СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ: БРИСЕЛСКЕ СЕНКЕ ИЛИ ШТА ЈЕ ПОЗАДИНА НЕВОЉНЕ ДОДЕЛЕ КАНДИДАТУРЕ СРБИЈИ

Обрт је донео долазак Американаца, кад се показало да је статус кандидата за Србију амерички, а не европски сценарио

Све нове чланице Европске уније – такозвана “Нова Европа” – до чланства су дошле на различите начине и без јасне процедуре иако званично постоје “јасна правила”. Србија је, међутим, у својим “европским интеграцијама” заиста посебан случај. Ни једна земља није толико мучена, уцењивана и манипулисана, чак и за сам статус кандидата, што у реалности у ствари значи “кандидат за кандидата” јер се кандидатом постаје само када почну преговори, а о преговорима још нема ни наговештаја, слутње. Може се само претпостављати шта Србију очекује на даљем путу ако га уопште и буде. Висока цена за толико неизвесну будућност.

Све се, као и сваки пут, дешавало у последњи час. Маратонски састанци препуни изненађења и разочарања у време када су прошли рокови, притисци са свих страна и онда нејасне одлуке чије значење је тешко одгонетнути а које се јавно тумаче као победа. У случају Србије то се чак чини и, док трају сами састанци, мобилним телефоном преко мрезе Твитер, као што је урадио шведски министар Карл Билт или касније председник Европског савета Херман ван Ромпеј. Твитер кандидатура. Као да се све дешава у некој паралелној стварности, а у “стварној стварности” оставља утисак неозбиљности и понижења не само Србије него и Европске уније. Драматично доношење одлуке о статусу кандидата за Европску унију подсећа, међутим, на пијачну трговину или продају државне пиваре, а не на озбиљан политички процес који дефинише судбину милиона људи. У Брисел је чак дошла и булумента из Београда на челу са председинком Борисом Тадићем да данима, ваљда телепатски, “утичу” на лидере ЕУ, а из фоајеа хотела и клубова, где показују и своје певачке способности. Иако су европски лидери у то време били у Бриселу, нико се није састао са “новим Европљанином” Тадићем. И то је нека порука европске перспективе.

У том политичком циркусу далеко су, међутим, важније неке друге ствари. Пре десетак дана је чак и председник Тадић изјавио да у погледу кандидатуре није баш оптимиста, упркос спремности да прихвати све што се у овој фази тражи око Косова. И у самој ЕУ, притиснутој својим мукама, доминирало је слично расположење. И онда наједном – обрт. Како то наједном? Обрт је донео долазак Американаца и њихово укључивање у тај европски посао. Показало се тако да је статус кандидата за Србију амерички, а не европски сценарио. Под великим, али мало видљивим притиском Америке, кључне земље ЕУ, пре свега Немачка, су “промениле” мишљење.

НЕМАЧКА „СИМБОЛИКА“ Иако велики део услова постављених на самиту ЕУ 9. децембра и, посебно оних које је зацртала Немачка, није испуњен, Србија је добила статус кандидата. У јавним саопштењима се тврди да су ти услови испуњени, али у стварности они нису испуњени. Али, да би се избегло признање да услови нису испуњени а прикрила чињеница да је Немачка, иако суштински није променила свој став, прихватила амерички притисак и гласала за кандидата Србију – требало је нешто да се, ипак, уради, како су то немачки званичници рекли, “нека симболика”. И то је урађено америчком интервенцијом и на Албанце и на Србе, који су постигли “корак напред” у преговорима који је требало да олакшају “живот обичних људи”. Какве везе има регионално представљање са животом обичних људи – није познато, али је јасно да је реч о новом кораку ка признавању независног Косова.

Одавно је познато да је Косово амерички и НАТО пројекат, али у последњих годину дана америчка администрација се држала става да проблеме треба да решава Европа јер је то у њеном дворишту. Сада су се, међутим, стекли неки услови да Америка интервенише. Прво, скори избори у Србији су згодна прилика да се од Београда добије нови уступак око Косова јер, процена је, актуелна власт је спремна на све само да пред изборе добије подршку Америке и Запада, и то у уверењу да им само они могу помоћи у све дубљем унутрашњем очају Србије.

Пада у очи, наиме, да се све важне ствари за судбину Србије и Косова дешавају уочи избора у Србији, а са циљем да се владајућа екипа покуша задржати на власти и у том циљу направи нови уступак на Косову. А, ако и не остане на власти, онда се користи прилика да се добију решења која вероватно нико други у Београду не би прихватио у таквој форми. Ако се пажљиво читају депеше Америчке амбасаде на Викиликсу, посебно бившег амбасадора Камерона Мантера – вероватно најспособнијег америчког дипломате у Београду у последњих више од двадесет година – јасно је да Американци знају да су Тадић и његови спремни да ураде све што им се каже, али они сами немају идеја, немају ни снаге, лењи су да било што реализују. Зато је непрестано потребно да их неко гура, да их тера да нешто ураде. Тако су и овог пута Американци применили то искуство.

Можда је, шире гледано, далеко важније то што су Американци извршили велики притисак на Европску унију, пре свега на Немачку, и да је тај притисак успео. То би се могло гледати и у светлу нових планова Америка о обнављању неке врсте “хладног рата”, у којем је контрола Европе од кључног значаја. Американцима се жури и зато је важно да Србија добије какав-такав правни оквир унутар Европске уније како би била обележена територија и некако изузета од могућег утицаја Русије. Американце не брине економски продор Русије, коначно највећи руски економски партнер је управо ЕУ, него политички утицај и могућност да у Србији на власт дође неко ко је спреман да тај утицај прихвати.

Статус кандидата за ЕУ је, без обзира како је и на које мишиће добијен, формално, ипак, правни оквир који у будућности даје одређена права Бриселу у Србији. Америци се журило и због тога што је процена да је ово последњи час јер је Европска унија у дубокој кризи, практично не постоји као интеграција у оном смислу каква је била, па постоји оправдана бојазан да касније неће више бити институције која би Србији могла да додели статус кандидата. Америка жели да затвори Балкан док још може.

Другим речима, статус кандидата Србији је део нове “велике игре”. Истовремено, сама чињеница да је амерички притисак успео сведочи о немоћи Европе да се одупре Америци. Упркос промењеним међународним околностима и актуелном америчко-европском валутном рату, кључне европске земље још увек немају снаге да се извуку испод америчког кишобрана. То је посебно важно у случају Немачке, која већ извесно време покушава да води своју политику. Ако се присетимо сличних притисака у време НАТО бомбардовања и околности једностраног проглашења независности Косова, могло би се рећи да је Косово не само судбина Србије него и Европске уније.

ЗАШТО ЈЕ МЕРКЕЛОВА ЋУТАЛА Шта Србија добија? Не много, скоро ништа. А већ је направљена велика штета. Србија је на неки начин ипак признала Косово као засебну државу. Ако се зна пракса Запада, та звездица за фусноту или сама фуснота уз назив Косова ће убрзо да нестане, по систему “а, заборавили смо”, “крив је неки мајстор који прави таблице за састанке” и тако редом. То се показало већ на првом регионалном скупу у Даниловграду 7. марта. У праву је била косовски преговарач Едита Тахири када је рекла да ће се та звездица истопити као пахуљица снега.

Значи, Србија је издала Косово и Србе а да за узврат није добила ништа видљиво и опипљиво. Уз то, изузетно је важно што је Србија текстом споразума са Приштином, тачка 6, избацила Уједињене нације из косовске политике. УНМИК не мора и неће бити присутан на скуповима, Косово је самостално. Србија је избацила Уједињене нација, једину организацију у којој може да рачуна на било какву подршку и определила се за оне који су јој отели део територије, а за узврат није добила ништа. То је непријатна чињеница. Занимљиво је да је идеју са фуснотом одавно предложио посредник ЕУ Роберт Купер и у први мах она је изазвала подсмех, како то може тако. Али изгледа да може.

Јасно је, у ствари, да статус кандидата нема никакве везе са Србијом и њеном европском перспективом него је циљ целог пројекта признавање Косова и његова промоција на међународној сцену на мала врата. Начином доласка до статуса кандидата Косово је највише добило, и то је био амерички циљ. Приметно је у том смислу да су “статус кандидата” поздравили само традиционални амерички клијенти у Европи, британски премијер Дејвид Камерон, француски председник Никола Саркози и италијански неизабрани премијер Марио Монти. Немачка канцеларка Ангела Меркал се није огласила. Занимљиво је да је реаговање британског премијера Камерона било, у ствари, одговор на питање које му је у Парламенту поставила група посланика албанског лобија предвођена Лабуристом Денисом Макешејном. Албански лоби је највише заинтересован за кандидатуру Србије, што разоткрива позадину целог европског пројекта Србије.

Шта би могао бити даљи развој догађаја? Пре свега, ако Србија заиста жели да буде део Европске уније, онда мора да прихвати основно правило да је највећи део њене политичке судбине у рукама бирократије у Бриселу и две до три најмоћније земље. Притом, требало би да се зна да ЕУ још увек води политику против Срба и Србије и да ту нема никаквих измена. Напротив, европске амбиције Србије се углавном и виде као ефикасан инструмент спровођења те политике. Ако све то Србија заиста жели, онда не сме да се љути него да верно следи инструкције. То је једноставно тако. А први услов је, наравно, статус кандидата.

Проблем је што се не зна шта Србија, чак и њено тренутно руководство, заиста жели и какав је њен став према ЕУ. То се не зна, а истраживања јавног мњења нису поуздана. Ово што се сада дешава, уључујући и статус кандидата, личи на приватну политику председника Србије и његовог тима саветника. Ни један потез у досадашњим преговорима са Приштином нема демократски легитимитет; нема, у ствари, легитимитет институција државе чија је то стварна надлежност. У ствари, све званичне резолуције Скупштине и државних институција су против онога што је, на пример, у случају регионалног представљања Косова, договорено са Приштином. Слично је и са ЕУ. Сама ЕУ, па ни Немачка, нису променили своје раније ставове о Србији, па се сада све свело на притиске и практично приватну политику једног центра моћи у америчкој администрацији. Како онда све то спровести?

ЕУ КРИВИ ТАДИЋА На пример, председник Тадић је пристао да у фусноти имена Косова стоји и мишљење Међународног суда правде. А Скупштина Србије је званичним документом одбацило то мишљење, што значи да председник Тадић није могао, нити било ко други, да прихвати такво решење. То донекле брине и Запад, па би у светлу те забринутости требало гледати на чињеницу да је само Чедомир Јовановић једини у политичком естаблишменту указао на тај проблем. Он тражи да Скупштина Србије сада укине тај докуменат. Све је то, у ствари, нелегално а међу бизарностима је и “протокол” са Румунијом о положају румунске и влашке мањине, набрзину потписан на нивоу амбасадора у Бриселу. Ко је писао тај документ, са којим државним и правним легитимитетом и у којем капацитету је тај папир потписала амбасадорка Србије у ЕУ? То је неозбиљно.

Посебан проблем је даља судбина Европске уније. Нико не може да каже шта ће бити са том интеграцијом и како ће она изгледати у не тако далекој будућности. Србија је једноставно закаснила, па би се могло десити да остане вечити кандидат. А штета је већ причињена. Уз то, генерално је неизвесно какав ће бити даљи ток статуса кандидата. Статус је добијен под притиском Америке, али кључне земље нису промениле свој став према Србији.

Србија је тако нежељен гост, који се настојао избећи постављањем услова за које се веровало да нико нормалан не би прихватио. Али Европа потцењује власти у Београду и низину њиховог прага. Ко зна шта су они не само већ обећали него на шта су још све спремни. У исто време, међутим, треба подсетити да, на пример, Немачка није променила свој основни став према Србији и Косову као ни онај, далеко важнији, да, после пријема Хрватске, нема даљег проширења ЕУ. То је, додуше, пренесено званичном Београду, и то неколико пута без обзира на статус кандидата. Поред тога, у неким земљама ЕУ постоји извесна љутња јер амерички притисак не би успео без учешћа и пристанка председника Тадића на све што се тражи. Делимично се тако кривица за најновије понижење Европе везује и за председника Тадића, што ће, барем Немачка, имати у виду у даљим “евроинтеграцијама”.

Преведено на обичан језик, статус кандидата кад му време није је изузетно скупо плаћена авантура, чија ће права цена тек бити испоручена. Све личи на ону народну “зло рађање, готово суђење”.

Синиша Љепојевић

Извор: Нови Стандард