Радослав Лале Павловић: Нема овде завере, већ колосалног незнања

Разговарала Љиљана Богдановић

На важна места у Србији дошли су људи који нису дорасли томе. Дошли су пилоти који не знају да возе авионе и лекари који немају дипломе, ружне жене које се представљају као мисице. Све је наопако. Да им дате још сто година мандата и све новце овог света, они не могу ништа да направе зато што не могу. Нису дорасли…

 

Дуже од две деценије писац Радослав Лале Павловић (57) својим текстовима – позоришним драмама, романима и телевизијским серијама (од публике и критике подједнако високо оцењеним), учвршћује ауторитет проницљивог посматрача,  „бележника“ и „портретисте“ савременог српског друштва. Творац легендарне сатиричне „Шовинистичке фарсе“, као и серије „Мој рођак са села“, која је недавно од вишемилионског ТВ аудиторијума направила својеврсне „овиснике“, данас је политички ангажован у Српској напредној странки – на месту члана Председништва СНС-а. У разговору за „Печат“, Павловић говори о темама које га надахњују и заокупљају као писца, али су – разумљиво – постале и разлог и мотив његовог политичког ангажмана и страначког активизма.

Када смо пре непуне  три године разговарали, наслов Вашег интервјуа за „Печат“ гласио је: „Битанге изједначавају национализам и фашизам“. Да ли се данас нешто променило, јесу ли „битанге“ ишчезле или  навукле другачију одору?
Није се ништа нарочито променило. Зато што није било околности да се промени, ни парламентарних, ни геополитичких. Једино можемо да их назовемо куловима, то јест посебним врстама битанги. Малкице се пред изборе претварају и постају Срби, и национално свесни. Битанге и даље јесу.

Верујете ли сада као што сте говорили у време када је Ваша култна серија „Мој рођак са села“ пред малим екраном недељом увече окупљала чак три милиона гледалаца, да „уметник мора бити политички некоректан“?
Политички „коректно“ значи климати главом и бити у сагласности са властима. Правити једну врсту симбиозе и савршенства.  Мислим да када је реч о Западној Европи никада у историји, пре свега штампаних медија, није постојала хармонија између интелектуалаца и власти. То су савршена друштва која се међусобно хвале. Када је реч о политичкој „некоректности“, то значи борити се за правду и трагати за истином. Медији су у рукама једне екипе, која чак можда није ни локална екипа, и тешко ћете чути нешто различито, макар добро или лоше. Доскора, до пре месец дана, „РТС“ је имао неку врсту шаренила и либерални приступ и могле су да се виде врло различите ствари. Сада је од штампаних утицајних медија једино „Печат“ слободна новина, где се може прочитати нешто што није у савршеној симбиози интелектуалне елите и власти. Ово друго је склоњено и производи нетачну стварност. Сада имамо ситуацију да власт иде једним путем, а нација другим. Актуелни председник Републике узео је све прерогативе власти у своје руке, и оне  које му не припадају ни по Уставу, ни по законима.

Избори као тема данас доминирају у политичком животу Србије. Верујете ли, као што многи мисле, да су предстојећи избори „бити или не бити“, односно одлучујуће раскршће не само за политичку будућност земље, већ и за опстанак нације и државе?

 

Бити или не бити, то – не. Мислим да је Србија много старија, дубља и већа него наши текући проблеми или тренуци. Јесу важни. Јесу раскрсница и можда је време да се да шанса да владају онима који ће да се баве Србијом, да се Срби баве Србима и да једном изађемо из Брозовог шињела југословенства. Ово је прва шанса после 1945. године за тако нешто. Не кажем да је у ранијем периоду било лоше, нити желим да бацам камење на претходне деценије, поготово у држави која је била заједничка, али користећи логику и здрав разум, констатујући да је Хитлер победио, да се Немачка ујединила и да је Други светски рат на крају добила страна која је изгубила, Србија мора да схвати ту стварност и као сваки озбиљан домаћин да се бави собом.

Некада, а најгласније уочи 5. октобра 2000. године, за најдраматичнија отворена друштвена и државна питања говорило се да је реч о битно идеолошком, односно „демократском питању“. Између осталог, и за Косово је важила одредница да је то „пре свега демократско питање“. Из перспективе искуства протекле деценије, шта бисте издвојили  као пресудни и најважнији појам којим се одређује контекст чије је (раз)решење  пресудно?
Тај господин који је говорио да је српско питање демократско питање је један фолирант. Он је био маоиста, титоиста…Он је био неискрен, и као групација из које долази на одређени начин шизофрен. Српско питање није демократско питање. Државно питање је питање територија, новца, граница, пореза и како ће друштвена групација која се зове народ живети на неком простору. Да ли се сећате, по мени, надуване 1968. године и студентских демонстрација. Студенти блокирали Универзитет, а на крају им пришао друг Тито. Врхунска демагогија. Универзитет се звао „Црвени универзитет Карл Маркс“, а почео је протест не због хране, већ зато што је донесена уредба по којој су сви грађани Србије могли да буду власници неког стана. Када постанете власник нечега, онда почињете да размишљате о том власништву. Тада можете бити једна озбиљна јединка која размишља. Оно што је неупоредиво важније од свих тих прича од 2000. године је што исти људи стално говоре како су – цивилизовани. Говорим о овима на власти. Они не знају да кажу шта је основна особина цивилизације. То је одговорност. Онај ко није одговоран и цивилизован, он је простак и примитивац. Председник Републике није достојан места председника државе, није достојан свог оца партизана, свог племена и свог пола.

Како се и зашто догодило да је управо са демократским променама, односно устоличењем „демократије“  као битног одређења друштвеног и државног устројства, у Србији настао и својеврстан сумрак, назадовање и ова тешко порецива бесперспективност земље?
Пропадање дуго траје. Оно што је типично за нас као националну групацију малог броја, а великог потенцијала је стално присуство треће или четврте стране у укључивању у простор који би требало да буде у нашим рукама. Ништа се не може нажалост решити само одлуком Срба. У новије време имамо велико присуство Западне Европе, преко НАТО бомбардовања, па потом на разне друге начине. Морамо да схватимо да смо под неком врстом окупације, која је раније долазила кроз набијање на колац у време Османлијског царства. У време Аустроугарске имали смо око 5.000 жена обешених о бандере. Имали смо доношење тифуса, па „Милосрдног анђела“, бацање касетних бомби, бомбардовање „РТС“-а… Говорити о политици и о одговорности у Србији је недовољно, ако се не узме у обзир светска међународна компонента. После бомбардовања и бруталног силовања Србије налазимо се у некој врсти окупације, када се политика о суштинским стварима наше државе не води у Србији. Али не мора да буде тако. Свет није више тако ћопав као пре годину или две. Европа више није тако нагнута на једну страну. Сада нам је потребна мудрост и да што више извучемо за наш народ. Ту постоје велике шансе, али ови недостојни то не могу да изведу. Они нису ни бирани у Србији, нити су одговорни српском националном корпусу. У питању је њихова недостојност.

Ваше драме најчешће говоре – слојевито и комплексно – о стању и кретањима у друштву, дају вишедимензионалну слику, коју медији и владајући дискурс прећуткују. Шта издвајате као најдрастичнију и можда посебно негативну појаву и тенденцију у актуелном тренутку српског корпуса?
Оно што је највећи проблем овог политичког времена је та нејакост. Од времена када су ЈУЛ и СПО почели да разваљују ткиво колико су могли да га разваљују, па до овог времена, на важна места су дошли људи који нису дорасли томе. Дошли су пилоти који не знају да возе авионе и лекари који немају дипломе, ружне жене које се представљају као мисице. Све је наопако. Да им дате још сто година мандата и све новце овог света, они не могу ништа да направе зато што не могу. Нису дорасли. Не знају мученици. Они морају да оду са власти, јер ако не буду отишли, ми ћемо трулити с њима. Нема никакве завере, већ колосалног незнања. Имамо производњу фалсификата и паралелне стварности у медијима.

Шта се то догађа са нацијом којој се „спочитава да је огрезла у површности“?
Пошто су они такви какви јесу, да би овим простором владали, они морају да овај простор представе као неук, немоћан, невешт, примитиван и недорастао. Ако би показали праву слику, они ту не би могли да опстану. Чућемо како ми не знамо и како би неко други требало да дође да влада нама. Не знају Срби, него би требало да дође Немац да нам командује. То је болесно. Али, афирмисање немоћи и инфантилности, и недораслости је њихова политика.

Као писац култне „Шовинистичке фарсе“ и хроничар српско-хрватске „идиле“ како коментаришете актуелно препуцавање на релацији Београд-Загреб поводом питања рехабилитације Драже Михаиловића?
Очигледно је да питање Драже Михаиловића није питање овог времена, већ да је реч о једној спинованој теми, како ова власт не би морала да говори о економији и како се живи у нашој држави која губи суверенитет, где 800.000 људи тешко живи без икаквог сталног прихода, а 200.000 грађана у Србији једе једном дневно или сваки други дан. Они се то договоре са Хрватском. Следећи пут ће бити тема Анте Павелић. На тај начин купе 15, 20 дана. Измисле неки проблем у јавности да не би говорили колико се милијарди мора вратити. Морам да се замислим, па да питам: „Хрватска, шта то беше? Где је то?“ Дата је метафизичка снага нашим комшијама, као да су они правили или растурали нешто. Нису ништа. Више пута би ме питали: када бих писао пети наставак „Фарсе“, шта би говорили историчари са српске, а шта са хрватске стране? Сада, као далеко искуснији, могу да кажем да би пети део „Фарсе“ био дијалог између Србина историчара и неког тамошњег кардинала.

Шта је темељни проблем српске културе у овом времену, а посебно када је реч о њеном уклапању у шири европски контекст с којим се она, наводно „ретроградна и недорасла“ –„судара“?
Са српском културом је мање-више све у реду. Она постоји. Богата је и има велику традицију. То што у медијима није присутна на одговарајући и озбиљан начин, не значи да не постоји. Култура је под разним утицајима са свих страна, али и са европском врло хармонична. Резултати који су овде постигнути од филозофије, сликарства, литературе су велики. Ако једног дана СНС дође на власт, направићемо изложбу која ће од Београда кренути широм Европе и зваће се „20. век српског сликарства“. Мислим да не постоји маркантније и боље сликарство него што је сликарство у 20. веку у Србији. Данас хоће да представе да се уметношћу могу сви бавити. Испада да је онај ко ухвати кичицу у руке већ  сликар, а да онај који укуца једну страну постаје писац. Доћи ће време када ћемо о српској историји и култури више да учимо и у школама.

Позната су Вам вероватно гледишта према којима је концепт српске културне политике већ деценијама битно подређен концепту хрватске културне политике. Мислите ли да је то тачно?
Тачно је то. Зато што је римокатоличка фирма једна велика фирма достојна сваког поштовања. Та религија се шири. Када је могуће, ради то на мек начин, а када није могуће, онда се шири и путем логора и производи доста ефикасности. Они иду надалеко и њима је најједноставније – пошто је у питању један језик који неко зове српски, а неко хрватски или босански,  да га привуку на њихову римокатоличку страну, тако што ћемо сви постати Хрвати. На томе се озбиљно ради. То је њихово право, као што је и наше право да желимо да будемо оно што јесмо. У 17. веку фрањевци су донели Библију на ћирилици, а онда се каже да је то све исто, па се потом испостави да је то само њихово. Ово је био ћирилични простор и латиница стиже тек 1915. године са аустроугарском окупацијском влашћу. Од 95.000 становника Београда остало је неких 15.000, јер су ови други отишли са војском. Прави се аустроугарска управа, мења се 25 одсто назива улица, у управу се доводе они који познају језик, то јест из Хрватске, уводи се латиница као званично писмо, печати, дозволе и објаве постају латинични. Доводи се латиница путем насиља. Када се прави Краљевина СХС на фанатично инсистирање хрватске стране, онда је Београд  као и данас још увек добрим делом југословенски град. У Београду данас живи преко 100.000 наших муслимана, око 100.000 римокатолика Хрвата, преко 30.000 Словенаца, потом Македонаца, Албанаца и других нација. Један од начина да се поменута римокатоличка фирма шири је да се каже да су ћирилица и латиница исто. Када постане исто, склања се ћирилица и остаје латиница која је српско-хрватска, па после само хрватска… То је један вишевековни покушај пута на Исток и доказивања како је њихово нешто што није њихово.

Који су то вредносни постулати које би неизоставно морала да уважава и на којим принципима би требало да се темељи аутентична и одговорна српска културна политика данас?
На истини и самопоштовању. Проблеми естетике не могу да буду већи од проблема филозофије. Имамо разлога да на многе резултате будемо поносни. У уметности и историји. Требало би, на пример, схватити да је Бранислав Нушић велики европски драмски писац, а да је Милош Црњански нешто лепо и значајно што се догодило Европи, да је Антоније Исаковић највећи мајстор кратке приче икада… Само правда држи земље и градове. Питања ових избора јесу правда и економија. Да не живимо као стока, и да нас не краду, и да нам се шанери не ругају. Да добију батине ако се ругају.

Када је реч о правцима, пожељном  тренду и доминантном духу времена у  готово свим сферама нашег савременог  стваралаштва – од књижевности, позоришне и ликовне сцене, па до филма, многи критичари  запажају да „све“  што има боју националне и традиционалне идентитетске матрице једноставно није пожељно и друштвено високо вредновано? Да ли је тако?      
То је тачно. Оно што има вредност националног је склоњено, није поштовано и истакнуто. Знам групацију талентованих који суде о друштвеним признањима. Имамо узајамну размену ордења, новца и титула. Ја у жирију код тебе, ти у жирију код мене. То су кулови, битанге и полусвет. И то иде тако у сарадњи са државом, која је у окупацијској фази.

Као истакнутог члана СНС-а и њеног Савета за културу већ Вас именују на место министра овог ресора. Шта би био Ваш први потез и најзначајнија промена у односу на актуелну и политику неколико протеклих постпетооктобарских постава у овом ресору?
Ко ће бити министар културе одлучује председник Владе Србије. Надам се да ће то бити Томислав Николић. То ће бити његово политичко право. Надам се да ће бити неко добар. А што се тиче онога шта би требало да се уради у култури као делу једне целине, могу само да кажем шта ћемо радити и да цитирам вашег колегу из „Печата“ који каже: „Радићемо све другачије од њих као прву тачку. Као друго – радићемо све другачије од њих. Трећа тачка је да нећемо красти“.

Политичкој странки чији сте функционер изричу се критике поводом нејасних  ставова према низу  питања од прворазредног државног и националног значаја. Да ли су програмска, политичка и идеолошка гледишта СНС-а заиста еклектичка и до конфузије неодређена или је пак реч о некаквом „стратешком“  страначком понашању?
Врло је занимљиво када вам нејасноћу замера машински инжењер Шуле или инжењер Ђилас, или Душан Петровић, који се истакао по томе што је за његовог ваката промењено име позоришту у Шапцу, које је носило име по највећем глумцу на српском језику икада, Љубиши Јовановићу, и то зато што је сарађивао са партизанима. Не смета му сарадња са Ивицом Дачићем, који је нека врста новог партизана. Срам их било. Оно што ће се свакако десити после избора је да се позориште у Шапцу више неће звати „Шабачко народно позориште“, него ће опет носити име по Љубиши Јовановићу, који се може назвати принцем глуме. Програм СНС-а довољно објашњава шта планирамо. Имамо одличне „адвокате“ нашег програма. То су млади Марко Ђурић, Никола Селаковић, Зорана Михајловић Милановић. Ко је показао жељу да чује шта је програм СНС-а је чуо. Ко хоће да види више детаља може да погледа нашу белу књигу програма на сајту странке. Е сад, да ли Шуле зна да чита, то не знам.

Пишете и радите нову серију посвећену војсци, официрима и времену краља Александра Карађорђевића. Хоће ли то бити својеврстан дијалог историје и прошлог времена са савременицима и светом у којем данас живимо?
Хоће. То је велика тема. У њу ме увео Саша Тијанић пре годину и нешто дана, рекавши да би волео да се упустим у писање серије о краљу Александру Карађорђевићу, сматрајући да је у питању једна потцењена личност. Моје информације о краљу Александру, иако смо земљаци – Шумадинци, биле су веома лоше и негативне. Знао сам о њему оно што сам учио у школи и што сам могао сазнати из медија. Доживљавао сам га као аутократу, аутора Југославије која нам је свима појела џигерицу. Усудио сам се да уђем у ту причу. Потом сам сазнао много тога о њему, да је био чудесан лик, паметан и неустрашив. Сада могу да кажем да се може тврдити да је он највећа личност у историји српског народа. Мало сам писао, па мало плакао. Има у нама нешто велико и још неизречено из тог времена и војске из прошлих дана. То није била војска, то су били богови и требало би причати о њима какви су били. Они заслужују да се говори о њима. Мислим да ће наш сусрет са блиском историјом бити прича о боговима који су ходали земљом.

Понекад се прошлост потпуније разуме из перспективе садашњег времена. Колико се пак наше време и актуелна догађања могу објаснити, осудити или одбранити, мерилима управо епохе  Александра Карађорђевића?
Да би схватио вредности у којима живиш мораш да погледаш уназад, ако хоћеш да гледаш унапред. Мораће многе ствари да се причају испочетка и мораћемо да се уозбиљимо и да будемо цивилизовани, тако што ћемо схватити да је главна одлика цивилизације одговорност према себи и другима.

Када је реч о будућности српског народа, да ли сте Ви оптимиста или можда – уздржани, „реални песимиста“?
Апсолутни сам оптимиста. Мислим да овај простор данас у Европи има највећу шансу. Овај народ је издржао све. И „цивилизовање“ за време НАТО бомбардовања, и то од пријатеља из Западне Европе. Овај народ заслужује да живи боље, а платио је све цене које је могао да плати.