Почетна / Друштво / Рат против СПЦ

Рат против СПЦ

Пише Наташа Јовановић

Ко је аутор пројекта урушавања СПЦ, коме сметају српске владике, те да ли идеја поделе епархија по границама које би требало да се поклопе са тзв. државним границама има за циљ пресецање националне целине српког народа, у свету давно сигматизоване аустријском кованицом „велика Србија“?

 

Црква је кроз своју историју опстајавала или када је била у загрљају са хришћанском државом, или, у другом случају, када је страдала или под окупацијом, или када је народ био у ропству. Никад, показало је искуство, симфонија са нехришћанском државом није православној Цркви донело плода. Када је реч о садашњим српским властодршцима њихову милост и немилост на својој кожи није осетио само онај ко није имао посла са њима.

ОБРУШИТИ СЕ НА ВЛАДИКЕ
Тако је и Црква, мада званично одвојена од државе, платила и још увек плаћа, због кола које је са њом заиграла.
Поједине владике, најгрлатије у критици Слободана Милошевића, лаковерно су поверовале да се са његовим рушењем враћа златно време српске државне самосталности.
Али власт коју смо добили све је само не српска, како по начину на који уништава државу и њене установе наслеђене од предака, тако и по томе како брине бригу о целини расејаног српства и будућности оних који се данас рађају и крштавају као потомци Светог Саве.
Тако је и Црква у замену за очекивано црквено државно сагласје добила  тоталитарни и уцењивачки загрљај сателита глобалне империје оличене у Србији. Тај загрљај неодољиво подсећа на „бригу“ коју су према Православној цркви исказивали владари јеретици убеђени у исправност своје вере, као и они који су у византијском цивилизацијском кругу створили цезаропапизам као начин уређења односа између Цркве и државе.
Случај најновијег уплитања државе у црквене послове речито говори да је време демократских апсолутиста на свом врхунцу.
Постоје најмање три позната разлога због којих се власт обрушила на српске владике, посебно од краја прошле и почетком ове године.
Најсвежији је конфликт СПЦ са градском и покрајинском владом због одбијања да на обележавање седамдесете годишњице Новосадске рације (ликвидација Срба и Јевреја од стране мађарских фашиста) дозволи присуство представника Демократске странке и њених „партнера“. Дакле исте странке чије градске власти нису нашле за сходно да спомен плочом обележе оно што је урадила Будимпешта. Уместо постављања обележја да су од 20. до 23. јануара 1942. године, током Новосадске рације, мађарске снаге убиле 3.400 становника, већину Срба и више од 700 Јевреја, градске власти су после политичких манипулација са бројем жртава обележавање овог догађаја покушале да искористе за своју политичку промоцију. Даљи ток познат је јавности, а тиче се бескрупулозних напада на СПЦ који се обилато пласирао преко медија у власништву странаца. Тако читаоци ових новина, којима није, како је то недавно заједљиво написао један колумниста „Политике“ (његово име нашло се на списку разоткривених новинара широм света који су плаћени од стране америчких служби) „једино важно да носе крст на грудима и Косово у срцу“, сазнали да је наша црква „мутант погрешне политике која је уништила све добро у Србији“, те да позивом на очување Косова, патријарх „нуди пркос, молитву и идеологију земље натопљене крвљу“. Када је владика бачки одговорио цитатом из Новог завета, у којем се наводи да „Антихрист долази; и сада су се појавили многи антихристи… Од нас изиђоше, али не бејаху од нас“, Чедомир и њему подобни послушници обрушили су се на српске владике називајући их „најружнијим лицима и хистеричним портпаролима те мутант политике у коју су увукли организацији чији су шефови“.
Потписници саопштења којим се осуђује деловање СПЦ написали су да „није Иринеј Српска православна црква, као што то не могу бити ни Филарет – владика са митраљезом, Амфилохије, Пахомије и њима слични“. Убрзо је постало јасно да из владајућих кабинета креће озбиљна акција стављања „под команду“ делова СПЦ који се сматрају „провереним кадровима“ владајуће коалиције.
Али прича се не завршава са нападима ЛДП, већ даљи ток догађања открива да је централа одакле стижу директиве ДС. Због отвореног неслагања са државном политиком о Косову и, још важније, уверења да ако останемо без државе Црква ће бити та која ће чувати нашу свест о нама самима, ДС је нашао за неопходно да по ко зна који пут од 2000. године наовамо покуша да уздрма њене темеље.

ПРОЈЕКАТ СТАВЉАЊА СПЦ ПОД КОМАНДУ

[restrictedarea]

И као осведочена претходница потреса унутар СПЦ, црна птица злослутница свих покушаја урушавања јединства Цркве и овај пут на странама „Блица“ запевала је Ж. Ј. Уз асистенцију „проверених извора из Патријаршије“ јавност је обавештена да ће на предстојећем Сабору „бити густо“, да је дошло до „прерасподеле снага унутар СПЦ“, те да поједине владике могу да се припреме за предстојеће пензионисање. јама. „Измењене гласачке позиције“, објављено је у поменутом листу, „могле би да доведу до отварања питања пензионисања појединих владика за које се сматра да су својим политичким ставовима, наступима у јавности или начином на који управљају нанеле штету Цркви“. Позивајући се на проверене изворе, лист преноси да би неколико епископа требало сменити или сачекати да сами поднесу захтев за пензију. Реч је првенствено о милешевском Филарету, банатском Никанору, врањском Пахомију. Занимљиво, извор из Патријаршије наводи готово идентичан списак владика који је ЛДП у свом саопштењу видео за одстрел.
И док СПЦ  званично саопштава да најављивање предстојећег пензионисања овог или оног архијереја нема никаквог упоришта у стварности, државни секретар у Влади Србије Богољуб Шијаковић добија задатак „са највишег места“, да се сам позабави овим непријатним послом.
Наиме, без знања патријарха Шијаковић је организовао састанак млађих владика са Борисом Тадићем како би се решило питање неподобних владика. Ово наиме није прва оваква Шијаковићева активност. Пре и после смрти патријарха Павла о је учествовао у избору за његовог наследника. Тада као министар вера направио је исти прекршај јавно лобирајући да један владика буде изабран, занемарујући уставну одредницу да су Црква и држава одвојене и да би свако требало да се стара о својим надлежностима. Наравно Шијаковић је за најподобнијег за патријарха видео младог епископа захумско- херцеговачког.
Овај најновији, тако рећи војно-партијски задатак Шијаковића, показао је сву бруталност Тадићеве „самоуправе“ и слепу оданост његових службеника, али и  кратковидост владика, критичара Милошевићевог црвеног режима који су веровали да ће слобода Цркве доћи са инсталирањем западне демократије! Али како је вест процурила у јавност Тадићеви саветници хитно су смислили да „технички разлози“ сметају овом догађају, те га, коначно, није ни било!
У дужем временском периоду, од доласка владе ДОС-а на власт, у октобру 2000. године, један од кључних циљева такозваних препородитеља државе и нације био је „освежавање Цркве“ или, јасније речено, усмеравање СПЦ у правцу „демократских интереса“.
То је, опет, значило да СПЦ мора да се повинује унијатској идеји, као и прихватању воље властодржаца да доведу папу у Србију (без обзира на то што није и неће обићи јасеновачко стратиште у Хрватској). О томе како су београдска амбасада Сједињених Америчких Држава и државни секретари у Србији радили на стварању проевропске православне цркве којој неће сметати независно Косово, „Печат“ је, online casino трагом Викиликсових депеша, у више наврата писао.
„Сазнали смо захваљујући Викиликсу још и кудикамо више о упорним покушајима америчких чиновника да у Светом синоду СПЦ-а идентификују своје савезнике, о труду уложеном да се српска претвори у проевропску православну цркву, о председнику Србије Борису Тадићу који „иза сцене ради у спрези са важнијим црквеним умерењацима, у покушају да утиче на избор патријарховог наследника“.
И то пуне три године пре смрти патријарха Павла; смрти коју је – како се из ових припрема да закључити – без сумње скрхан, дочекао речима: „Шта ћу сад да радим? На кога ћу да се ослоним?““ („Печат“, број 183)
На тим и таквим идеолошким темељима, одлазећи министар вера Богољуб Шијаковић у најновијим превирањима спремно одрађује задатак селекције непопуларних владика и пројекат њиховог пензионисања. Очигледно и сам „аутокефалан“, министар Шијаковић ради у најмање три државе некадашње Југославије као професор, те му је „парохија“ таман толико велика да може сва „кадровска“ питања заграничних делова СПЦ да решава „у ходу“. Није Шијаковићу страно ни да агитује за владике које су миле и драге председниковом Кабинету, нити му је страно да троши новац за то агитовање. Иако је на питање како коментарише оптужбе да покушава да злоупотреби СПЦ у политичке сврхе, државни секретар у Министарству вера и дијаспоре готово безбрижно одговорио: „Жао ми је што неки људи живе од лажи“.
Али, председник Тадић, својим понашањем, разоткрио је своју очито кључну улогу у „пројекту“ стављања СПЦ „под команду“ политичких структура у Београду чији је врховни штаб у амбасадама евроатлантских држава. Циљ је ваљда да младе владике поверују у неодољивост евроунијатске идеје и по цену жртвовања цркве Светога Саве, њеног предања и њених живих делова – епархија.

ГРАНИЦЕ КОЈЕ ЈЕ ЗАЦРТАО НАТО
Тако је још недовољно дорастао Каноси у Риму (покајање пред римским папом), млади владика захумско-херцеговачки отишао на Каносу у Дучићев Дубровник тражећи опрост од локалног бискупа. Иако на тим подручјима  постоји пет епископија СПЦ, једини епископ, иначе осведочени „пријатељ председничких кабинета“, после учешћа у „молитвеној осмини за јединство кршћана“ извинио се за српске злочине. У чије име? За чији рачун? Патријарх Иринеј је после овог самосталног иступа владике Григорија рекао да свако извињење поздравља, али опроштење мора да буде обострано.  Неки су у овом чину препознали мотив придобијања милости дубровачких власти, други су уверени да је реч о практичним стварима, проширивању пословне империје, а неки се, пак цинично питају, у духу нашег владике, да ли је следећи стару добру римокатоличку традицију ову опроштајницу морао да плати.
Што год да је посреди,  остало је ругање прибиловачким, коритским и мученицима небројених херцеговачких јама.
Ипак овај и друге младе владике које је Шијаковић препознао као подобне за сарадњу на корак су од тога да већ формиране епархијске савете претворе у аутокефалне цркве непостојећих народа и непостојећих држава, и то све на српском националном телу.
Покушај наметања идеје о потреби оснивања нових епархија и стварања аутокефалности је притисак који Црква трпи како би прихватила границе које је НАТО прописао. Отуда и појава епархијских савета као испостава аутокефалне цркве, јер нове границе епархија по плану Империје требало би да се поклопе са тзв. државним границама које пресецају националну целину српског народа у свету давно сигматизовану аустријском кованицом „велика Србија“.
Тако су обавештени извори најавили и акцију „расподеле“ црквених епархија, онако како је то по вољи одлазећим властодршцима који подршку за своје више световне него црквене апетите добијају од два плућна крила глобалне империје, Запада и римског папе оличеног у хрватским бискупима. Упоредо, један колумнистa прецизно и вредно ради на обесмишљавању веронауке у школама. „Увлачење слава и светаца у школске клупе, освећивања темеља“, наводи горе поменути колумниста, „дискриминише оне који нису православни“.
Но и координирана акција безначајног Шијаковића, ДС, младих владика и страних плаћеника не могу пољуљати темеље СПЦ.
Њено јединство, зна Црква, не може да се сачува у загрљају са структурама ове власти, као што ни ЕУ није сачувала ни права Срба у Црној Гори, ни Косово и Метохију у Србији. Времена пролазе, а Црква остаје – док год је православних Срба који верно као деца Светога Саве следе предање и каноне Православне цркве.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. КО НЕ СПОЗНА БИЋЕ СРБСКОГ НАРОДА НЕ МОЖЕ ГА ВОДИТИ НА ПУТУ
    СПАСЕЊА ИЗ ОВЕ СВЕТСКЕ ДЕМОНА-КРАТСКЕ БАРУШТИНЕ. БИЋЕ СРБСКО
    НАРОДА ЈЕ ОДРЕЂЕНО БОЖИЈИМ ПЕЧАЋЕЊЕМ И ЊЕГА НЕ МОГУ ДА
    МЕЊАЈУ ЗЕМАЉСКИ ВЛАДАРИ МАНИПУЛАТОРИ БОЖИЈЕ ИСТИНЕ КРОЗ ЕЗОТЕРИЈУ,
    РЕЛИГИЈУ И НАУКУ СРБСКА ПРАВОСЛАВНА( И ПРЕХРИШАНСКА) ЦРКВА ИМА
    ИСТОРИЈСКУ, КОСМОЛОШКУ ПРИЛИКУ ДА ПРЕРАСТЕ У ЦРКВУ У СВЕТЛОСТИ И
    ДА СЕ ПРИПРЕМИ ТЕМЕЉНО ЗА ТУ МИСИЈУ БОГУ УГОДНУ ИДА СВИ ЉУДИ А
    НАЈПРЕ СРБИ БУДУ БОГУ-МИЛИ, ДА БИ ДОЧЕКАЛИ СИЛАЗАК СИНА
    БОЖИЈЕГ ИСУСА ХРИСТОСА ТОКОМ 2О24. ГОДИНЕ.
    БОГ ЧУВА СРБИЈУ, СРБИЈА ЈЕ БОЖИЈЕ ОКО, КОСМЕТ ЈЕ ЗЕНИЦА БОЖИЈЕГ ОКА!




    0



    0
  2. Па не мисли ваљда неко да се СПЦ руши преко ДС-а.Она је срушена изнутра, од стране Српског Патријарха,који је погазио све каноне.Ову истину зна цео Српски народ.




    0



    0
  3. Rušenje Arhijereja Srpske Pravoslavne Crkve nije počelo sa DS
    ono traje duži period vremena.Konkordat,Drugi svetski rat
    komunistički režim, ponekad poneki Vladika iskoći iz dostojanstva
    i to ostavljaju teže tragove unutar Arhijerejskog Sabora,vernici
    nisu dovoljno informisani o životu crkve sem posete Liturgijama
    u hramovima.Srpski narod sa svojom crkvom stalno je izložen
    napadima dali političara ili Rimo katoličke crkve.Ljudi su grešna
    bića u koje spaju Episkopi,prepustimo probleme da rešavaju koji
    su nadležni za to.




    0



    0
  4. Srbi utuvite u glavu bilo sta da se desi DRZITE SE SVIJE CRKVE!!! Ona traje vec stotinama godina a ovi sto su dosli za malena su!da citiram reci iz filma“Montevideo bog te video“ „Kod nas srb novotarije su opasna rabota“ .zato pamet u glavu i drzte se crkve jel jos ona nije izgubila lice.




    0



    0
  5. SPC je na udaru zajedno sa Srbijom. U zadnjem stolecu, potkopavaju je i napadaju sa svim „oruzjem“. Trenutni talas EKUMENIZMA,mucki i podmuklo se zavlaci u najmanje pore SPC. Blagocestivi verni srpski narod je minimalno informisan o trenutnoj problematici,sto je zalosno i tuzno. Sveti Sava je znao gde se Vatikan i papa nalaze,ali nikad nije mario za njima,nego sledio HRISTOV put i srpski narod usmeravao na pravi put. Danasnja globalizacija i novi svetski poredak opasno udaraju po pravoslavlju.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!