„Славија 2012“: Девет представа – шест стилова

Пише Рашко В. Јовановић

Глумци са разних страна света – од Ирана до Азербејџана, од Русије до наше земље – из вечери у вече представљали су тематски занимљиве драме писаца разних народа

 

Једанаести пут обасјале су фестивалске светлости мирну улицу Светога Саве на падини Врачара у Београду. Једанаести пут забрујали су гласови глумаца на разним језицима са малене сцене позоришта „Славија“ и заокупили пажњу бројних гледалаца, који су се окупљали током девет вечери друге декаде месеца марта. По већ устаљеном обичају, без велике помпе, отварање фестивала поверено је глумцу. Овога пута била је то Бранка Веселиновић, доајен наших сценских уметника, која је топлим речима говорила о лепоти глуме, али и о неопходности да се  животна егзистенција озари хуманистичким идејама и делањима.
Фестивал „Славија 2012“ донео нам је девет представа и отприлике шест различитих стилских опредељења – почев од реализма  и натурализма, преко јапанског театра 17. века, све до театра апсурда насталог средином прошлог века, позоришта суштине и постдрамског театра. Ако анализирамо програм фестивала уочићемо три тематска круга, од којих је први обухватао класична позоришна дела, други драме са ратном тематиком и трећи са делима која обрађују различите опште теме. Дакле, било је за свакога по нешто – принцип који већ годинама са мање или више успеха примењује Батрић Жарковић, формирајући  не само програм фестивала већ и репертоар Позоришта „Славија“.

[restrictedarea]

„ВЕРА“, РУСИЈА
Уследила је прва фестивалска представа „Осећања“, коју је према мотивима Чеховљеве приповетке „Вера“ приказало Драмско позориште „Иван Гончаров“ из Уљановска, у режији Линаса Заикаускаса. Видели смо једно сценско остварење у духу традиционалног  фолклорног реализма руског позоришта, уз редитељску примену елемената театра покрета. Са оркестром на позорници, глумци су говорили Чеховљеве дијалоге каткад и са наглашеним патосом, а понекад са извесним ироничним отклоном, повремено са игром и песмом: речју – гледали смо живописан фолклорни водвиљ, који нам је откривао развој већ класичне приче о љубавној неостварености. Наиме, драма приказује размимоилажење осећања: Олга, коју је Олга Новицкаја глумила са наглашеним драмским акцентима, заљубљена је и  воли Иљу, који није заинтересован за љубавну везу већ жели да се из мале сеоске средине упути у свет… Иљу је праволинијски доследно играо Иља Пољаков. Из уиграног ансамбла издвајао се Иван Сергејев у улози Медведа. Ако ништа друго, ова представа специфично руске спектакуларности, после које је уследио концерт руских песама и игара у извођењу ансамбла „Руска душа“ под вођством Лидије Ларине, започела је фестивал ведрим акордима.

„ЗЕНОБИА“, РУМУНИЈА
Друге фестивалске вечери видели смо представу драме „Зенобиа“ румунског надреалисте Ђелуа Наума, у извођењу Народног позоришта Клуж-Напока из Румуније. Драма је заснована на прожимању догађања на овом, са збивањима на „ономе свету“. Писац је веома вешто компоновао след свих призора, а редитељки Мони Мариан пошло је за руком да оствари јединствен ток представе, који је у пуној мери пленио пажњу гледалаца. Из уједначеног глумачког ансамбла издвајао се Кристијан Ригман у улози младог Наума и Корнел Реилеану као Наум. Сценографско решење Еугеније Тарасеску-Јиану и видео дизајн Кристијана Лучијана, као и музика Корине Сирбу,  знатно су допринели укупном ефекту представе.

„ЖЕНА ИЗ ПРОШЛОСТИ“, БУГАРСКА
Драму „Жена из прошлости“ савременог немачкога писца Роланда Шимелпфенига, аутора чија се дела изводе широм света, приказало је треће фестивалске вечери Државно драмско и луткарско позориште „Константин Величков“ из Пазарџика (Бугарска). Петоро младих глумаца, од који су троје представљали старије ликове, потрудило се, у режији Петра Денчева, да гледаоцима што убедљивије оживи стил тзв. „позоришта суштине“, који негује овај познати драмски аутор. Учинило нам се да им младоликост није увек дозвољавала да достигну потребан степен убедљивости. Међутим, несумњиви елан, као и динамика њихове игре наишли су на допадање публике, која је срдачно примила понекад и водвиљске ситуације Шимелпфениговог дела, приказаног у реалистичком декору, као и савременим костимима Мариеле Малове.

„ПРЕСУДА“, РУМУНИЈА
Представа драме „Пресуда“ Берија Колинса, коју је у режији Александера Хаузфатера приказало Немачко државно позориште из Темишвара, премостила је рампу позорнице и активирала читаво гледалиште, које се претворило у пороту на судском процесу совјетском официру Андреју Вукову, оптуженом за канибализам у немачком заробљеништву. Наиме, у Другом светском рату седам совјетских официра заточено је у малој просторији једног манастира, у којој живе без икакве хране и воде. Они коцком одабирају кога ће убити и потом појести! О томе говори Вуков, њега мајсторски представља Георг Пец, тако да захваљујући његовом умећу извођење ниједног тренутка није монотоно. Напротив: његово излагање, иако у суштини монодрамско,  издигло се до трагедије античких сразмера.

„ЏЕПОВИ ПУНИ КАМЕЊА“, ПОЉСКА
Пете фестивалске вечери гледали смо драму ирске списатељице Мери Џоунс „Џепови пуни камења“, коју је приказала сцена „Прапремиер ин Витро“ из Лублина у Пољској, у режији Лукаша Вит-Михаловског. Драма приказује два контрастна миљеа – реални свет сиромашнога ирскога села у области Кери и свет филмских илузија. Кад у село бане филмска екипа живот мештана се из основа мења: појединци статирају, други издају собе и пружају остале угоститељске услуге или обављају разне физичке послове… Сви су опчињени филмом, нарочито два једина јунака ове драме – Чарли и Џек, који су изабрани за статисте. Они најпре са чуђењем посматрају како се ради на филму, да би убрзо и сами постали заробљеници филмских илузија… У овој драми, која се код нас изводи у „Атељеу 212“, имамо вишеструк преплет судара илузија и реалности, два глумца представљају пет, односно девет различитих, што мушких, што женских улога, од којих и личност једне филмске звезде. Заиста велики изазов за режију, још већи за глумце. Редитељ Вит-Михаловски саздао је представу за два глумца и три клозетске кабине према сценографском решењу Марека Брауна. Све се у представи дешава око кабина у које актери улазе или излазе, отварајући или затварајући врата, померајући или  обарајући саме кабине.  Два глумца – Бартек Каспшиховски и Шимон Седровски – са  великом вештином постижу бројне метаморфозе израза, уз духовите гегове и смешну мимику. Ипак, учинило нам се извођење донекле предуго, каткад и монотоно. Без обзира на то, овај сценски приказ доказује да се позориште може остварити и у скромним сценским условима, без видео и филмских пројекција.

„КАЈАЊЕ“, АЗЕРБЕЈЏАН
Драма „Кајање“ Хусеинбала Мирамалова, коју је приказало Државно академско народно драмско позориште из Бакуа (Азербејџан),  гледаоце је поново суочила са ратним темама. Реч је о драми авганистанских избеглица у сопственој земљи, који се код нас еуфемистички квалификују као „интерно расељена лица“. У средишту дела је сукоб између Мурада и Ватана, пријатеља из детињства. Док се први у рату обогатио и почео да живи на високој нози, други не може да се помири са ситуацијом и чезне за повратком у Карабах. Редитељ Бахран Османов инсистирао је на подробном реалистичком, заправо натуралистичком приказу драме. Игра глумаца (Нуредин Мехдикханли, Матанат Атакашњијева и Рамиз Новруз) одликовала се сугестивном убедљивошћу и уверљивошћу у изразу. Брижљиво припремљена представа, темом и проблемом који обрађује, неодољиво нас је подсетила на нашу ситуацију и управо стога је наишла на веома топао пријем гледалаца који су шесте фестивалске вечери до последњег места испунили дворану Позоришта „Славија“.

„ТЕНГО“, ИРАН
Било је одиста занимљиво видети представу глумаца Позоришта „Сина Гроуп“ из Техерана, који су приказали „Тенго“, припремљену на основу текста Фарјада Сакија, по мотивима Чеховљеве  драме „Медвед“. Реч је о познатом делу рускога писца, које су ирански глумци извели на персијском језику уз примену јапанских симбола, знакова и покрета из 17. века. На такав приступ глумци из Техерана одлучили су се у жељи да изразе солидарност са народом Јапана, после прошлогодишњег катастрофалног земљотреса у „Земљи излазећег сунца“. Иако је Фарјад Саки скратио Чеховљев текст, сачуван је  основни сукоб драме, који ће се после позива на двобој претворити у излив изненадне љубави двоје протагониста. Рсоул Сакхеи је редитељ, сценограф и кореограф представе. Троје глумаца – Мехранех Бехнахад, Мохсен Хасани Чоками и Расоул Сакхаеи – савршено овладавши позама и покретима јапанског традиционалног театра, виртуозно су извели представу успевши да саопште смисао њене основне поруке, према којој љубав може учинити да се превазиђе и најдубља туга. Стилски децентно изведена представа, прецизно остварена у свим појединостима!

„КРАЈ ПАРТИЈЕ“, СРБИЈА
Осме, претпоследње фестивалске вечери београдски „Атеље 212“ приказао је „Крај партије“ Самјуела Бекета, у режији Петра Божовића, који  је наступио и у главној улози Хама. Уз извесна скраћења, ово је комад са два лица – Хам и Клов – први је парализован старац који је прикован за своју фотељу, а други, Клов, његов слуга, осуђен на вечно ходање, кога игра Борис Комненић. Појављују се и две фигуре, Нег и Нела, који нису ништа друго до остаци бивших телеса. Тумаче их Власта Велисављевић и Рената Улмански. Они су лишени властитих судбина и зато се трајно равнодушно односе према свему. Њих обично смештају у две канте за смеће. У овој представи они се налазе у боксовима који се са предње стране отварају и затварају када би требало да подсете на завршетак игре, односно крај партије. Видели смо једну комуникативну представу Бекетовог апокалиптичног комада, што је подједнако заслуга редитеља Божовића, као и читаве глумачке екипе.

„ПИСМО ИЗ 1920. ГОДИНЕ“, БиХ
Фестивал је закључила представа „Писмо из 1920. године“ Ива Андрића, коју је приредио Оливер Фрљић у продукцији Босанског народног позоришта из Зенице и „Фестивала малих и експерименталних сцена“ у Сарајеву. Љуто се преварио ко је очекивао да ће на сцени видети драматизацију Андрићеве приповетке у целости или пак макар неког њеног дела. Наиме, Андрић у причи описује своје пријатељство из средњошколских дана, што их је провео у Сарајеву са нешто старијим другом Максом Левенфелдом чија га је богата библиотека напросто опчинила. Макс је, по дипломирању медицине, био лекар на свим аустријским фронтовима. После рата одлучио је да се не задржи у Сарајеву, већ да оде у Аргентину или, можда, у Боливију и напусти Европу заувек. Пошто је своје намере саопштио пријатељу из средњошколских дана, Макс се укрцао на воз према Загребу, обећавши нашем писцу да ће му све објаснити у писму које ће му ускоро послати. И заиста, после неких двадесетак дана, Макс је своме пријатељу послао из Трста писмо, у којем му је изложио да из родног Сарајева одлази зато што је Босна земља мржње и страха. Епилог је ипак трагичан. Наиме, Макс Левенфелд, упркос првобитним намерама, остао је у Европи, и у Паризу развио успешну лекарску праксу. Али, када је у Шпанији почео грађански рат отишао је као добровољац републиканске војске и погинуо почетком 1938. године. „Тако је завршио живот човек који је побегао од мржње“, последња је реченица Андрићеве приповетке.
Ничег од свега наведеног нема у Фрљићевој представи, која није ништа друго до један сценски памфлет о рату у Босни последње деценије 20. века. Чак и када се имају у виду узуси постмодерне теорије и праксе, комад се не може означити ни да је саздан према мотивима Андрићеве приповетке, а још мање да се назове пуним њеним називом! Са чуђењем смо гледали призоре представе, у извођењу четворице глумаца одевених у маскирне униформе. Поједине сцене изводе се уз музику из Вивалдијевог циклуса „Четири годишња доба“, која је подлога за њихове ритмичке, често и опсцене покрете, што би ваљда требало да повећа атрактивност. Призори некаквог међусобног саслушавања четворице војника, који говоре брзо и одсечно, како нам се учинило, делимично објективно реконструишу ратна збивања у Босни и Херцеговини, која са Андрићевом причом имају везе само зато што говоре о мржњи, прогонима и убијањима. Сасвим при крају представе могло се преко звучника чути питање које, ваљда, изговара сам редитељ – зашто се ова представа у Београду није могла извести у „Атељеу 212“?  То нам се учинило некако депласираним и непотребним, с обзиром на то да је представа „Писмо из 1920“ у Београду ипак приказана, и то на Међународном позоришном фестивалу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *