Турске серије и наша историја

Пише Владимир Димитријевић

Да ли су ТВ серије, попут ове о „Сулејману Величанственом“ чије  приказивање код нас управо прати велико интересовање публике,  претходница зелених застава на Калемегдану, наравно – не оних у оквиру будућих спортских надметања

Да су дахије имале „РТС“ и друге „евроатлантске“ телевизије  до Првог српског устанка никад не би дошло: већина Срба би опијена гледала трбушни плес из Стамбола и, наравно, турске серије, а Сулејман Величанствени би им био омиљени лик. Али, ето, десило се: дахије ипак нису биле у могућности да тако снажно утичу на јавно мњење. Ипак, захваљујући културној политици жутих који раде за зелене (при чему не мислимо на еколошки покрет) – „то је нама наша борба дала/ на екрану султана, машала!“ Суштински гледано, Турцима се није чудити: њихова држава има 100 милиона становника, и у успону је; а кад је тако, снимају се патриотски филмови и породичне серије, који буде народ и испуњавају га очекивањем обнове златног доба или неке велике историјске улоге.  Дакле, Турци раде оно што би требало да ради сваки озбиљан и, макар колико, слободан народ. Код нас се снимају филмови који Србе приказују као неразумну стоку, чак и у херојском Првом светском рату (попут Драгојевићевог „Свети Георгије убива аждаху“) или као ратне злочинце и полуделе убице (да не набрајамо)… Није чудо што народ, уморан од бесмисла, баци поглед на туђе као да је његово сопствено, и кад нема филма о цару Душану загледа се у султана Сулејмана. Па ипак, ипак… То доказује да смо потонули у повелику бесловесност, јер, како рече Жарко Видовић, историјске свести нема без свести о злу. А нама Сулејман није био „Величанствени“. И није нам био добар. Све до сада, у ТВ серији.

СРБИ У БОРБИ ПРОТИВ СУЛЕЈМАНА

[restrictedarea]

Енглески писац Честертон је говорио да је традиција демократија покојника: они гласају својим надгробницима. Шта би нам рекли преци да виде како се дивимо Сулејману као узвишеном и романтичном јунаку? Поготово преци који су, с мачем у једној и крстом у другој руци, дочекивали његов продор у српске градове и крајеве? Погледајмо историју, да чујемо одговор. Године 1520, као двадесетогодишњак, Сулејман долази на престо. Већ 1521, ето га у походу на Шабац, а затим га видимо како спаљује тврђаву српских деспота, Купиник. Затим креће на Београд, који држе Мађари (летописац вели: „И опколише одасвуд славни Београд и друге суседне градове и летијаху као крилате змије палећи села и градове“). Земун бране браћа Михаило и Марко Скобалић са 400 српских шајкаша, а Београд неустрашиви шајкашки вођа Петар Овчаревић. Град је пао 29. августа, а Сулејман је наредио пресељење великог дела српских Београђана у околину Цариграда, где је основана Белиград махала  (и Хитлер је, преко својих генерала, претио Недићу да ће град на ушћу Саве у Дунав бити расељен од  бунтовних Срба и да ће бити претворен у „Принц Ојгенштат“). Летописци забележише како султан „расипа по Срему градове“, а „дивна места и села запустеше“, док цркве беху попаљене и опљачкане. Срби, сасвим „политички некоректно“, настављају борбу против Турака; њихов војвода Радич Божић туче пљачкашке одреде Османлија 1522. године код Петроварадина. Војвода Павле Бакић прелази из Шумадије у Угарску и учествује у великим биткама против Сулејмана 1526, приликом његовог похода на Будим. Борбама против Турака се придружује и српски кнез из Паштровића Свети Стефан (Штиљановић), он стиже у Угарску као појачање нашим крајишницима. Павле Бакић је водио борбе против Турака на челу са Сулејманом, који је имао војску од 200 хиљада људи, чак и на територији данашње Словеније. Добивши, због изузетних заслуга у војевању против мухамеданских јуришника, титулу деспота, Бакић јуначки гине у борби код Горјана,октобра 1536. године. И тако даље… Додуше, не би требало заборавити да је Мехмед паша Соколовић, славни војсковођа и десна рука Сулејманова, такође био Србин… Таква је трагедија наше историје на балканској ветрометини. „Крст носити вама је суђено, / страшне борбе с својим и с туђином“, рекао би Његош. А да видимо како се живело за оног земана. То јест, како су Срби живели. Турцима је свакако било боље.

„ИЗ СЛАВНИХ ДАНА ЦАРА СУЛЕЈМАНА“
Године 1530, у доба највеће моћи главног јунака  у нас популарне ТВ серије, Фердинанд, краљ Аустрије, Чешке и Угарске, послао је делегацију у Стамбол, надајући се да ће  с турским царем склопити ако не мир, а оно бар дуже примирје. Међу изасланицима се нашао и преводилац за латински језик Бенедикт Курипешић, који је иза себе оставио „Путопис кроз Босну, Србију, Бугарску и Румелију“. Одатле сазнајемо праву причу о  условима живота нашег народа под Сулејманом, за Турке Величанственим. Ево неколико сличица: „Јутрос кад смо улазили у варош Врхбосну, тераху мимо нас, с десне стране, као стоку петнаесторо до шеснаесторо деце, дечака и девојчица, јер их не могоше све продати на тржишту. Нека им се Бог смилује!“ О турском цару постоји и податак да је после основног пореза, од 50 аспри, увео и нове, по 30-40 аспри од мушких глава, па порез на свако грло стоке, њиву, ливаду, башту и вршај, чак и на „свака врата у кући“. ( Личи ли вам то на пореску политику коалиције „За европску Турску“, пардон, „Србију“?) Такође, „Турчин не да више да се цркве поправљају или нове зидају. На тај начин мисли он да их (рају, нап. В. Д) присили да пређу на његову веру“. Ту је и данак у крви: „(…)Он узима сваке године, као што је обичај у Турској, из сваког места или краја, треће, четврто или пето мушко дете или дечака. При томе бира најлепше или најокретније, тако да се од оца и мајке, иако имају само једно дете, одузима и то дете, само ако је лепо и окретно(…)“ Раја је радо гледала западне хришћане, али јавно од њих ништа нису смели да приме, јер „често су Турци пред нама тукли не само старе, него и младе, па чак и жене“, каже путописац. Нарочито су жалили што их Турци приморавају да ратују против хришћана. По Курипешићу, Босна је слабо настањена из три разлога: честа је куга, турски намети огромни, а страшан је и „данак у крви“ : „Сви су њихови јаничари најбоље слуге, чиновници и капетани, Босанци. Турци их сматрају најбољим, најпобожнијим и највернијим људима, који воле да себе сматрају правим Турцима; зато се њима више верује него правим Турцима“, вели Курипешић. (Шта се променило за ових пет векова, с обзиром на заставе које се вијоре на утакмицама у Рашкој области?) А што се тиче српског економског просперитета под „Величанственим“, путописац је јасан: „Поред путева је земља најслабије обрађена због тога што им Турци, путујући тамо-амо, силом одузимају све што имају, а не плаћају за то ништа. Отимају им и отржу залогај из уста као дивљи и бесни пси, вуци или лавови. Због тога сироти људи беже са целом својом имовином у планине и на плодне пашњаке далеко од путева, па ту обрађују своју земљу“. Толико о просперитету.

ПРАВИ ЦИЉ ОВЕ ПРИЧЕ
Да у појединим врстама лудила има система, знао је и Шекспиров Полоније. Лудило домаћих евроентузијаста – туркофила није изузетак. Али Риза Чолак, амбасадор Турске у нас, у изјави за „Прес“(13. март 2012), истиче да Турци и ми имамо слично схватање породичних односа, и да то доказује да су наше две земље „пријатељске“ (додуше, ништа није рекао о ангажману НАТО Турске у бомбардовању Србије 1999), а наш социолог Невен Цвјетићанин, изјавио  је, у складу са својом дубоком социолошком мудрошћу и тренутним политичким ангажманом: „То што Срби воле и гледају турске серије показује да су менталитети два народа слични, те да би се могли добро слагати и на пословном плану“. (Из те перспективе, могли бисмо много боље да се слажемо с Русима, али је очито да наше ЕУ – „црвен фесић“ вођство преферира стамболске, а не руске ТВ садржаје). Мислите о томе, читаоци! Империја поново спрема Турке да дођу у Србију, овог пута на много дуже него некада. Зато се  у Ташмајданском парку диже споменик русофобном азербејџанском вођи, инспиратору покоља јерменских хришћана, о чему је, у прошлом „Печату“, писао Јово Бајић – Азербејџан, који је тај вођа обликовао после изласка из СССР-а, је најближи турски савезник; зато се Лађевци претварају у цивилни аеродром (у шта су Турци уложили 10 милиона евра), а на Пештеру се спрема зидање турског града – Лађевци су близу, код Краљева, па ће мајстори, материјал, а можда и будући колонисти моћи лако да се пребацују до пештерског одредишта (Наташа Јовановић: „Царски друмови на Пештер планини“, „Печат“, 135/2010); а Зоран Милошевић је у тексту објављеном у „Печату“, 16. фебруара, показао да ће снабдевање НАТО трупа у походу на Блиски исток и Русију, ићи из Барија, преко Бара, Србије, Румуније, Грузије и Азербејџана, због чега нас ШуНАТОвац и његова дружина увлаче у НАТО. Да помогнемо геополитичком пројекту „зелене трансверзале“, између осталог (због кога је Косово у фусноти ) ТВ серије, попут ове о „Величанственом“ су претходница зелених застава на Калемегдану. Наравно, не у оквиру будућих спортских надметања.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Sve ste u pravu osim cinjenice istorijske da nam je taj isti Sulejman vratio sprsku patrijarsiju postavivsi Makarija Sokolovica na njeno celo,i da je za nas ucinio vise nego i Slobo i Tadic a bogami i oni ostali prije,pogledajte kako se Srbija razvijala za vreme njega a i to sve zahvaljujuci Mehmed Pasi Sokolovicu Koji je bio njegov veliki vezir…dajem glas Sulejmanu bolji je od nasih nazovi velikih srba koji su nas unazadili…pre nego napisete ovakav tekst bar procitajte sta kazu istorijski udzbenici i istorijske cinjenice

  2. Ne znam šta imate protiv turaka, pa svi trčite na letovanje u Tursku ko sumanuti, idete da se oblačite u Turskoj i da ne pišem šta sve, i sad odjednom smetaju vam turske serije. Ove serije su za razbibrigu isto što je bila i Kasandra, ljovisna i osale koje su bile popularne u Srbiji a danas ih se više niko i ne seća. Kad prodje vreme niko se više neće sećati ni ovih serija tako da nema bojazni da će nas ove serije eventualno upropastiti

  3. Радим код Србина-дугује радницима пет плата са тенденцијом увећања дуга.Жена не ради,а треба платити школу,режије,итд.
    Хоћу да кажем,можда би нам под Турцима било другачије.И овако смо колонија

  4. куку и леле,
    после оваквих коментара, шта да се каже? Неверујем да су их Срби писали и то они који читају Печат, немогуће.

  5. Ма ово је све Ћирко писо, реко му Шојић!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *