Почетна / Колумне / Српско-немачка геополитичка вртешка

Српско-немачка геополитичка вртешка

Пише Драгомир Анђелковић

Наши односи са Берлином могу да добију не само економски, већ можда и политички конструктивну димензију, али и да наставе да се одвијају досадашњом, по нас национално деструктивном трасом. У вези са тим, веома је битно како ће се понашати постизборни официјелни Београд

 

Српски парадокс је и у томе што се налазимо између германске Сциле и Харибде. Немачка нам је често била кључни, а увек међу најважнијим привредним партнерима. Њен економски значај за нас је константа, и када смо у добрим односима, и када међу нама постоје велике политичке баријере. А оне су неретко бивале, а и данас су, баш такве. За нас је од краја 19. века, од када је повела политику „похода на Исток“, Немачка често била непријатељски фактор. Ту улогу имала је и током епохе распада Југославије и „ратова за југословенско наслеђе“. Све поменуто чини оквир у којем би требало сагледати и, несумњиво веома важну, посету вођства наше највеће опозиционе странке СНС, СР Немачкој.

ОД БАЛТИКА ДО КОСОВА
Крајем прошле недеље, у Берлину и Хамбургу боравили су Томислав Николић, Александар Вучић и Александар Николић (председник, његов заменик и члан председништва СНС-а). Тамо су се састали са релевантним представницима свих парламентарних странака, званичницима Министарства спољних послова и низом угледних привредника, потенцијално заинтересованих за улагање у Србију. Ту су челници СНС-а чули ставове немачке стране у вези са битним економским и политичким питањима. Но, ту је било мало новог. Срби већ знају шта траже Немци. Важније од тога је да они чују шта ми имамо да кажемо. Ми смо мали народ великог ега и неретко не схватамо да нам други (поготово у глобалним размерама моћни фактори) не посвећују онолику пажњу као што мислимо, те да је битно да им, у правом тренутку и на правом месту, кажемо шта имамо. Неретко, бар део тога, није познат људима који и те како могу да буду битни за нашу судбину.
Немачки парламентарци су поновили да Берлин не тражи да признамо Косово, али да се, посебно с обзиром на то да је Србија добила статус кандидата и чека датум почетка преговора, од ње очекује да са Приштином нађе и реализује „остварљива решења када је реч о питањима везаним за свакодневни живот људи, путовања или гранични режим“. Немци – како наглашавају – не желе да им се понови Кипарски случај, тј. да држава оптерећена територијалним споровима уђе у ЕУ и у њу унесе тензије са својим окружењем. То се, без корекције коју сами морамо да изборимо, по нас неповољно пројектује на статус Косова и Метохије у целини, али и северног дела те наше покрајине, који је не само историјско-правно већ и етнички већински српски. Сигурно Берлин нема у виду такво јасно дефинисање српских граница, да оне не буду на Проклетијама, већ на Копаонику. А наша актуелни режим томе не парира, већ олако повлађује Берлину. Додуше, лаже он и Запад. Због унутрашњополитичких рачуна избегава да уради оно што је претходно обећао. То је боље него да аутоматски испоручи све што је на речима продао. Но, тиме се не решавају проблеми, нити се прагматично одлажу за боље време.
Наведено у вези са оним што су Немци рекли представницима СНС-а, могли смо да нађемо у штампи. Али нисмо наишли на њихов одговор. Од стране властодржаца контролисаним српским медијима очито је било наложено да прикажу да се СНС прећутно сложио са захтевима Берлина. Међутим, то није био случај, што ме радује. Неретко ми смета што и наше опозиционе странке, у жељи да делују конструктивно, беже од важних државотворних питања. Тиме не само да изазивају критике патриотске јавности, већ призивају и проблеме друге врсте. Да касније не би било горе, црвена линија у вези са минимумом наших националних интереса мора да се повуче, што ДС, док је био у опозицији, не да никада није учинио већ је, како америчке дипломатске депеше сведоче, тада обећао да ће дати Косово и Метојију.
Т. Николић је у Берлину истакао да је српска страна свесна да Београд на стари начин неће моћи да управља покрајином, али и да би сви требало да схвате да ни Приштина не може да успостави контролу над севером Косова. То су чињенице које морају да се уваже ако се жели одрживо решење. Већина Срба на КиМ није спремна да прихвати косовску „независност“ и неопходно је да се нађе функционално решење које би омогућило да живе у српским институционалним оквирима, наравно у складу са стањем на терену, асиметричним када се ради о северу и осталим деловима Косова. Да се поново вратим речима председника СНС-а – пренебрегавање тога, и покушај да се Србима на северу наметне власт Приштине, односно да се онима јужно од Ибра сузи простор за институционално повезивање са Београдом, довео би до масовног егзодуса Срба. Да ли су Берлин и Брисел спремни да се сагласе са насиљем, а то је једини начин да се успоставе приштинске институције на северу Косова? Да ли су спремни да поново гледају велике избегличке таласе који запљускују остатак Србије, са свим ризиком који то носи по регионалну политичку и економску стабилност? Да ли је то у складу са „европским вредностима“?

[restrictedarea]

РУСКА ПЕРСПЕКТИВА
Стабилност је, поготово у ово кризно време, за западњаке магична реч. Сада када се ЕУ суочава са бројним изазовима, у зони коју доживљавају као своје двориште, Немци свакако желе мир и ред. Када схвате да то реално може да буде угрожено, по свему судећи, спремни су да преиспитају и решења која су раније нудили. Нарочито када сагледају шири контекст и када се одговарајућа упозорења, посредно или непосредно, упуте људима који у нашем региону препознају свој пословни интерес, а имају велики утицај.
Током сусрета са немачким привредницима – и то како из водећих корпорација као што су „Ербас“ и „Си-Консалт“, тако и привредних комора које окупљају стотине хиљада фирми – представници СНС-а ставили су акценат баш на разне аспекте стабилности. И то праве, а не лажне за коју режим тврди да постоји у Србији. Истакнуто је да ће после пада са власти садашњег режима, бити не само гарантована пуна економска и правна стабилност за сваког старог или новог инвеститора, већ и знатно унапређен пословни амбијент у Србији. „Нико неће морати да подмићује службенике локалне и државне администрације како би добио дозволу за посао.“
Немачким привредницима је нарочито било занимљиво све што им је речено у вези са потенцијалом за њихову сарадњу са Руском Федерацијом, посредством улагања у Србију, што омогућава наш Споразум о слободној трговини са Русијом, какав ниједна друга земља ван постсовјетског простора нема, а који ће још дуго бити на снази пошто је наш евентуални улазак у ЕУ далеко. Немци могу и хоће директно да улажу и у РФ, али некада им више одговара да инвестирају у Србију, имајући у виду и источно тржиште. Радна снага је код нас јефтинија него у Русији, транспортни трошкови везани за производњу су мањи и, коначно, фирме основане на постсовјетском простору погодне су за рад у том региону, а оне у Србији боље су усмерене и ка неким другим меридијанима. Немцима се не исплати баш увек да се ограниче чак ни на само тако велико тржиште као што је руско. Улагање у Србију је, опет, једном ногом ослоњено на балканској периферији Запада, а посредно, преко поменутог споразума са Русијом, другом ногом на истоку. То је наша велика компаративна предност. А има и значајну политичку димензију. Другачије ће генерално, и разуме се у вези са „косовским питањем“, на нас гледати Немци када и кроз српске земље посматрају перспективу својих односа са Русијом.

ОСОВИНА БЕРЛИН-МОСКВА
Бројни светски стручњаци – укључујући и окупљене у оквиру Савета за спољну и одбрамбену политику, реномираном аналитичком центру Руске Федерације – процењују да ће у наредним годинама доћи до продубљивања односа између Русије и ЕУ, а посебно Москве и Берлина. Иако ће ЕУ, још неко време, политички пратити САД, економски интереси ће терати водеће земље Уније да се приближавају Русији и блоку држава у чијем је она средишту, што ће се одразити и на војнополитички однос снага на „Старом континенту“. Не значи да охоли западњаци и даље неће са становишта тзв. „евроцентричних“ предрасуда гледати на руски исток, али ће  му се „срдачно“ осмехивати и још приљежније нудити сарадњу. За њих је интерес изнад свега.
ЕУ до 2020. године, вероватно, неће превазиђи унутрашње слабости, односно постати способна да ефикасно води заједничку одбрамбену и спољну политику. Но, без обзира на то, извесна унутрашња функционална побољшања, као и еманципацију у односу на ослабљену Америку, реално је очекивати већ до средине наше декаде, бар у једној зони ЕУ („Стара Европа“). Поготово уз помоћ кризног катализатора. У складу са тим – како истиче чувени руски аналитичар С. Карганов –  свестрано јачање сарадње „између Русије и ЕУ биће могуће после 2013-2015. године, на основу превазилажења садашње изражене супротности у сфери енергетике, а такође знатно веће размене инвестиција и креирања јединственог приступа међународној безбедности“.
Руски експерти немају дилеме око изузетне перспективе руско-немачких односа, без обзира на то каква судбина била ЕУ, па понекад говоре и о осовини Москва-Берлин као носећем елементу европске сарадње. Штавише, иако не тврде да ће бити тако, сматрају да постоји могућност да побољшање односа између, не само парцијално Берлина, већ и целе ЕУ и Русије (ако Унија у садашњем опсегу преживи кризу), подстакне Вашингтон да почне да се понаша конструктивно према Руској Федерацији, па до стратешког зближавања дође на простору од Лос Анђелеса, преко Берлина, до Владивостока (у прилог чега Руси упорно раде, нпр. предлогом нацрта Уговора о европској безбедности). Ради спасавања евроатлантских интеграција, можда САД прихвате и нову, енергетско-сировинским и другим економским потребама мотивисану, евроазијску димензију политике ЕУ.

СРПСКА ЕВРОАЗИЈСКА РАСКРСНИЦА
Како год било, Немачка и Русија су већ сада стратешки партнери, а у будућности ће то бити још више. А ми се налазимо у зони укрштања њихових (и не само њихових) интереса. За нас је од огромног значаја Русија, која нам је, ма колико (не без разлога) некад били незадовољни оним што за нас чини, кроз историју ипак била много наклоњенија него било која друга велика сила. И сада нам помаже у вези са нашом борбом за очување КиМ-а и спречавање подривања, па и негирања Републике Српске. У поређењу са официјелним Београдом, Руси су већи Срби од „жутих Срба“. Што се Немачке тиче, као што сам рекао, у овом тренутку нам није политички наклоњена, али и без руске димензије свог наступа на Балкану, има интерес да са нама озбиљно економски сарађује. Тим пре то важи када се у српско-немачке односе уплете и руски фактор, чему би ми требало максимално да допринесемо.
Зато је од огромног државног значаја што је у кључном моменту, када се код нас поново деле карте, од стране странке која је у средишту онога што може да буде реална алтернатива садашњем режиму, Немцима поручено да је Србија спремна на пуну сарадњу како би биле унапређене наше међусобне економске и политичке везе, али и да има црвене линије од којих не одустаје. Када то каже режим, који више нико озбиљно не схвата, то има много мањи значај. Немци, као и сви други велики играчи, воле да имају доминантну улогу, односно да раде са страним властодршцима вазалног типа, који ће снисходљиво извршавати налоге. Али, нису сви налози исти. А поставља се и питање кредибилитета вазала.
Наш актуелни режим је показао да је спреман да тргује српском територијом како би купио подршку да влада земљом, што пре свега схвата као могућност да је експлоатише. Но, када се додирну лично-партијски интереси његових главешина, веома је жилав у пружању отпора. А Немцима је и те како битно у каквом ће окружењу њихов бизнис радити у Србији. Драго им је када се њихови налози реализују у вези са Косовом или Војводином, али су им још дражи профити њихових компанија. Није им свеједно да ли ће се оне и даље суочавати са неефикасним системом, у којем царују лоповлук, корупција, криминал или ће имати могућност да послују у здравом друштвеном амбијенту. Уз то, Берлин је свестан колика опасност по регионалну стабилност прети од метастазирања последица системских недостатакa. Балкан се за сада не суочава са реалном опасношћу од класичних ратова, државних удара и сличних процеса, али реално може да дође до експлозије социјалног незадовољства, са свим хаосом и тешкоћама које по постојеће инвеститоре то носи (а многи од њих су Немци), као и могућим рекама азиланата које би кренуле ка Западу. Да би се све то избегло, у Берлину су свесни да у Србији нешто мора да се мења, а партија која је на основу свог вишегодишњег владања постала симбол нашег лошег система – а то је ДС – тешко да може да донесе потребно побољшање. Отуда, важно је било предочити немачким званичницима да промена власти у Београду не да неће угрозити стабилност, већ да претенденти на водећу улогу у Србији намеравају  и да је додатно учврсте и продубе. То има државотворни, а не примарно дневнополитички значај!

РЕАЛНИ МОДЕЛ СУЖИВОТА
Да се не лажемо, нећемо брзо у ЕУ ако у Унију икада и уђемо. Лично сам евроскептик, али свој став никоме не намећем. Рационално је да хладне главе анализирамо како да извучемо за Србију, и Српство у целини, што већу корист, а да избегнемо штету, где год је то могуће. За нас је без алтернативе једино наша нација и њене државе (Србија, Црна Гора, Српска), а све друго је само средство које би требало да буде у функцији нашег бољитка. Тако ваља приступити и ЕУ интеграцијама, што значи да би са Унијом требало да се трудимо да сарађујемо где год нам то одговара, и колико год је на тим пољима могуће. А оно што није спорно, свакако нам се исплати да у Србију дође што више немачког капитала, како ради тога да би повећали производњу и запосленост, тако и у циљу побољшања политичких преговарачких позиција.
Немци се другачије односе према државама где је у значајној мери присутан њихов капитал, а на други начин тамо где он има маргиналну улогу. Наравно, под условом да ту неко битан има храбрости да им каже да морају да уваже и интересе друге стране, пошто последице другачијег понашања и по њих могу да буду непријатне. Чини ми се да је делегација СНС-а – према којем сам, као и када се ради о другим опозиционим, а не само позиционим чиниоцима, неретко критичан – са аспекта реченог поступила паметно. Пружила је Немцима српску (а не тек партијску) руку, указала каква је корист (и то у ширим, европским и руским размерама) ако она буде прихваћена, али и наговестила да ни за Немачку не би било добро да не уважи наше виталне националне интересе, те да тако изазове ланац опасних догађаја.
Паметно је да са Немцима, односно преко њих са Приштином, тражимо modus vivendi (модел живота). У питању је израз који означава неко решење међу странама које се око нечега суштински не слажу, а до даљњег омогућава ублажавање тензија и какву-такву коегзистенцију. Косово и Метохију не смемо да признамо, нити да без признања третирамо као „независну државу“. Но – разуме се, не онако како то ради Тадић преко Стефановића – морамо да тражимо функционална решења која би омогућила опстанак Срба јужно од Ибра и регионалну пословну сарадњу од које зависи и привлачност Србије за стране инвеститоре (макар на основу тога што би се избегао негативан став релевантних влада, који би се изразито лоше одразио на нашу пословну климу). С друге стране, оно што је за нас неприхватљиви ултиматум, сличан Аустроугарском из предратног лета 1914. године, то је захтев да препустимо позиције које имамо на северу и, на другачији начин, у осталим деловима српске јужне покрајине. Важно је Немцима понављати, на начин који продуктивно кореспондира са њиховим идејним склопом, какве би биле импликације насилног покушаја наметања стега приштинске сепаратистичке квазидржаве косовско-метохијским Србима и осталим грађанима лојалним Србији.

СНАГА НАЦИЈЕ
Када су нам већ актуелни властодршци уништили војску, бар елементарно самоодржив економски систем и неке друге важне стубове истинске државности, сада нам ништа не остаје него да паметно тактизирамо и балансирамо међу великим силама. Наравно, са циљем да држава, а не као сада, да само поједини политичари профитирају. У свему томе значајну улогу има и анимирање пословних кругова да улажу у Србију и на темељу тога, што ће увидети пословни значај који наш простор има у евроазијским димензијама. Када то на прави начин схвате, они ће бити важно, не само економско, него и политичко везивно ткиво. Немачки као и други западни или руски бизнисмени, имају и те какав утицај на политичке потезе које повлаче њихове владе. Само је потребно навести их да препознају свој интерес, и у складу са њим да делују на државно-политичке структуре. Свакако, Немачка нам преко ноћи неће постати пријатељ. Она неће радикално одустати од политике коју води према нама, али битно је да је бар ублажимо на начин који нам омогућава да узмемо дах. Ако се ствари у наредним годинама буду одвијале на линији Москва-Берлин, онако као што очекују у Русији (али и у Немачкој, мада због САД-а о томе много дискретније говоре), за нас ће то већ бити доста. За коју годину свануће за Србе бољи геополитички дани од ових данашњих. Корективни фактор тежњи свих сила, без обзира на њихова начелна опредељења, представљају стремљења моћних држава до којих им је стало, а Немцима је веома стало до Руса и њихове зоне државних интеграција. Свакако за нас много значи, и из угла веза са Немачком, не само традиционално пријатељство руског и српског народа, већ и оперативни потенцијал изванредне позиције коју неки наши привредно-политички фактори, а вероватно пре свих потпредседник ДСС-а Ненад Поповић, имају у Русији. Све то мора да буде битан део сваке озбиљне политичке калкулације са државотворним претензијама.
Да смо имали национално-одговорну, а не саможиву власт, она би у духу геополитичке вишеслојности и испреплетености, те економских интереса великих сила, одавно деловала. Свима би било предочено какве су могуће последице деловања против наших интереса у вези са Косовом, те би сигурно много мање држава признало ту сепаратистичку творевину. Та шанса је пропуштена, али није и она – коју такође угрожавамо сваким даном владавине садашњег режима – да на прагматичан начин у привредно-политичкој сфери спасавамо оно што на Косову и Метохији још имамо, те да утиремо пут за свеколико економско, идентитетско, војнополитичко јачање Србије. Томе и те како погодује, на начин који није по нас штетан, бар делимично затрпавање политичких ровова који нас деле од Немачке, те изградња економских мостова који са њом (и уз помоћ Русије) могу да нас повежу. А онда ћемо већ видети какви ће у будућности дувати глобални геополитички ветрови и, ако будемо паметни, умећемо да их искористимо. Овакви какви смо данас, тешко да може да нам буде од користи и да нам, којим случајем, у леђа дува добар ветар. Снага је унутар земље, а споља су само шансе за њено испољавање!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *