конгресмену или сенатору са којим сам се састао дао књигу „Историја Српске културе“, уз писмену посвету са поруком да ће – ако само површно погледају књигу, видети да ми можда нисмо толико велики колико ја сматрам, али да смо много већи него што они мисле.

Има ли разлике у односу друштва и државе  према адвокатима у Србији и Америци?
У Америци су преко 20 председника били адвокати, а у Србији је професија адвокат препрека за реизбор судија. Један  број судија у првој фази тзв. „реформе“  није могао да буде изабран поново  за судију ако су им брачни другови  били адвокати. Касније, под притиском одређених Европских кругова, то је делимично кориговано. Дакле, није била препрека да неко буде биран за судију ако је муж полицајац или  тужилац, или чак судија у истом суду, али је била препрека ако је  муж адвокат.  То је наравно производ политичког усмерења и стварања општег амбијента у којем су права појединца сметња неком политичком пројекту. И даље, не тако ретко, догађа се  обликовање јавности у складу са ставом да  уколико браните оптужене за  убиство, заправо подржавате убиство, да уколико браните оптужене за организовани криминал, да сте противник борбе против организованог криминала, да уколико браните неког политичара, да сте његов политички истомишљеник,  и тако даље.

Колика је одговорност адвоката за такав  положај адвокатуре у Србији?
Огромна, и најодговорнији смо ми  адвокати. Генерално, ништа се није десило што нисмо допустили или да нисмо у томе добровољно саучествовали. Све оно што нам се догађа и споља и изнутра, унутар Адвокатске коморе и изван Адвокатске коморе је искључиво наша одговорност. Наравно и у адвокатури је иста ствар као и у друштву. Све је у личном интересу, а друштвени интерес као да не постоји. Свест о постојању друштвеног интереса, јавног интереса, јавне свести, јавног морала,  управо је оно што недостаје не само у адвокатури, него и у многим другим сегментима нашег друштва. У садашњем друштвеном тренутку је доминантно  да је лични интерес главни покретач за све активности и тако је нажалост и у адвокатури.
Некада је било важно шта мисле адвокати, а сада се они јединственије  чују само када је потребно да се укину фискалне касе?
Да, испада да је тако. Адвокатура је сада  потпуно подељена и више није важно ко је крив за то. Важно је да адвокати воде једни против других судске поступке, да једна адвокатска комора тужи другу, да адвокати ангажују обезбеђење које  примењује силу над другим адвокатима и гомила других  неозбиљности и неодговорности је тренутно на сцени. А паралелно са тим, адвокати чекају да неко други оствари сврху права и да  исправи све апсурде са којима се сударамо.
Адвокати су вероватно  мислили  да неће имати никакву одговорност за  стање у правосуђу, за стање у праву уопште,  у институцијама, у законодавству, у развоју правне некултуре и да ће ту неодговорност обезбедити неучествовањем, то јест ћутањем. Међутим,  та инертност   значи да смо  ми управо одговорни због тог нечињења. Сваки правник зна  да нисмо само одговорни за чињење, већ и за нечињење. Наравно, постоје изузеци у индивидуалним активностима, али на терену колективне одговорности наше професије, поједностављено приказано, ствар је управо оваква. И наравно, сада се  сударамо са последицама над којима немамо никакву контролу, и зато ми остајемо морално одговорни.
Уз све то, као професија, посебну одговорност имамо у допуштању и добровољном саучествовању у афирмисању некомпетентности. Једноставно, пустили смо да некомпетентност доминира не само у адвокатури, него и  правосуђу, и у многим другим сферама живота у којима право има одређени утицај.

Да ли је адвокатура заиста толико беспомоћна?
Не, разуме се да није. Мислим да је већ јасна  потреба да се  у најскорије време адвокати уједине, да направе поново јединствену комору, да направе јединствени избор, нови или стари, али јединствени и легитиман,  и да онда једноставно крену напред. Али  критеријум не сме да буде лични интерес, већ друштвени интерес. Схватање одговорности наше  професије  може свима да буде  подстрек.

Како бисте у једној речи означили најдоминантнији  утисак о пројекту који је у Србији назван:  реформа правосуђа?
Некомпетентност.

Шта је најјачи аргумент  против званичног става да је реформа правосуђа успела?

[restrictedarea]

Стварност је највећи непријатељ тези  да је реформа у потпуности успела. Ту стварност не може да побољша ни покушај наметања прагматичног морала.

Али руководиоци у правосуђу и креатори реформе  су више пута рекли да преузимају одговорност за стање у правосуђу.
Не, нису они преузели одговорност, јер да су преузели одговорност не би се служили изговорима. И не би реалност приказивали другачијом. Поједини људи који воде правосуђе или не могу да виде, или одбијају да виде проблеме, а чак и за проблеме које су сами створили сада пребацују кривицу на друге. Једноставно, радије се присећају неке и нечије лоше прошлости, него што желе да буду одговорни за будућност.

Шта посебно замерате онима који хвале реформу правосуђа?
Пре свега пропуштену шансу да Србија ако већ има слабу економију, тешку дипломатску ситуацију, бар има добро судство.
На практичном плану не могу да сматрам да је успео пројекат чији је резултат да је један број  људи који су свој живот посветили суду  и радили савесно  остао без посла, јер нису били ничији него своји.
При том, то правосуђе са којим су сви били мање-више незадовољни,  било је бољи елеменат наше власти од извршне и законодавне власти. То правосуђе је како-тако  увек функционисало, и када су била бомбардовања и када нису, и када су били ратови и када нису. Уосталом, прве реформе у овој држави су управо кренуле унутар правосуђа и  Удружење судија је давно иницирало реформисање правосуђа.
Даље, обликује се јавно мњење тако да се  ранији  став правника  „боље 10 кривих на слободи него један невин у затвору“, сада замењује ставом  „боље сви у затвору, а жао нам је ако међу њима има невиних“
Такође, страшно је понижење када дате људима функције које им не припадају,  а тога је било пуно  у поступку реформе правосуђа, као и што сада плате примају не само изабране судије већ и неизабране судије.
Уједно, не сме да се ради управо оно што већ дуги низ година гледамо, а то је транспарентно обликовање јавности и јавно сугерисање (од стране оних који нису судије, а који јесу власт) става да би власт требало да одлучује у погледу тога да ли је неко крив или не, да ли ће бити одузета имовина или не, да ли би неко требало да добије наруквицу или не, да ли је нека пресуда добра или није, да ли би требало неко да буде у притвору или не би требало… Слично се догађа и са јавним предлагањем и одређивањем притвора, јавним сугерисањем како би судија требало да размишља. Управо, власт је та која то не сме да  ради.

Па ипак је било и корумпираних судија и необјашњивих одлука.
Да. Наравно, смењен је један број судија који су словили за корумпиране, али то није дало за право да се смењују судије  по неком политичком критеријуму или критеријуму личних освета, или критеријуму једне затворене друштвене групе, и то велики број судија који су цео свој радни век поштено радили. Процентуално остао је исти проценат корумпираних судија, али је повећан број послушних и некомпетентних. А што се корупције тиче она се већ више од 20 година у Србији фактички толерише  само у име  наводних виших националних или политичких циљева.

А какав је сада по Вама статус судије у друштву?
Веома је јако настојање да се судија сведе  на  административца и извршиоца жељеног резултата. Битан је само резултат, а не поступак кроз који се тај резултат и постиже.
Судијама је наметнут терет контроле, осећање неизвесности и веома често мишљења извршне власти. Утисак је да је судовима и Тужилаштву наметнут додатни терет  да морају да чине  оно што се од њих очекује,  а не оно што они мисле.
Уз све то годинама је правосуђе у в.д. стању. И данас  осим председника Касационог суда  немате никог ко је на сталној функцији, имате в.д. стање.  Због чега?  Непотребно је  пребацивати одговорност  на неко прошло време, јер одговорност је и у садашњем  тренутку  и у будућем времену. Прва штета је најмања штета и зато још има шансе да се ствари исправе.

Шта од уласка у Европу очекују  Ваши клијенти који су у затвору?
Па људи у притвору желе што бржи улазак  Србије у ЕУ. Очекују да ће европски стандарди утицати да се у Србији поштује право на фер суђење, право на претпоставку невиности, право на хумане услове живота у притвору, право на хитност у поступању, право да притвор буде само крајња мера неопходна за вођење поступка и сва бројна права која сваком појединцу припадају.

А шта Ви очекујете?
Наравно, утицај европских судова и судија на подстицању самосталности и независности наших судија.

Да ли Вам је познат, можете ли да наведете неки такав пример?
Па, поменуо бих рецимо  Суд у Стразбуру и мишљење судије Ђовани Бонела.

О чему се ради?
Суд у Стразбуру је у једном предмету који је у суштини  покушај рушења Дејтонског споразума  преко суда за људска права расправљао о тужби двојице грађана БиХ, једног Рома и једног Јеврејина, да се крше људских права јер Дејтонски споразум  не даје могућност да буду чланови председништва нико осим представника Срба, Хрвата и муслимана. И том, још увек актуелном политичком тренду – рушити Дејтонски споразум, иако је  Европска конвенција, и била је позната свима онима који су били и креатори и потписници споразума, Ђовани Бонело, судија Европског суда је дао мишљење,  питајући своје колеге  има ли суд уопште право да изазове рат,  указујући шта је значио Дејтонски споразум, да је то био договор мира и да вршити ревизију тог споразума отвара опасност за нови рат. Такву опасност суд не сме отварати. Е, а код нас  се то не би могло десити, јер је, нажалост, правосуђе  изгубило битку у борби за сопствену самосталност и  уместо да сви дајемо допринос самосталности судија, да подижемо интегритет судија, да помажемо друштвени статус судија, и да се извршна власт одвоји  од судске власти, људи у самој власти критикују одлуке суда, прозивају одлуке суда, прете одговорношћу судија и слично.

Слушамо свакодневно да је урађено много на плану  репресије.
Али нимало није урађено на плану  заштите права појединца. Појединац је потпуно сада небитан.

Колико се одмакло и докле се стигло у квалитету осталих учесника поступка?
Данас се дошло до једног апсурда. Упрошћено речено, некада – код нас, а и сада у многим земљама развијене правне сигурности,  највећи ниво знања о праву био је међу судијама, па онда у Тужилаштву, а мањи квалитет  у погледу тумачења права је био од стране полиције. Сада је ситуација потпуно обрнута, па најквалитетнија правна тумачења и најквалитетније правне оцене управо добијете у полицији, што је потпуни апсурд.

Какав је и колико је могућ излаз из те апсурдне ситуације?
Исти је излаз из стања у адвокатури и из стања у правосуђу, и у примени права. Форма. Морају да афирмишу форму. Форма је суштина права и форма је суштина много чега у животу, и без афирмације форме  не може се апсолутно ништа урадити. А то би значило и даље наметнути одговорност. Али индивидуалну.

Залажете се за одговорност судија и тужилаца, а шта је са адвокатима?
Наравно и за одговорност адвоката. Дакле, оног момента када први судија или тужилац буде лично одговарао зато што је грубом непажњом и несавесношћу, или намером довео до тога да је неко провео један дан у притвору без законског разлога,  и  тиме нанео штету појединцу и његовој породици,  или када први пут  адвокат буде одговарао зато  што је спречавао доказивање, онда ће се ствари покренути. Та одговорност мора да буде индивидуална и неселективна.
Нису проблем ни полицајци, ни судије, ни тужиоци, већ политичари. Пустите судије да раде слободно, да буду независни, да тужиоци буду самостални, а полицајци неселективни, али да је свако од њих појединачно одговоран за свој посао и то ће бити озбиљан помак од интереса за све, пре свега за појединца, а онда и за друштво.

Али бројни представници и законодавне, и извршне власти, и део стручне јавности стално тврде да је реформа успела.
Штета што барем не посумњају у исправност свога става. Па они би вероватно и став Матије Бећковића да прихвата кандидатуру за председника уз услов да буде млађи и да краљ распише изборе, јавности интерпретирали  да Матија Бећковић прихвата кандидатуру, али има неке услове. Грешка је у томе што се није дозволио еволутивни развој правосуђа.

Шта би, према Вашем виђењу,  требало да се уради са становишта адвокатуре да би се вратио углед судија?
Изградња доброг правосуђа је озбиљан посао и ту нема вежбања.
За почетак, држава, стручна јавност, мора да наметне став да носиоци правосудних функција користе своју слободну вољу, своје  аргументе, а не туђе аргументе и туђу вољу. То је претходни услов да би неко имао одговорност за свој рад.
Повећање  независности судије, повећање самосталности Тужилаштва значи повећање одговорности. Код нас је обрнут процес, јер они који примењују закон немају ни довољно самосталности, ни довољно независности, а онда природно ни довољно  одговорности.
И наравно извршна власт мора да се потпуно одвоји од судске власти, али  нажалост није никада био већи уплив извршне власти у рејон судске власти.

Како иде примена нових кривичних закона у пракси?
Сада се истовремено примењују два законика  о кривичном поступку. Ако браните некога за злоупотребу службеног положаја у Устаничкој улици, дакле у Специјалном суду,  онда се примењује један закон, а ако исто лице браните за исто или слично  кривично дело у Палати правде онда важи други законик о кривичном поступку.
Па мора се  у изради закона ипак озбиљније питати, и саслушати, и  пракса. Данас, када ми колеге разговарамо међу собом, о судским одлукама  и поступањима, онда углавном се то користи  за приказивање апсурда, а не за  осврт на респектабилне правне ставове.
ЗКП је први процесни закон у којем се законитост појединих доказа мери по процесном закону који не важи у време примене  тог закона, већ  према раније важећем. Постоје неке одредбе које апсолутно нису прилагођене ни  нашем амбијенту, ни тренутку, ни степену стручности. Постоји конфузија, али то је сложена и стручна тема,  а сумњи у успешну  примену тог закона је много.

Па дајте бар један пример за сумњу?
По новом Законику о кривичном поступку, који  се већ примењује у Специјалном суду, а тек ће почети да се примењује у другим судовима од јануара месеца идуће године, имате  категорију унакрсног испитивања. Тај институт у судницама у којима се не врши снимање, а скоро све су такве по Србији, биће јако тешко спровести, а да то не изгуби свој прави смисао. Па ми данас имамо свакодневни  проблем у појединим судовима  са елоквенцијом судија и њиховим немогућношћу да квалитетно интерпретирају сложеније одбране или исказе вештака, или сведока, а не да примене  унакрсно  испитивање где је суштина и у форми, и у садржини питања.

А притвор?
Притвор је код нас већ одавно казна. И ако словом Закона управо то не сме да буде. Притвор је у појединим судовима постао правило, а не изузетак. И ту  нови Закон није помогао. Сада за тежа кривична дела, нпр. организованог криминала, постоји мање законских разлога за притвор него за лакша кривична дела.

Клевета се ипак декриминализује. Ви сте били међу првима који је тражио да се клевета декриминализује.
Не знам да ли сам међу првима, али на једном скупу  у ОЕБС-у,  пре седам-осам година, био сам један од оних  који је тражио да се  клевета  декриминализује у потпуности из многих разлога, да их сада не набрајам. Тадашњи правосудни врх и законодавни органи и наша наука су углавном  били против тога, међутим показало се да сам био у праву и да клевета посебно са  аспекта генералне превенције  није оправдала своје постојање.

Али управо Ви и адвокати из Ваше канцеларије  заступате Емира Кустурицу и тужите за клевету „Е-новине“.
Заступамо Кустурицу, али не за кривично дело клевете, већ  тужимо због грубих неистина за накнаду штете. Против неистина довољна је   грађанско-правна заштита и одговарајућа накнада штете.

Па да, али путем накнаде штете може се затворити медиј!?
Тачно тако, али и ако не волите Емира Кустурицу немате право да измишљате, да га вређате, да му псујете мајку и да сматрате да је то слобода јавног информисања. Не то није  ни слобода, ни право, то је злоупотреба тих права и то се мора и санкционисати одговарајућом накнадом.

Много се говори о потреби укидања злоупотребе службеног положаја као кривичног дела. Према Вашем виђењу, шта ће бити са тим делом?
Па наши ће све урадити да то не укину или да направе неку доскочицу. Било би неопходно да се то кривично дело укине, на начин како је то код нас сада конципирано.
То кривично дело је код нас израсло из ранијег кривичног дела пљачке. Онако како је код нас конципирана та злоупотреба службеног положаја више не може да опстане, јер је потпуни апсурд и подсмевање праву да ви данас хапсите људе, како у једној оптужници каже тужилац, зато што је прибавио корист сопственој фирми и злоупотребио свој службени положај.
Злоупотреба службеног положаја се мора конципирати  само тако да буде санкционисано ако сте злоупотребили поверење власника фирме, акционара или злоупотребили овлашћење ради стицања  користи. Данас постоје аномалије да власник фирме тврди да није оштећена фирма, али да ипак директора кривично гоне.
Мислим да ниједно кривично дело није толико у пракси  злоупотребљено  као ово дело. Оно је много пута послужило као резервна правна квалификација за сакривање иза законског прописа. Тамо где је пореска утаја застаревала или где је превара застаревала, или фалсификат, или разна друга дела, онда се то називало  злоупотребом  службеног положаја.

Да ли овим поводом мислите и на случај Мире Марковић?
Па између осталог и на њу. Неколико дана пре него што је требало да наступи застарелост кривичног гоњења Тужилаштво се сетило згодне прилике за  доскочицу и онда је за догађај од 2000. године  оптужило за злоупотребу службеног положаја, јер је као жена председника државе злоупотребила положај.
Управо такве ствари не смеју да се раде. Не сме Тужилаштво да прилагођава правне квалификације потребама, већ чињеничном стању.

Па што држава онда не укине то кривично дело?
Зато што би то значило да се обустављају поступци против многих на чијим случајевима је много политичких поена убрано раније, али и у садашњем периоду.

Велики број Ваших клијената је у бекству. Да ли сте Ви саветовали Богољуба Карића да побегне?
Да, јесам, саветовао сам га тако. А да ли и ви заиста мислите да би Богољуб Карић имао фер суђење  када је унапред проглашен кривим и када су му све  одузели  без и једне одлуке суда?

Ви сте имали бројне познате клијенте међу домаћим и страним фирмама, јавним домаћим и страним личностима,  али ме занима нешто из сфере класичног криминала. Да ли постоји спрега  криминала и власти?
У свим земљама света  то постоји. Зашто је то тако, то је посебна, дуга и сложена прича. Много тога изгледа другачије протоком времена и ти контакти и те случајне или намерне ситуације које се могу подвести под категорију „спрега“. Већ двадесетак година  се „изненађујем“ количином блиских и срдачних односа  које су поједини представници скоро свих власти  у Србији имали или имају са онима који делују у сферама које се називају криминалом. Али све је то у сфери моје професионалне тајне.

Поводом ове теме, неизбежно је и питање: шта је са Шарићем?
Па и он је исто у бекству, али не на основу мог савета. Ни Шарићу није могуће фер суђење у Србији. Па, тако рећи, нема ниједног представника власти који га већ није осудио, узели су му сву имовину, продали је пре оптужења, али најдоминантније је  да су се сви наводно изненадили шта су све открили.

Гласноговорници  Министарства правде су више пута понављали  да су они спречили да он развије криминалну групу  коју је формирао у време претходне владе?
Чуде ме такве изјаве, јер  Тужилаштво ставља на терет Шарићу да је он почео да организује групу 2008. године, а не раније. Али исто тако не могу да као адвокат не региструјем јавне наступе  полиције да заправо Шарић није врх пирамиде и да није главни организатор. Ако није  организатор, онда није требало да подносе  кривичну пријаву  да је он  организатор, а ако су то накнадна сазнања, онда суд мора да прихвати захтев одбране и да нас упозна са тим ко је главни.

Ви сте говорили да је суђење Сретену Јоцићу за убиство Пуканића производ уступка који је Србији направила Хрватска.
Да, јесам,  и то кажу докази и логика на основу доказа. Мислим да сви знају, чак и они који туже Сретена Јоцића и воде поступак против њега, да не постоји ни један једини доказ да би се њему судило за убиство Пуканића и да не постоји апсолутно ни један једини доказ за његову улогу у том догађају.

И  докле је то суђење стигло?
После три године суђења, све  ће почети из почетка. То се дешава и у другим предметима, где суђење почиње из почетка не толико због примене новог Закона,  него зато што  је  један део судија изабран у више судове. То само по себи није неуобичајено, али је апсолутно неуобичајено да су судије које су неколико година  раније изабране за више судске инстанце започеле да суде у појединим суђењима у нижим судовима, а онда усред суђења и то у моменту ступања на снагу новог Законика неко је одлучио да баш тада пребаци те судије у више судове и тиме наметну обавезу да се суди из почетка.

Морам да вам поставим неколико незаобилазних питања око Хага. Ко је унео флашу алкохола Милошевићу  у затвор, у Шевенинген, која је после  била проблем?
Нико није унео. Него ишли смо заједно код Милошевића у затвор Папуљас и ја. Папуљас није тада био  председник Грчке, али је био позната личност и он је човек руковођен најбољим намерама понео флашу уза да однесе Милошевићу и тако је настао проблем.

Да ли и даље исто  мислите о Хашком трибуналу као раније?
Да, ниједан од разлога због којих је формиран Хашки трибунал није испунио сврху његовог оснивања. Нити смо се сударили са сопственом прошлошћу уз помоћ Хага, нити су жртве добиле сатисфакцију, нити је Хаг допринео помирењу у региону, нити су се млади правници уверили да је  међународни суд  близу правде, и још много тога. А заузврат нико никада се није бавио тиме ко је крив за рат. Ко је изазвао рат на Косову, ко је изазвао рат у Хрватској, БиХ итд?

Које је по вама најскандалозније суђење које је међународна заједница иницирала или спроводила?
Веома је јака конкуренција у кршењу људских  права оних који су та људска права годинама афирмисали. Али суђење Чаушескуу ипак предњачи, где су људи осуђени на смрт без права на жалбу. Дакле не ни затвор, ни било шта, него смрт без права на жалбу.

Покренули сте иницијативу за оцену уставности  одлуке Владе када је у питању Косово и размена матичних књига.
Да, то је мој правни став и иницијатива је поднета са судијом са Косова.

На крају, ако се будете активирали у Адвокатској комори, шта ће бити Ваш први предлог?
Да се уведе правосудна пиштаљка. Дакле, да адвокати позову и окупе реномиране професоре, правнике, они морају да свирају за  сваки прекршај власти који представља кршење загарантованих права појединаца.

[/restrictedarea]

8 коментара

  1. Василим

    “… и најодговорнији смо ми адвокати. Генерално, ништа се није десило што нисмо допустили или да нисмо у томе добровољно саучествовали. Све оно што нам се догађа и споља и изнутра, унутар Адвокатске коморе и изван Адвокатске коморе је искључиво наша одговорност. Наравно и у адвокатури је иста ствар као и у друштву. Све је у личном интересу, а друштвени интерес као да НЕ постоји. Свест о постојању друштвеног интереса, јавног интереса, јавне свести, јавног морала, управо је оно што недостаје не само у адвокатури, него и у многим другим сегментима нашег друштва. У садашњем друштвеном тренутку је доминантно да је лични интерес главни покретач за све активности и тако је нажалост и у адвокатури.”
    ———-

    Тачно тако. Поред Судија и адвокати свесно утичу на ово стањ. Помамили су се процентима, разним наплатама такси, гледју суви егоистични интерес, тако да ПРАВДА у Србији не постоји, јер је у канџама разних такси, адвокатских клкулација, судови !?,…а испашта НАРОД, који не може најобичнији процес да приведе крају или очигледан случај да добије због разних перипетија, такси услова, скраћивање рокова, експресних извршења без чекања…..

    На делу је класична отимачина, данас владају тајкуни, Банке, Стечајни управници и Судови, који сви експресно раде за себе на уштрб Правде и занемарују се најосновнија права друге стране, најчешће су то обични људи, акционари, мали повериоци…

    Нема човек коме да се жали ,јер за најобичнији жалбу или покретање поступка, почетни трошкови су огромни!

    Народ у бунилу нема коме да се жали да заштити своја елементарна права!

    Сурово и истинито, на делу је, кадијање!

  2. Advokati mogu da odigraju veliku ulogu u politici drzave. Da spomenem ovde brata moje bake, Dr. Danila Dimovica, koji je nekada spasavao Srbe pod Austro-Ugarskom upravom u Bosni, a posebno u Sarajevu 1910-1918, do stvaranja drzave Srba, Hrvata I Slovenaca. Ucestvovao je u velikom procesu povodom ubistva Franca Ferdinanda I mnogim sudjenjima Srbima koji su se zalagali za stvaranje velike drzave Juznih Slovena. Branio je I Petra Kocica. Najgore je kad advokati trose svoje mozgove u bezvrednim procesima koji samo nanose stete sopstvenoj zemlji. Mozda treba prelistati stranice nase istorije I potsetiti se sta su I ko su veliki advokati I sta ONI treba da rade za svoju zemlju. Advokati treba da budu aktivni u politici svoje zemlje I ne vidim nista lose u tome da budu izabrani I za pretsednika

  3. CAST IZUZECIMA AKO IH IMA.BILO IH JE DO 90-ih…DANAS NE VERUJEM.ALI ZNAM DA IMA SAMO DVE VRSTE ADVOKATA…Prva koja poznaje ZAKON—I DRUGA koja poznaje SUDIJU.DEMANTIJE NE PRIMAM-IZVINITE.

  4. Уместо да испразно ламентира над судбином адвокатуре,колега Томановић ми могао ДА СЕ ПРИКЉУЧИ борби за част адвокатуре, коју већ две године, води председник Адвокатске коморе Београда, Шошкић Слободан и неколицина адвоката(Кајганић, Братић, Недић, Цвејић, Брајер, Пантић, Мамула, Вукотић, Пањевић…) против самозваног председника Адвокатске коморе Београда, лажног цара Шћепана Малог, којег је незаконито и противуставно октроисао бивши председник Адвокатске коморе Србије, Драгољуб Ђорђевић.

  5. Pre sest godina sam odustao od advokature jer sam shvatio sta se desava. Na zalost, jer smatram da nakon 20 godina bavljenja pravom, to treba krunisati advokaturom.Na zalost, to u nas nije slucaj. Bas danas mi je jedan ADVOKAT rekao ,,dobro je da me nisi poslusao i otvorio kancelariju, a savetovao sam te da to uradis,,. Iz ove recenice vam je jasno dokle smo dogurali. Puno pozdrava gospodinu Soskicu.

  6. Оливера Петровић

    Српским адвокатима могу да се супротставе једино сами грађани тиме што би бојкотовали њихове услуге све док се у Србији не успостави законито правосуђе. Садашња ситуација је и хаотична и перфидна, од које имају користи и судије и адвокати а то све о трошку грађана. Није ли то апсурд са којим се треба хитно суочити?

  7. Da li će reformatori, koji su sproveli nekompetentno reformu pravosuđa, odgovarati? Da li sudije koje su radile tajno, netransparetno treba i dalje da sude?

  8. Sramota je da jedan Avlijas Nebojsa koji ima optuznicu za prevaru, spocitava jednom Tomanovicu…U pravu ste Zdenko.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *