САЈБЕР ПАНОПТИКУМ. КОНТРОЛА МАСОВНЕ СВЕСТИ

Леонид САВИН

Крајем 18. века енглески либерални философ Јеремија Бентам је, пошто је предложио да се разматрање свих политичких питања сведе на поларизацију два инстинкта – бола и задовољства, пронашао нову врсту затвора коју је назвао „паноптикум“. То је, како је он осмислио, требало да буде место у које би били затварани идеални затвореници. Затвор је, према Бентамовом пројекту, представљао зграду цилиндричног облика са унутрашњим преградама од стакла. Стражара, који би се налазио у центру, затвореници нису могли да виде. Заточеници не би знали када их посматрају, тако да би имали утисак да их без престанка прате. У САД су пројекти према Бентамовом цртежу чак били и остварени. Тако се појавио затвор „Џолијет“ у држави Илиноис и „Пресидио Модело“ на кубанском острву Хувентуд, где је од 1953. до 1955. године лежао и Фидел Кастро.

Француски философ Мишел Фуко, који је свој живот посветио проучавању феномена власти, основни циљ „паноптикума“ је описивао на следећи начин: неопходно је да се затвореник доведе у стање потпуног поимања да га надзиру без престанка, чиме се обезбеђује непрекидно функционисање власти, ако да ће се власт  претворити у савршену машину за контролу човека.

У једном од разговора у вези са паноптикумом М.Фуко је рекао да је то насиље које на крају крајева неће увек дати очекивани резултат, за који су неопходни превелики трошкови, а осим тога – стално се мора проширивати количина насилних поступака, чиме ће се појачати и ризик за потенцијалну побуну. Такви облици контроле од стране власти могу да се замене „надзорним погледом“. Нема никакве потребе за оружјем, за физичким насиљем,  за материјалном принудом. Једноставно треба да постоји поглед, нешто што гледа. Поглед, због кога ће свако, осећајући на себи тежину нечије воље, на крају крајева доћи до тога да ће надзирати самог себе, да ће почети да пази на самог себе и против самог себе. Формула је изванредна: апсолутна власт и – све то јефтино, скоро без икаквих трошкова!

Фуко је претпостављао да функцију „паноптикума“ као затвора у коме ће се затворити људска свест, могу на себе да преузму средства за масовно информисање. У 21. веку се оно о чему је он размишљао, десило у глобалној сразмери, при чему су друштва која не припадају Западној цивилизацији која је измислила „паноптикум“ добровољно ушла у тај међународни затвор у коме не постоје зидови. То су многобројне социјалне мреже и сервиси интернета, које су у свакодневном животу постали потпуно уобичајени: Facebook, Twitter, Google и многи други. Та виртуелна установа има свог пастира и добровољне помоћнике за обављање надзора.

У улози пастира је „глобална елита“ коју  представљају власти САД, а „помоћници“ су специјализовани бизнис-интереси. Појављују се и све новији производи технологије за контролу. На пример – Google Apps. Он подржава неколико веб-прилога и укључује Gmail, Google Calendar, GoogleTalk, Google Docs и Google Sites. Базни пакет је бесплатан и нуди исту запремину сандучета за електронску пошту за једног корисника, као и најобичнији евиденциони запис Gmail-а, а могућа је регистрација до 10 корисника, укључујући и администратора.  Тај пакет су због праћења сопствене производње наручиле многе компаније. Ако се пре појаве тог програмског производа производност рада у самој компанији оцењивала помоћу видеонадзора и пребројавања притисака на тастере у кол-центрима, Appsи слични програмски пакети у ствари само проширују границе могућности надзирања, укључујући у то и надзор над својим најбоље плаћеним сарадницима.

Даглас Мерил, бивши директор Google-а за информационе технологије каже да “Appsпредставља потрагу која се само прави да је заједнички рад“ и, према његовом мишљењу, све те новине само повећавају сразмере присуства „Великог Брата“ у интернет-мрежи. Од маја 2007. године Google сакупља све личне податке о корисницима, што је руководство те компаније и званично потврдило. Неопходно је да се констатује да Googleпредставља информациони канал за више од 50 процената глобалног трафикинга у интернету. Потпуно је јасно да иза скандала између Кине и те корпорације стоје не само економски интереси, већ и питања контроле корисника, као и шпијунажа (довољно је да се само присетимо карти Google-а, које су изазвале подозрење чак и код безбедносних органа многих земаља). Од скоро су и лична саопштења у Facebook-у почела да се индексирају преко претраге система Google-а и сада може да их прочита свако ко то жели.

По нивоу искоришћености не заостаје у политичким превратима ни Twitter.Како је констатовано у једном чланку америчког журнала Foreign Policy,„Твитер се претворио у важан, у ствари неопходан, инструмент који дозвољава да се прате и разумеју важне промене до којих долази у арапском свету. Испоставило се да је он неочекивано згодан, брз – понекад чак и претерано, а и људски, због тога што остали инструменти немају у себи људскости… При том Твитер дозвољава да се допре и до масовне свести“…

Могу се навести и други примери брачне алијансе између „Великог Брата“ и великог бизниса, који су повезани медијским и информационим технологијама. Један је – покрет Movements.org, чији је први оснивачки конгрес одржан 2008. године у Њујорку. Високи чиновници Стејт департмента САД, чланови најутицајнијег Савета за међународне односе, бивши сарадници Савета за националну безбедност, саветници Министарства националне безбедности САД, сарадници корпорације RAND су се састали са представницима AT&T, Google, Facebook, NBC, ABC, CBS, CNN, MSNBC и MTV и других компанија, како би пустили у рад нови глобални пројект за напредовање демократије. Трагови Movements.orgсе могу осетити у догађајима „арапског пролећа“, а у Молдавији ту организацију представља „наранџаста“ револуционарка Наталија Морар, и т.д.

Други пример представљају „сајбердисиденти“. То је пројекат који је усмерен на земље као што су Куба, Иран, Кина, Русија и Сирија које, по квалификацији Freedom House-а, још увек нису слободне. Прву конференцију о сајбердисидентима, на којој су констатовани „методе, храброст и достигнућа осам позваних оратора из седам земаља“ Институт Буша је уз поршку Freedom House-а одржао у пролеће 2010. године.

Од 2011. г. власти САД  званично користе интернет како би обезбедиле своју „присутност“ у оним тачкама света, у којима из различитих разлога физички не постоје америчка представништва. Тако је Стејтдепартмент отворио „виртуелну амбасаду за Иран под предлогом „учвршћивања веза са иранским народом“. А у јануару 2012. године Вашингтон је, како би његове дипломате прошириле коришћење социјалних мрежа, направио акцију, званично названу „Месец умећа управљања државом у 21. веку“.  

Извор:  “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)

Један коментар

  1. … odavno je napisano, da nevaljali (bezbozni) – nece razumeti ?! A bezboznost takvih nakana proistice iz neverovanja ( pa time i straha) od ljudi ?!… Inace, razumna ( ne-paranoicna) svest o tome, da nas ‘neko’ nagleda uopste nije skodljiva ?! Bog vidi sve i svi ce za svoje zle postupke morati da poloze racune ?! Tragicno je, da ovi ‘sajberisti’ – kojima je poznato kako se ‘brisu’ ( erase, delete) ‘greske’ (error) to ne primenjuju, na – pokajanje, za koje uopste nije potrebna, nikakva skupa ‘oprema’ ?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *