Почетна / Свет / У Техеран преко Дамаска

У Техеран преко Дамаска

Пише Дејан Лукић

Да ли Дамаск мора да падне да би пао Техеран, те није ли на делу „коренито преструктуирање Средњег истока и Северне Африке“ са широко отвореним путем у Подмосковље?

Амерички историчар Вилијам Блум објавио је прошлог јула „допуњену евиденцију“ о америчким криминогеним интервенцијама у свету – од покушаја обарања више од 50 влада, већином демократски изабраних, гушења национално-ослободилачких покрета у више од  20 земаља, директног мешања и утицања на исходе избора у више од 30 земаља, до бомбардовања више од 30 земаља и покушаја физичке ликвидације страних државника и политичких лидера у 50 случајева.

АХИЛОВА ПЕТА ИРАНА
У тоталу, САД  је предузимао једну или више оваквих криминалних радњи у више од 69 земаља света.
Џон Пилџер, британски публициста и аналитичар, у анализи насловљеној  са „Светски рат против демократије“ додаје на Блумову статистику да су амерички „одреди за ликвидацију“ под командом Пентагона и ЦИА оперисали у 120 земаља и тај податак везује и за „дуго планирани напад на Сирију и Иран“.
По интерним анализама на Темзи, рат против Ирана – виа  Сирија – је  већ „уклесан у камен“; Британија која је већ дубоко ангажована у сиријској предигри за удар на Иран, преузеће свој пуни део у завршници као трећи партнер. У тренутној фази распоређивања улога у главном удару остало  је само да се усагласи прецизан распоред послова између Америке и Израела.
Британска војна база на острву Дијего Гарсија у Индијском океану, већ коришћена у агресијама на Авганистан и Ирак, унесена је у мапу као једна од три тачке са којих ће да креће бомбардовање ирачких нуклеарних постројења. Друге две су израелски војни аеродроми у пустињи Нагев и  амерички носачи и подморнице на домаку мореуза Хормуз у Заливу.
Али да би се успешно извео „ирански пројект“ мора да се успешно изведе предигра у Сирији, да се из игре избаци реметилачки фактор Дамаска, кључног стратешког савезника Ирана у региону.
У интерној анализи коју је „Печат“ имао у рукама, критичким тоновима се говори да су војни и политички стратези у Вашингтону, Лондону, па делом и Тел Авиву, сувише опседнути планирањем како ће да се изведе уништење иранских нуклеарних постројења, при томе запостављајући фактор критично важне предигре у Сирији, фактор такозваног „сиријског пројекта“. Ту се каже да је „Сирија Ахилова пета Ирана“ –гледиште које дели и већина лондонских непосредних радника на „иранском пројекту“.
У Лондону је „готова ствар“ да ће Израел да предводи напад на Иран, Америка ће асистирати – у току напада, као и у току припреме – а Британија играти активну, терцијарну улогу. Све то без обзира на то да ли ће Барак Обама чекати на изборе у новембру, па да уђе у рат или ће га Израелци збрзати тезом да ће у новембру бити већ касно, да ће муле у Техерану тада већ имати своју прву А-бомбу и да у таквим условима рат у Заливу не би Обами донео добитничке гласове на изборима.

ПИТАЊЕ ОПСТАНКА ДАВИДОВЕ ДРЖАВЕ

[restrictedarea]

Израелске анализе које се тренутно читају у Вајтхолу говоре, пак, да време само што није истекло, да рат већ касни. Полази се од тога да је иранско присуство у Дамаску „питање живота и смрти“ за Давидову државу. Ефраим Халеви, бивши шеф Мосада, подржава ово гледање у „Њујорк тајмсу“(7 фебруар): „У овом тренутку већ је прекорачена линија неповрата, Асад мора да оде“. Тврди да је Иран масовно присутан у свим кључним сферама сиријског војнообавештајног естаблишмента и да је Мосад позитивно регистровао присуство Иранске револуционарне гарде на више места у Сирији. „Иран има план да стави под контролу кључне структуре у Сирији. Без обзира на то каква буде судбина Башара Асада, Израел и Запад мора да спрече овакав развој.“
За Израел кључно стратешко питање није само да ли ће Асад да падне, него да ли ће иранско присуство у Сирији надживети његов пад? Другим речима „избацивање“ Ирана из Сирије је алфа и омега свих планова у Тел Авиву, без чега, стоји у анализама,тешко да ће се стићи да главног трофеја – уништење иранске нуклеарне претње опстанку самог Израела. „Асад мора да буде уклоњен, хегемонија Ирана над Сиријом мора да оде заједно са њим.“ Халеви у „Њујорк тајмсу“ каже да би све мање од овог императива лишило одлазак Башара Асада сваког стратешког значаја за Израел.
То је императив, али како га извести? У овом тренутку, на овом питању „императива“, лондонске и израелске анализе конвертују: пројект против ајетолаха у Техерану води преко пројекта обарања Асада у Дамаску, а Асад пада – нови императив – „оног тренутка  када му Москва откаже досадашњу пуну подршку“. По лондонским анализама овде се трачак светла види у неколико последњих потеза из Москве, који су у Вајтхолу прочитани као „нове вибрације“ Кремља у руско-сиријској саги. Паралелно, у Форин офису се припрема, колико чујемо, „пакет подстицаја“ Кремљу уколико се дефинитивно покаже да „нових вибрација“ има, да су Медведев и Путин почели, заиста, да се колебају у даљој подршци Асаду.

НОВИ РАТ ИЛИ ДРАКОНСКЕ САНКЦИЈЕ
„Подстицаји“? Једна од идеја је, чује се закулисно, дипломатско сугерисање тандему Медведев-Путин да би Асадов одлазак управо користио руским интересима. Из разговора са инсајдерима у Форин офису, може се, међутим, понети утисак да су „подстицаји“ ништа више него лепше упаковано упозорење, чак и претња Кремљу да би, истраје ли Москва на досадашњој опструкцији западног пројекта у Сирији и Ирану, Запад са симпатијама гледао на (читај подстицао) „хаос“ који су на југу Русије муслиманске (сунитске) мањине ионако спремне да  изазову.
У поменутој анализи „Њујорк тајмса“, под насловом „Слабљење Ирана почиње Сиријом“, готово се експлицира ова шећерлема Москви: „Руски интереси нису синхрони са иранским; Москва има шансу да то и увиди ако би повукла подршку Асаду. Русија, природно, жели да задржи своје базе у Тартусу и Латакији (Медитеран) и да остане највећи снабдевач Дамаска оружјем. Ако је Вашингтон спреман да (јој) то дозволи, а да је при томе не остави по страни, као што је то учинио приликом интервенције (НАТО) у Либији, синхронизовање руско-америчких интереса може да поплоча пут за Асадов пад“.
А када се заврши посао у Дамаску – иду даље анализе – тектонски се мења целокупни баланс снага на Блиском истоку. Пројектанти рачунају да ће „терористи“, које у региону на израелским границама спонзорише Иран, изгубити тло под ногама. Хезболах ће изгубити упоришта у Сирији и Либану, а Хамас у Гази, виталан канал наоружавања.
„Pax Аmericana“,тако, добија нови хоризонт. Овај пут на арапском истоку, у срцу нафтних  поља у Заливу и комшилуку енергетских извора у Централној Азији, виа Иран. Тако ће нови сет коцкица „Великог дизајна“ лећи на своје место. У Дамаску ће Асад да буде оборен, а на власт доведен „кооперативни“ режим. И тако ће се прекинути веза са Ираном. И спречити техерански свештеници да у Сирији, на пушкомет од Израела, „држе своје прсте на ракетним окидачима“, на пројектилима кратког и средњег домета каквих, по проценама војних експерата у Лондону, тренутно у Сирији има преко две стотине, способних да ударају по целој Давидовој држави. Овог тренутка, каже се даље, један број ових пројектила носи и хемијске бојеве главе.
Ефраим Халеви види, зато, у садашњем сиријском конфликту богомдану прилику да се једном заувек ликвидира иранска претња егзистенцији Израела. Па ако „међународна заједница не приграби указану прилику, а ирански утицај у Сирији остане неокрњен, свет ће бити суочен са дилемом да бира између новог рата – са свим његовим непредвидљивим последицама – и драконских санкција које би, пак, довеле до експлозије цена нафте и непредвидљивог економског хаоса“. Халеви инсистира да САД и Русија „не желе ни једно, ни друго“. Ерго: Сирија је постала идеална прилика за трећу опцију, при којој „ни Америка, ни Русија не могу себи да дозволе луксуз да пропусте прилику“.
Како ће извести ово „отварање очију“ Кремљу, да му је већи интерес него губитак уколико напусти Асада и не омета нови марш Империје, широко је отворено питање све док се не покаже да ли је иза зидина Кремља дошло до колебања и да ли је могуће да Москва понови либијски преседан у случају Сирије. Али мобилизација одреда за „трећу шансу“ већ је у процесу: спољни фактор у Сирији је већ прешао Рубикон, док се регионална мобилизација приводи крају. Суседна Турска је директно ангажована у подршци сиријским побуњеницима. На састанку Давутоглу-Хилари Клинтон, Турчин је чак изашао са идејом да се Асад обара и без атеста УН, будући да  Руси и Кинези још неће у воз. Америка са своје стране већ увелико дотура оружје устаницима. Сиријски опозиционари обучавају се у турској (америчкој) бази Инџирлик још од маја прошле године.

ПУТ У ПОДМОСКОВЉЕ
Групе британских и катарских командоса активно су дејствовали у бици за Хомс, опскрбљени америчким заштитним прслуцима, компјутерима, мобилним телефонима. Нови либијски пријатељи Америке укључени су у одреде такозване „Сиријске Слободне армије“, са све оружјем из бивших Гадафијевих арсенала. Донедавни командант такозване „Либијске борбене групе“ и војни гувернер Триполија у време обарања Гадафија, жестоки исламиста, Абдел Хаким Белхаџ, руководи тренутно убацивањем либијских „револуционара“ у Сирију. Најсвежије информације у Лондону говоре да је Махди ел Харати дао оставку на дужност заменика војног команданта Триполија, како би преузео контролу над организовањем Сиријске Слободне армије.
Јавна је тајна да су после позива америчког човека у Заливу катарског емира Калифе ел Танија да се пошаљу арапске трупе на Асада, војне базе на турској граници према Сирији постале транзитне станице за логистичку помоћ побуњеницима, а да немаркирани НАТО авиони оперишу са турске територије, из Искендеруна, где је регистровано и присуство либијских „командоса“.
Сума сумарум, Дамаск мора да падне да би пао Техеран. А Техеран мора да падне, не зато што, наводно, муле праве атомску бомбу – каквих, узгред, Израел има већ две стотине – и што је, наводно, намеран да је баци на мирољубиви Израел, него Техеран мора да падне као што су  падали у „арапском пролећу“ Тунис, Либија, Египат, Јемен… И без обзира на то како се буде изводио сценарио за Сирију и Иран, циљ је пројектован далеко изван граница Сирије и Ирана.
У говору у „Комонвелт“ клубу, у Калифорнији (2007), пензионисани амерички генерал Весли Кларк цитирао је један документ израђен (2001) у Кабинету тадашњег шефа Пентагона. У документу се говори о „коренитом преструктуирању Средњег истока и Северне Африке“. Документ је део „Великог дизајна“,такозваног „Пројекта новог америчког столећа“(ПНАС): „Систематска дестабилизација влада у Ираку, Сомалији, Судану, Либији, Либану“. А циљ?  „Уклањање ауторитативних режима који гуше мирну опозицију.“
Речено – учињено. Ирак је разорен, а квислиншка влада устоличена у Багдаду. Либија је окупирана, Гадафи ликвидиран. У Египту тече инструментализација народне побуне и муке са непланираном победом исламиста на изборима. У Јемену су инсталирани „кооперативни“ колаборанти. Сомалију пуштају да још мало искрвари у грађанском рату пре него што НАТО почне да дотура своју „хуманитарну помоћ“. У Судану су отцепили југ од севера, а председника Башара већ гоне за      „ратне злочине“ пред „Међународним судом“… Остао је још недовршен  бизнис у Сирији и Ирану. Када се, и ако се то деси, завршиће се „коренито преструктуирање Средњег истока и Северне Африке“, а пут у Подмосковље биће широм отворен.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *