Почетна / Култура / Записано, написано, потписано…

Записано, написано, потписано…

Пише Дарко Танасковић

Сећања на писце која је забележио у књизи „Запиши то, Рајко“(издавач СКЗ), песник Рајко Петров Ного недавно је допунио размишљањима о њиховој уметности и то штампао у  делу „Запиши и напиши“, које носи поднаслов „По (не)сигурном сећању и поузданом читању“ („Београдска књига“). На представљању ове нове књиге, 8. марта, у „Српској књижевној задрузи“, говорио је, у присуству аутора,  професор Дарко Танасковић. Објављујемо део његовог  размишљања  надахнутог новим делом овог писца

Јавност од уметника не очекује да је само ствара, већ и да говори о уметности, да је објашњава. Има уметника који умеју и оних који не умеју да говоре о уметности, ни о својој, ни о туђој. Њих никако не би требало приморавати да то чине. Има их који су спремни да говоре само о туђој или само о својој уметности. Таквих би се углавном требало клонити. Има, најзад, и оних који умеју да говоре и о својој, и о туђој уметности. Њих би требало слушати и покушати од њих научити оно што се о уметности научити не може, да би се разумело онолико колико се највише може.
Рајко Петров Ного је један од ретких стваралаца који умеју да говоре и о својој, и о туђој уметности, а да уметност, ни његова, ни туђа, тим говорењем ништа не изгуби, док они који одлуче да га слушају неслућено много добију. Рајко је велики српски песник. Да не буде забуне, он је велики песник. У нашем свету поремећених вредности и мерила, придев српски могао би бити доживљен као негација речи на коју се односи. Читајући проширено издање књиге „Запиши то, Рајко“ (Београд, 2011), у белину оседелих бркова укоричени колоплет изразито личних записа и написа о 27 Ногових сродника по духу, перу и дерту, књигу „Запиши и напиши“ (Београд, 2011), дело јединствене структуре и сетне, носталгичне, али и прпошне и пркосне атмосфере, почашћени смо блиским сусретом с уметничком величином и људском самосвојношћу – Ноговом и његових изабраника. Од Андрића, Селимовића, Хума, Црњанског, Десанке, Раичковића, преко Крлеже, Тахмишчића, Ћопића, Куленовића, Давича, Николе Кољевића, Новице Петковића, до Сијарића, Душка Радовића, Попе, Булатовића, Пекића, Киша, Селенића, Радована Караџића, Моме Капора, Бране Црнчевића и Емира Кустурице, Рајко Петров Ного на најлепши начин дописује запамћено и записано из претходне верзије ове књиге оданог сећања, искреног поштовања и топлог пријатељства, увијеног у мирисни дим дувана, по могућности херцеговачког, у опојност недопијене медовине и барута праскозорја. Тешко је одлучио да запише оно што је запамтио, а онда, по свему судећи, није желео да своје јаране остави на милост и немилост поштеног, али каткад и каприциозног, и избирљивог памћења, а још више оних који ће његове записе читати и тумачити, па је одлучио да похита и записаном дода написано о уметности писаца које је претходно блесковито људски осветлио. Својом песмом је онда застро пропланке овог мемоарско-биографског књижевног перивоја, да читалац предахне или да уздрхти… као гуштер из Дантеовог „Пакла“, који „кад припече жега за пасјих дана, у живицу сврне и брз ко муња преко стазе бјега“. Као у животу, у Рајковом споменару смењују се узвишеност и нискост, лепота и ружноћа, великодушност и завист, али је све то прожето и засвођено особитом снагом којом човека изнутра може напојити, окрепити и оплеменити само аутентична уметност. Уметност речи, али и уметност живота.

Један коментар

  1. Дивна књига, прочитајте је, обавезно. Рајко Петров није измиксован ни у чијој реторти, нити је саблажњиво јефтин као 99% српских назови писаца. Дете херцговачког крша, постојан и свој, Рајко ће нам једнога дана, кад се отрезнимо од похлепе, зла и очаја који су нас посвојили, остати као подсетник какви би требало да будемо. Само да смо имали храбрости да будемо људи.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *