Сенка сумгаитског злочина на Ташмајдану

Пише Јово Бајић

На каквим је темељима постављен споменик Гејдару Ализару Оглу Алијеву у Београду?

 

Када се у Совјетском Савезу, а посебно у Јерменији 1989. године почело гласно говорити о страшном злочину који су Азербејџанци починили над Јерменима у граду Сумгаиту, потресла се у самом темељу совјетска држава, а „сумгаитска мина“ померила је угаоно камење  на којем је та држава почивала. Да би заштитио тадашњег совјетског председника Михаила Горбачова, који је настојао да од јавности сакрије сумгаитски злочин, а на кога се излио гнев јерменског народа, огласио се тада у Совјетском Савезу увелико присутни „амерички хуманитарац“ Џорџ Сорош. Он се, бранећи Горбачова, јавио у московском листу „Знамја“ (1989, бр. 6), у чланку под насловом „Концепција М. С. Горбачова“, где је написао и ову реченицу: „Није далеко од реалности претпоставка  да је прве погроме Јермена у Азербејџану инспирисала локална мафија, којом је управљао бивши шеф КГБ-а Азербејџана Г. А. Алијев, како би М. С. Горбачова довео у безизлазан положај“.
Тај злочин, изведен над Јерменима од 27. до 29. марта 1988. године у азербејџанском градићу Сумгаиту  имао је експериментални карактер. Извела га је, како стоји у једној публикацији јерменског историјско-просветног друштва „Гушамтјан“, обавештајна служба Турске у сарадњи са тајним службама Сједињених Америчких Држава и Немачке. Прво у Јерменији, а онда по домино-систему и у другим кавкаским републикама, а затим и у балтичким совјетским републикама кренули су велики протести.  На том сумгаитском злочину развијена је метода која ће три године касније у много већим размерама да буде примењивана на Балкану, на простору бивше југословенске државе, где су место Јермена страдали Срби.  Метода ће, у блажим или јачим варијантама, зависно од локалних прилика, бити усавршавана и примењивана у виду такозваних „обојених револуција“ у неким државама бившег Совјетског Савеза. У једном новом виду, примереном арапским приликама, та метода је пре годину дана примењена у неким арапским земљама. Посебно се њен учинак могао пратити у Либији, а сада се у најновије време примењује и у Сирији.

НА ГРОБЉУ СРПСКИХ ВЕЛИКАНА

[restrictedarea]

Велики кореографи планетарне ђаволске игре замислили су нову музику по којој ће се истовремено играти и на Кавказу и на Балкану. О размерама новог азербејџанског ковитлаца у који ће бити бачена Србија, уз помоћ  домаћих српских ђака Џорџа Сороша, једва се може слутити. Те  обрисе оцртао је Зоран Милошевић у чланку „Заједно на Иран!?“, недавно објављеном у „Печату“. Последице тих поступака тек ће српски народ да искуси.
Потврду и видљив  знак кавкаско-балканских, српско-азербејџанских, па и српско-јерменских односа  већ годину дана представља велика бронзана фигура Хејдара Алијева, председника Азербејџана, постављена преко ноћи у београдском парку Ташмајдану.  Иза тога имена – Хејдар Алијев, уклесаног на постољу ташмајданског споменика, стоји у ствари Г. А. Алијев, кога помиње Џорџ Сорош или Гејдар Алијевич Алијев, како су га звали у време постојања Совјетског Савеза када је био високи државни и комунистички функционер и један од шефова КГБ-а. У последњој деценији свога живота, од 1993. до 2003. године,  док је био председник Азербејџана, он се потписивао као Гејдар Ализар оглу Алијев. Ваља  назначити да је Алијев био и хаџија, да је 1993. године ишао на хаџилук у Меку. Пред крај живота сав свој утицај, знање и умеће, уложио је на јачању НАТО-а на Кавказу.
Ово су заслуге Гејдара Ализара оглу Алијева због којих му је садашња српска власт подигла споменик у Београду. Поред овога, да вас подсетимо да на свету постоје још само два оваква споменика, оба су у Азербејџану  – један је у Бакуу, а други  у  Нахичевану, граду у којем је Алијев рођен. Трећем на свету бронзаноме уступљено је место на Ташмајдану, историјски гледано, најсрпскијем делу Београда. На Ташмајдану су у вековима турског ропства убијани српски устаници. Има  озбиљних историчара који тврде  да су на Врачару 1594. године Турци спалили тело Светога Саве. Где је данас Ташмајдански парк током деветнаестога века било је градско гробље где су сахрањивани  Срби. Међу онима који су почивали на овом гробљу било је  много изузетно заслужних људи који су у Првом и Другом српском устанку, борећи се против Турака, стварали српску државу, науку, уметност, просвету, привреду. Већина тих гробова премештена је на Ново гробље, али је земни прах тих људи остао на Ташмајдану. На Ташмајдану је и црква Светог Марка која је знак за препознавање Београда. У овом парку је и споменик највећој српској песникињи двадесетога века Десанки Максимовић.
Ташмајдан је значајан и за Јермене, који су живели међу Србима,  и у Београду. Они су вековима живели међу Србима, са њима се орођавали, женили и удавали, узимали српска имена и презимена, а са Србима су сахрањивани на Ташмајдану. Ташмајдански парк је још по нечему значајан за Јермене. Поред овог парка, 9. марта 1983. године, двојица младих Јермена – Арутјун Левоњан и Рафи Елберкјан, припадници једне јерменске терористичке организације, убили су тадашњег турског амбасадора у Југославији Галипа Балкара у знак освете због турског геноцида над Јерменима 1915. године. Недалеко од Ташмајданског парка је и зграда Народне скупштине, у којој је на предлог Српско јерменског друштва и његовог оснивача Боде Марковића 27. јуна 1993. године изгласана Резолуција и Декларација парламената земаља које су осудиле геноцид Турске над Јерменима.
Споменик Гејдару Ализар оглу Алијеву, подигнут у Ташмајданском парку, у српској престоници Београду, представља неопростиву увреду јерменског народа и понижавање милион и по жртава страдалих у геноциду који је према Јерменима крајем деветнаестога века и 1915. године извршила турска држава, као и према злочину у Сумгаиту за који се окривљује Алијев. Нема два  сличнија народа  по страдалничкој историјској судбини него што су Срби и Јермени. Блискост два народа често је потврђивана. Јермени, древни народ са снажном и аутентичном хришћанском културом, гаји искрена пријатељска осећања према српском народу. Узајамно пријатељство дуго је уздизало и Српско јерменско друштво које је основао и водио Бода Марковић. У тешким данима искушења од 1991. до  2000. године уз српски народ била је и моћна јерменска дијаспора, једна од најјачих и најбоље организованих у свету, позната по томе што  делује готово нечујно. Моћни појединци са Запада јерменског порекла, као и бројне јерменске организације, често су Србима пружале конкретну помоћ којом се нису хвали и коју нису истицали.
Злочин над Јерменима у  тадашњој совјетској републици Азербејџану за чијег је главног подстрекача Џорџ Сорош, да подсетимо заборавну српску јавност, именовао Гејдара Алијева националног лидера азербејџанског народа, догађао се од 27. до 29. фебруара 1988. године у граду Сумгаиту, када су Азербејџанци по унапред разрађеном сценарију убили више од сто Јермена (тачан број није утврђен) мирних сумгаитских житеља. Углавном су убијани у њиховим становима. По сведочењу болничарке Рускиње Зинаиде Мудрјацове, у градску мртвачницу за та два дана довезено је 113 лешева.

„ПОКЛАЋЕМО СВЕ ЈЕРМЕНЕ“
Када се српска историјска наука буде озбиљно бавила конкретним догађајима који су 1991. и 1992. године проузроковали сукобе у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини неће моћи да заобиђу публикацију „Сумгаит… Геноцид… Гласност?“, штампану први пут 1989. године у Јеревану, главном граду Јерменије. Неколико храбрих интелектуалаца: др Константин Худавердијан, директор „Јерменске енциклопедије“, др Сурен Зољан, филолог, Рубен Рштуни и Рубен Саакјан, адвокати,  Самвел  Шахмурадјан,  (касније погинуо у Карабаху) публициста и Грајр Улубабјан, педагог, окупљени у  историјско-просветном друштву „Гушамтјан“, нису допустили да се овај злочин прећути. Пред препуном двораном у јереванском „Дому архитеката“ организовали су јавна сведочења страдалника, пред многобројном публиком предочавани су докази о злочинима. Све што је тада посведочено ускоро је објављено у публикацији „Сумгаит… геноцид… гласност?“ , штампаној у великом тиражу и у неколико издања.
Сам град Сумгаит у Азербејџану, како су тврдили представници „Гушамтјана“, изабран је за место злочина због тога што су Јермени у њему били у мањини и што нису живели у јерменским насељима. Непосредни организатор злочина била је азербејџанска милиција. Само извршење злочина поверено је младићима који су овамо дошли из разних делова Азербејџана, са уредно овереним дозволама за кретање. Као најчешћи повод за пут у Сумгаит наводили су свадбе рођака. За њихове улоге у предстојећим збивањима обављене су темељне припреме. За злочине и предстојеће догађаје који ће проузроковати распад Совјетског Савеза припреман је  цео азербејџански народ, о чему је сведочио Јерменин Миша Ајвазјан, новинар листа „Радник Бакуа“ из Бакуа. Непосредно пред сумгаитски злочин нашао се у једној фабрици у Бакуу, где је намеравао да сакупи грађу за репортажу. Док је пролазио кроз фабричку халу до њега је допро глас: „Брате, јеси ли ти Јерменин?“ „Јесам, па шта?“ казао је Ајвазјан. „Ми ћемо ускоро поклати све Јермене“, одговорио је исти глас. Ајвазјан је сместа овај случај пријавио полицији, где су га истог тренутка оптужили да шири националну мржњу. Мало касније отпуштен је с посла.
Непосредно пре злочина пописани су сви јерменски станови у Сумгаиту и бројеви њихових телефона. Говорило се да се тобоже врши ванредни попис становништва. У једној сумгаитској фабрици металних производа исковане су секире, ножеви и шипке које су подељене младим Азербејџанцима задуженим да изврше злочин. Младићи су добили и раније сашивену одору, црне огртаче у којима ће кренути у злочине. Уз ножеве, секире и шипке уручене су им боце  за ту прилику, напуњене на бензинским пумпама.
У петак, 26. фебруара 1988. године, дан уочи злочина, у свим предузећима и установама Јерменима, који су тада радили, саопштено је да у суботу и недељу не би требало да долазе на посао и да остану код куће. У градској телефонској централи, према раније припремљеним списковима, Јерменима су искључени телефони, а милиција са азербејџанским становништвом блокирала је све прилазне путеве Сумгаиту.
Погром је почео у суботу 27. фебруара. Руља коју су предводили младићи у црним огртачима, наоружана ножевима, секирама, металним шипкама и боцама бензина, са списковима у рукама кренула је у јерменске станове. Акцију је усклађивала локална милиција. Примећено је и то да су младим Азербејџанцима, непосредно пред акцију, дељени наркотици и да су омамљени дрогом потезали ножеве без икаквог зазора.
У етничким сукобима у Сумгаиту искоришћени су и робијаши којима су непосредно пре злочина опроштене казне. Одмах по изласку из ћелија подељени су им црни огртачи и оружје. Они су самоуверено предводили острвљену руљу. Међу њима се нашао и Јерменин Едуард Григорјан, који се управо вратио са робије. Његови пајташи из затвора, Азербејџанци, пронашли су га и запретили му да ће га убити ако не крене са њима. Није могао да избегне уцену, пошао је са успаљеном масом, улазио у проваљене јерменске станове, али никога није злостављао. Због тога што се понашао пасивно робијаши су га напали ножевима. Једва је извукао живу главу. Овај случај обилато је после користила азербејџанска пропаганда, тврдећи да су у Сумгаиту Јермени страдали од Јермена.

„ЦРНЕ БЕРЕТКЕ“
Пропаганда која је успешно спроведена преко средстава јавног информисања изазвала је код Азербејџанаца слепу мржњу према Јерменима. У публикацији „Сумгаит… геноцид… гласност?“ забележен је и такав случај да је пуковнику Совјетске армије, Азербејџанцу Хусејинову, који је управо стигао са пратњом из Бакуа да штити Јермене, пришао један човек и обратио му се: „Друже пуковниче, ја сам Алмадар Ахмадијев. Дошао сам из Казанског рејона да убијам Јермене“. Неки сумгаитски Јермени успели су да спас нађу на улицама где су се мешали са масом. У једној улици срели су пуначку Азербејџанку четрдесетих година, поздравили су је на азербејџанском језику и упитали: „Тетка, кажите нам где живе Јермени? Хоћемо да их убијамо“. Жена је одговорила: „И ја бих убијала Јермене. Крв би им пила“. Међу нападачима што су кидисали у јерменске станове био је и један четрнаестогодишњи дечак. У неким деловима Сумгаита могле су се видети и такве сцене, где убице огрнуте црним огртачима јуришају на јерменске станове са црвеним заставама у рукама, на којима је била петокрака и срп и чекић. Људи са мегафонима који су усмеравали групе разјарених нападача узвикивали су: „И Горбачов је са нама!“
Већина Јермена која се у време доласка казнених експедиција затекла у становима предавала се, као кротке жртве, судбини која их је снашла. Али било је случајева где су мушкарци понегде и по осам сати пружали отпор бранећи своје породице. У таквим борбама су неки, попут Ишхана и Габријела Трдатјана, Рафика Томасјана и Гранта Адамјана, мушки гинули.
Језиво је сведочење о зверствима над двадесет седмогодишњом Ирином Мелкумјан која је убијена заједно са оцем, мајком и двојицом браће. Њу је руља, затекавши је у стану са родитељима и браћом, скинула голу, силовала, а онда су је изнели на улицу. „Видела сам како из зграде износе жену“, сведочила је једна Азербејџанка. „Била је потпуно гола. Неколико мушкараца вукло ју је за ноге и руке. Младићима је затим пришао Адолет Назаров који је у рукама носио лопату, а онда је врхом дршке лопате почео да дира жену између ногу. У то време стајала сам три-четири метра од жене. Назаров се још више приближио жртви. Јасно сам видела како дршку лопате гура жени међу ноге. Два или три пута направио је покрет напред-назад. После тога жену су бацили на земљу.“ Затим су Ирину запалили, поливши је претходно бензином који су носили у флашама.
О убиству једног младића сведочио је касније у полицији Азербејџанац Гасан Мемедов:
„Прогурао сам се ближе и видео да младић, кога су претукли, такође лежи на земљи, три метра даље од мене. Крај нас је горела ватра. Назими Магерамов и Фазули Фајалијев понели су младића. Назими за ноге, а Фазули за руке. Подигли су га од земље и бацили у ватру. Труп му је горео на ватри, док су му ноге вириле изван ватре. Све сам то јасно видео, јер се то разазнавало на светлости ватре. Азербејџанац у црном огртачу и фармеркама од џинса, сашивеним по наруџбини за ову прилику, придржавао је жртву на ватри. Жртва је покушавала да се подигне. Али овај га је притискивао металном шипком, не дозвољавајући младићу да се придигне“.
Непосредни очевици сумгаитског ужаса били су и лекари Хитне помоћи који су после доласка војске спасавали унесрећене. Један од њих је изјавио: „Извлачили смо људе који су практично били голи, у ужасном психичком стању, на граници нервног растројства. Непрестано су пристизали да им завијамо ране. У свом аутомобилу возио сам жену која је причала да су јој на њене очи силовали кћер, а онда је полили бензином који су претходно прелили у чајник, а затим су је запалили. Мајку су држали присиљавајући је да то све гледа“.
Методе сумгаитског злочина, под истим или сличним околностима, биће поновљене мало касније широм Азербејџана, а примењиваће их у нешто мањем обиму и неки други муслимански кавкаски народи према својим суседима хришћанима. Исти сценарио, који се већ показао делотворним, послужиће коју годину касније за изазивање рата на Балкану у Туђмановој Хрватској и у градовима Босне и Херцеговине који су били под муслиманском контролом. Југословенска народна армија понашала се у сличним приликама као и Совјетска армија на Кавказу.
Ни „зелене беретке“ прве оружане формације муслиманске војске Алије Изетбеговића у Босни и Херцеговини нису биле балкански изум. Војне јединице под истим називом јавиле су се први пут на Кавказу, у Азербејџану, почетком марта 1988. године, које су из Сумгаита евакуисале око пет стотина преживелих Јермена. Поред „зелених“ у Азербејџану су у то време деловале и „црне беретке“.
Четири године касније, половином марта 1992. године, „зелене беретке“ ће се јавити у Босни, у граду Јајцу и  његовој  околини.  Између Јајца и Шипова прве оружане акције изведене су против тадашњег Бањалучког корпуса војске Југословенске народне армије. У „зеленим береткама“ искључиво су се борили муслимани, а њихов командант имао је ратно име Американац. Реч је о човеку који је на ту дужност почетком рата дошао из Сједињених Америчких Држава.

_______________

Јермени и Азербејџанци

Азербејџанци су кавкаски народ турског етничког порекла, који Јермени зову Турцима. Живе поред Јермена, а понегде им се етнички простори преклапају. На просторима данашњег Азербејџана налазила се некада кавкаска Албанија која се често помиње у историјским изворима од шестог до десетог века. Неки совјетски историчари изнели су претпоставку да одавде, са Кавказа, воде порекло и балкански Албанци. Све до победе Октобарске револуције Азербејџанци су били организовани у племенске савезе. Совјетски комунизам их је учинио народом, а руски лингвисти формирали су им књижевни језик, а затим им је совјетска држава створила националне институције.
После сумгаитског злочина из Азербејџана према тадашњој совјетској републици Јерменији кренуле су реке јерменских избеглица. Сумгаитски злочин болно је одјекнуо у душама Јермена и подстакао сећање на турски геноцид. По целој Јерменији, а нарочито у Јеревану, почели су да се организују митинзи, на којима је за збивања на Кавказу окривљивана совјетска држава и Михаил Горбачов.
После распада Совјетског Савеза створене су две независне суседне државе Јерменија и Азербејџан, које су међусобно ратовале због Нагорно Карабаха, јерменске покрајине коју су Совјети уступили азербејџанској држави. У тим сукобима као победник изашла је јерменска армија.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. svaka vam cast gospodine Јово Бајић. primite nase zahvalnoste od kluba SRPSKO-JERMENSKOG PRIJATELJSTVA.
    ma azerbajan nema nikakve istorijske veze sa Srbijom. samo zbog finansiranija parka bilo je dozvoljeno da bude taj spomenik na tom parku.

  2. Мада је све то само политика,не сматрам да је негативно бити пријатељ са народом који то жели бити са нама, али нисам сигуран да је то баш општа одлука два народа. С друге стране, не смемо се неким сврставањем, огрешити о потврђено пријатељство са Јерменским народом, које сеже вековима у историју. Народ који своје пријатеље занемарује зарад других циљева је непромишљен, а ако заборави своје трагедије из прошлости, мора их поново проћи.
    Нажалост, и непромишљени смо, и заборавни, и морамо уложити труд, свако своји лични, да тако не буде и у данима који су пред нама! Провесор Јово Бајић “рече и спаси душу своју”…

  3. BARBIKA JE SVIMA PRIJATELJ-PLACENI…OSIM SRBA I SRBIJE.

  4. Veoma malo ljudi u Srbiji zna koliko su povezani nasi narodi.Jermeni su na oviom prostorima vekovima ziveli,a danas su se stopili sa srpskim narodom i ima ih najvise u Vrnjackoj Banji.Na Kalemegdanu postoji jedan spomenik koji govori o borbama Jermena protiv Turaka na ovim prostorima.Sveti Sava tokom jednog od svojih hodocasca posetio je Jermeniju.Jermenija je prva drzava koja je proglasila Hriscanstvo za zvanicnu religiju.Malo ljudi ovde zna o zlocinima u Nagorno karabahu ,to je genocid,ali za razliku od Jevreja,Bosnjaka,Kurda,Tutsija,Hutua i slicnih naroda kojima se veruje na rec ,kada govore o broju zrtava,mi Srbi i braca Jermeni moramo teskom mukom da dokazujemo i da precizno imenujemo svaku zrtvu,samo zato sto nemamo podrsku onih koji vladaju svetom.
    I ako postujem azerbejdzanski narod ili bolje reci azerbejdzanske narode i smatram da treba i sa njima da imamo dobre odnose,mislim da ne smemo da zrtvujemo bratske odnose sa jermenskim narodom zarad nafte i finansijske pomoci,a pogotovo sto mi se cini da bi nasi politicari mogli kao sledeci korak da ,u medjunarodnim organizacijama ,negiraju genocid koji se desio.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *