Почетна / Други пишу / Светска криза као тест вишеполарности

Светска криза као тест вишеполарности

Алексеј Пиљко, доцент факултета међународне политике Московског државног универзитета

Сиријска криза и динамика њеног развоја објективно сведоче о томе да је модел међународних односа, који је настао након распада биполарног система за последњих десет година ипак претрпео одређене измене. Наравно, моноцентризам на светској сцени још увек није превладан, али се данас све више „разлокава“. Цео комплекс међудржавних односа стиче сложен, вишеполарни карактер.

Довољно је сетити се НАТО агресије према Југославији 1999. године да би се човек уверио у тачност ове тврдње. Типична ситуација: на територији суверене државе избио је етнички сукоб, који је довео до формирања сепаратистичке енклаве Косово. На сличне изазове наишле су многе државе. Постоји приличан број решења за настали проблем – од врло благих до окрутних. Можда руководство у Београду није изабрало најбољу варијанту за решавање кризе на Косову. Ипак, Југославија је била независна земља, која је поседовала политички суверенитет. И по важећем међународном праву мешање у њене унутрашње послове је било недопустиво.

Међутим, у овом случају је закон занемарен. Победило је право јачег. Ниједна од земаља НАТО чак се није потрудила ни да сазове седницу Савета безбедности ОУН пре почетка војне акције. Она је почела тек после упорног захтева Русије. Дакле, на крхотинама међународне легитимности створене после 1945. године почела је да се формира нова реалност – паралелно међународно право. Другим речима, група земаља на челу с лидером, Сједињеним Државама, 1990-их година прошлог века је „приватизовала“ механизам за решавање силом конфликата на међународној сцени и подигла је на пиједестал концепцију „хуманитарне интервенције“. Самим тим, Северноатлантска алијанса је добила изванредан инструмент за некажњено мешање у унутрашње послове сваке земље.

Уосталом, после југословенске кампање у НАТО је дошло до извесног отрежњења. Тромесечно окрутно стрељање европске државе изазвало је очигледно одсуство жеље да се таквим методама прибегава у будуће. Ипак, то се у мањој мери тицало САД које су одлучиле да ће у првој деценији XXI века учврстити оно што су постигле и да ће успоставивши америчку хегемонију на Балкану прећи на вршење контроле на Блиском истоку. Резултат оваквог геополитичког размишљања представљала је операција замене режима у Ираку 2003. године.

Овог пута Вашингтон и Лондон који га је активно подржавао, чак нису ни смишљали некакве сложене шеме и прибегли су коришћењу исте ове идеје „хуманитарне интервенције“. Ирак је оптужен за производњу оружја за масовно уништење чији трагови нису пронађени ни после завршетка војне кампање. Кршење међународног права је било до те мере вапијуће да су чак и најближи савезници Сједињених Држава – Француска и Немачка – заједно с Русијом, наступили против војне акције која је више личила на ратни злочин.

Али, од 2003. године је прошло доста времена. Кампања у Ираку, која је замишљена као лака шетња, претворила се за Американце у осмогодишњи крвави рат, погинуло је преко четири хиљаде војника и војска је неславно изведена. Амерички стручњак, близак администрацији Беле куће, у недавном разговору је аутору ових редова рекао да је прошле године председник Обама дуго и неуспешно наговарао ирачког премијера Нурија ел Маликија да сачува војно присуство САД у Ираку у дугорочној перспективи. Ипак, није имао успеха у томе.

Своју улогу у смањењу апетита Вашингтона одиграла је и светска финансијко-економска криза која је почела. Америчка економија, преоптерећена дуговима, данас просто не може да издржи агресивну спољну политику, која је спровођена 1990-их и 2000-их година. Са сличним проблемима срећу се и земље Европске уније. Последњи акорд спољне интервенције представљала је операција у Либији, где су САД први пут покушале да промене тактику – да главни део расхода и трошкова пребаце на своје европске савезнике.

Лондон и Париз су у прво време с великим ентузијазмом прихватили своју нову улогу рачунајући на јачање сопствених позиција у Северној Африци. Вероватно су британска и француска елита рачунале на то да ће се реванширати Либији због неуспеха Суецке авантуре, која се одиграла далеке 1956. године. Ипак, Велика Британија и Француска због ограничености својих финансијских и војних могућности, нису успеле да оправдају „високо поверење“ које им је указано. Америка је морала да им пружа активну помоћ. На крају, после колективних напора, који су предузимани скоро годину дана либијски режим је пао у крви и рушевинама. Ипак, по свему судећи, западне државе више не могу да наставе у овом темпу.

Тренутна ситуација у Сирији показује да се може испоставити да је Дамаск за САД и ЕУ тврд орах. Сиријске државне институције су много јаче, а оружане снаге много способније за борбу од оних којима је располагао режим пуковника Моамера Гадафија. У прво време су присталице интервенције рачунале на народни устанак против владе Башара Асада, на стварање моћних жаришта отпора под контролом опозиције, која би се са временом могла претворити у  „зоне безбедности“ и користити за уништавање сиријске државе. Како се испоставило, погрешили су у рачуници.

Освајање града Хомса од стране владиних снага и недавна успешна операција у Идлибу показују да је ниво резистентности политичког руководства Сирије врло висок. Осим тога, огромну улогу у спречавању напада на Сирију одиграла је чврста позиција Русије и Кине. Наступивши у истом фронту Москва и Пекинг су показали да се више неће мирити с униполарношћу и да сматрају да у основи међудржавних односа треба да буде међународно право, а не жеља неких да се избаве режима у овој или оној земљи.

Ово сведочи о томе како се до 2012. године ситуација у свету променила. Русија, Кина и низ других држава су такође протестовали против агресије према Југославији и Ираку, али њихови гласови нису били саслушани.

Међутим, данас су САД и ЕУ приморани да их ослушкују. Тако су се шефови МИП земаља-учесница у Европској унији заложили против увођења војске у Сирију. А председник Обама је изјавио да би била грешка од стране САД да „предузму једнострана војна дејства“. Дакле, ситуација у вези са Сиријом сад представља тест на вишеполарност за цео систем међунарондих односа. И то како ће се на крају разрешити сиријска криза показаће да ли је наш свет постао вишеполаран или му тек предстоји да се одрекне униполарног диктата.

Извор: Глас Русије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *