Почетна / Свет / Украјински ДОС

Украјински ДОС

Пише Богдан Ђуровић

По налогу Запада украјинска опозиција ствара уједињени фронт и изборну листу против председника Виктора Јануковича, са циљем напуштања проруског курса и увлачења земље у НАТО

 

И у Украјини, као и у Русији, из западних центара покренути су слични процеси, са циљем рушења власти и спречавања интеграције две најближе словенске земље. Оно што је растурено пре две деценије не сме да буде поново састављено, иначе цео посао западних планера постаје узалудан. Јер, у Вашингтону добро знају да ће Русија обновити статус глобалне – економске, политичке и војне – суперсиле, када се поново уједини са древном историјском матицом Украјином. Тиме би Русија истовремено са обе ноге ушла у централну Европу и учврстила положај на Црном мору. Али, управо зато Запад не пушта Украјину из руку, већ планира рушење проруског председника Виктора Јануковича и довођење поново на власт лојалних „наранџастих“ снага које желе да уведу земљу у НАТО и прекину односе са Русијом. Питање је само – да ли и украјински грађани то исто желе?

„ДИКТАТУРА НА СЕВЕРУ“

[restrictedarea]

Депутат Вјачеслав Кириленко, близак саборац бившег „наранџастог“ председника Виктора Јушченка, поднео је прошле недеље предлог закона у Врховну раду којим би се укинуо ванблоковски статус Украјине и обновио захтев за улазак у НАТО. Како предлаже Кириленко, из важећег Закона о основама унутрашње и спољне политике неопходно је избрисати део у којем се говори о неприступању Украјине војним савезима. У образложењу, овај депутат Јушченкове посланичке групе „Наша Украјина – Народна самоодбрана“, захтева „фиксирање на нивоу закона курса Украјине за стицање пуноправног чланства у Организацији северноатлантског уговора“. Краће речено: да НАТО буде поново закон у Украјини, као и у време погубне владавине његовог шефа Јушченка.
Кириленко још додаје да одсуство НАТО заштите „стимулише непријатељске акције и изјаве појединих суседних земаља“, циљајући, наравно, на Русију. То и не чуди, ако се зна да је Кириленко још у августу 2008, док је председник Михаил Сакашвили системима „град“ ракетирао цивиле у Јужној Осетији, демонстрирао у Парламенту са грузијском заставом. „Видели смо како су спољне снаге покушавале да разбију јединство грузијског народа, а када им то није успело прибегли су директној војној интервенцији. Ми знамо да исте сценарије спремају и за Украјину“, сипао је оптужбе тада владајући Кириленко, без обзира на то што чињенице указују потпуно супротно – рат у којем је убијено на стотине осетијских цивила започео је Сакашвили, а Русија никада до сада није показивала ни најмању намеру да прети или нападне Украјину.
Кириленко је на челу покрета „За Украјину“ и осим са Јушченком сарађује и са „Фронтом промена“ на чијем је челу Арсениј Јацењук, звезда у успону наранџастих (НАТО) снага. И управо на митингу под називом „Украјина против Јануковича“, који је 3. децембра у Кијеву организовао Јацењук, Кириленко је са трибине послао опасну поруку: „Неопходно је хитно обновити ефикасне преговоре са НАТО блоком. Морамо да будемо свесни да ће диктатура која настаје на северу за своју следећу мету узети Украјину“! Под „диктатуром на северу“ Кириленко подразумева Путина и Москву, чиме у милиметар усклађује своју реторику са наранџастом сабраћом у Русији. И тиме додатно потврђује тезу да се свим „опозиционим“ покретима у Украјини, Русији, Белорусији и Казахстану – диригује из истог, западног центра. Са главним циљем: да се ове четири земље избаце из интеграционог колосека и ставе под протекторат НАТО-а.
Но, да ли ће у томе и успети? Преговори о приступању Украјине НАТО-у почели су још средином деведесетих година, када је на власти у Кијеву био председник Леонид Кучма, а у Русији се болешљиви и колебљиви Борис Јељцин буквално борио за (не само политички) живот. У таквим околностима, прагматичном Кучми није преостало ништа друго но да се повинује јачем. Било је то, да подсетимо, у време када је вашингтонски јастреб Збигњев Бжежински објавио књигу „Велика шаховска табла“, на којој је Француску, Немачку, Пољску и Украјину уцртао као клин који ће забости у срце Русији.

НАЦИОНАЛНИ ПОНОС ЈАНУКОВИЧА
У међувремену се ситуација битно променила, на власт је дошао одлучни Владимир Путин и почистио из корена већину „тековина“ јељциновског режима, укључујући дефанзивну и капитулантску спољну политику, чије је темеље својевремено ударио шеф дипломатије Андреј Козирјев, кога су Американци звали „мистер да“. Промене у Кремљу осетио је и Леонид Кучма, па је 2004, само неколико месеци пре наранџасте револуције, променио вектор своје спољне политике и прогласио да приступање НАТО-у више није приоритет Украјине. Међутим, убрзо је доживео класичан медијски линч, под оптужбом да је организовао убиство новинара Георгија Гонгадзеа и више ништа није могло да заустави долазак пронатовских снага на власт.
Виктор Јушченко се показао као лојалан агент Вашингтона (његова жена Катарина је и доказано била на платном списку америчке владе), који не мари много за интересе сопствене земље – када су у питању амерички. За време његове власти у сваком углу Украјине, финансирањем из државног буџета, отворени су центри за НАТО агитацију који су радили као драгстори. НАТО кампања никада у Украјини није била тако јака као у то време, свакодневно су одржавани семинари, округли столови, улични перформанси за приступање алијанси. Али, све узалуд – проценат Украјинаца који подржавају улазак у НАТО никада није премашио једну трећину, колико их је отприлике и данас.
После доласка на власт Виктора Јануковича кампања из државног буџета је спласнула, а већина у Ради изгласала је Закон о војној неутралности. Међутим, истовремено је обустављена и анти-НАТО кампања која је у Украјини показала одличне резултате. И сада су се НАТО активисти поново подигли „на оружје“, опет митингују и агитују у многим градовима, али проруска власт као да нема одговор. Ако се тако настави, финансирање из иностранства може поново да покрене наранџасти талас који ће поклопити Јануковича. Јер, чињеница је да се у Украјини још увек тешко живи, пошто економска катастрофа коју је за собом оставио Јушченко не може да се исправи још дуго година. А то отвара врата онима који обећавају НАТО као спас.
„Желим да ме чујете. Овај председник ће отићи, и у Украјину ће доћи нова ера, којој се сви надамо“, поручио је Арсениј Јацењук на митингу опозиције „Украјина против Јануковича“, 3. децембра у Кијеву. Јацењук није нагласио да се нада НАТО-ери, јер то вешто прикрива – свестан да са таквим јавним ставом не може да освоји већи број гласова. Међутим, нема дилеме да велики опозициони блок који покушава да створи уз помоћ Запада има за циљ увлачење Украјине у НАТО – по истом рецепту како је то радио Јушченко, у чије је време млади Јацењук био шеф „Народне банке“, председник Парламента…
Јацењук покушава да створи „Комитет отпора диктатури“ (КСД) и да у њега увуче буквално све опозиционе снаге, по истом моделу по којем је својевремено настао ДОС у Србији. За сада му добро иде, јер су уз њега стали лидери наранџасте револуције, Виктор Јушченко и Јулија Тимошенко, која је у међувремену осуђена на седам година затвора због крупне злоупотребе службеног положаја. Већ је донета и одлука о оснивању радне групе КСД за формирање јединствене изборне листе опозиције за парламентарне изборе који би требало да буду одржани на јесен следеће године. „Ко није са уједињеном опозицијом, тај је са Јануковичем. Треће не постоји“, припретио је колебљивцима Јацењук, он уз подршку Запада утерује све партије у свој тор. Од значајнијих политичких снага ван „украјинског ДОС-а“ остају само Јануковичева Партија региона, традиционално проруски и патриотски оријентисани комунисти и странка Слобода западноукрајинског шовинисте Олега Тјагњибока.
Очито је да Запад намиче Јануковичу омчу око врата, јер одбија да пусти Јулију Тимошенко из затвора и на тај начин понизи своју државу и правосуђе, које је на основу бројних доказа донело осуђујућу пресуду. Показало се, наиме, да на њега не делује ни штап (претње економским санкцијама и стопирање „европског пута Украјине“), нити шаргарепа (наставак „евроинтеграција“). Да се омча стеже, сведочи и недавна резолуције Парламентарне скупштине Савета Европе, у којој је за западну миљеницу Јулију Тимошенко први пут употребљен израз „политички затвореник“.
Међутим, ако би Јанукович прогутао „национални понос“ и Јулију пустио из затвора – боље би му било да истог тренутка спакује кофере и напусти председничку канцеларију. Јер, тиме ствари не би решио, већ би само дао сигнал за почетак нове наранџасте револуције. И улазак своје земље у НАТО, упркос томе што је већина грађана против тога.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *