Почетна / Интервју / Проф. др Оливер Антић: Србији је потребна владавина права

Проф. др Оливер Антић: Србији је потребна владавина права

Разговарао Угљеша Мрдић

Непоштовање Устава за једну државу је увод у пропаст. Држава почива на хијерархији правних аката. Код нас се дешава да закон мења Устав, а да подзаконски акт мења закон. Не могу статути да буду изнад Устава и закона. Ако се тако настави, мало ће да остане од државе

После наредних избора требало би инсистирати на доследном поштовању Устава Србије. Председник државе би требало да буде председник свих грађана. Не може председник државе да буде и председник партије, било ко да је. Нека сутра председник државе буде Томислав Николић, исто ћу то да кажем“, каже у интервјуу за „Печат“ проф. др Оливер Антић, потпредседник Српске напредне странке.
Наш саговорник, некадашњи декан „Правног факултета“ Универзитета у Београду и угледни професор права, како код нас, тако и у иностранству, сматра да је дошло време да коначно завлада правна држава, односно да се успостави владавина права.
„Код нас све изгледа као да имамо председнички систем власти, као да председник води политику државе. По Уставу Србије Влада води унутрашњу и спољну политику, а не председник. Дакле, Влада би требало да влада. Међутим, због чињенице да је председник највеће и најутицајније странке владајуће коалиције уједно и председник државе, код нас практично све иде од председника, а не од (председника) Владе. Зато у многим земљама које имају уставни систем сличан нашем, председник државе не може да буде председник партије. Другим речима, ако председник партије буде изабран за шефа државе, мора да замрзне апсолутно све партијске функције. То значи, да он мора практично да пренесе на свог заменика своје функције у партији и не сме ни да се појављује у странци, нити сме да у име странке било шта говори. Један председник државе би требало да буде председник свих грађана. У нашем уставном систему овлашћења председника државе су врло ограничена: уз одређене апроксимације, председник је налик енглеској краљици, дакле има више протоколарне дужности, а не функције власти. Међутим код нас је све фактицитет. У ствари, у многим државама у којима нису заживеле институције, а то је правило у свим бившим социјалистичким државама, личност има превагу над институцијама. У државама које су имале срећу да поседују историјски континуитет, владавина институција је неприкосновена. С друге стране, у председничком уставном систему, какав је случај у САД-у или Француској, председник је носилац извршне власти, тако да он влада (може да поставља и смењује чланове Кабинета) и сноси пуну политичку (и правну) одговорност“, наводи проф. др Оливер Антић.

Шта би прво требало да се уради да би код нас профункционисала владавина права?
Прво би требало кренути од врха. Кинески филозоф Конфучије оштроумно је приметио још пре 2500 година да управа само доводи ствари у ред и кад је водиш добрим примером ко би се усудио да застрани? Карактер владара је као ветар, док је карактер обичног народа попут траве, а трава се, како је истакао, повија према ветру. Дакле, када се онај ко је на челу власти строго држи поштовања права, односно данас Устава и закона, онда се и народ понаша тако. Када се ови из власти понашају како им се прохте, онда се и народ понаша противправно.

Очекујете ли већу излазност на парламентарним изборима у односу на раније изборе?
Било би јако добро да излазност буде што већа. Показало се да је потпуно исто да ли гласате за ДС, ЛДП, СПС, Расима Љајића или Уједињене регионе, тј. Г17Плус. Све је то исто. Ако се народ отрезни из овог кошмара и схвати шта се дешава и на који начин је промена једино могућа, можемо очекивати да СНС има максималан могући број гласова. У том случају СНС би могла да формира владу суштинских промена, најбоље самостално или заједно са неким правим опозиционим странкама. Чак и када бисмо могли потпуно сами да формирамо владу, мислим да бисмо понудили неким странкама националних мањина и још неким правим сада опозиционим партијама, које деле наше основне вредности, да уђу у ту владу. Није нама стало до власти као такве, већ да најзад покренемо Србију, јер сада имамо стање као у песми: „Све је стало, само деца расту“. У ствари, стање је горе, зато што ни деца, због беле куге, више не расту. Све је стало у дословном смислу! Као и у физици, због инерције, огромна сила је потребна да се покрене велика маса која је у стању мировања. Али када се покрене, све иде лакше и није је лако зауставити. Тај почетни помак је задатак владе на челу са СНС-ом. Промене би се убрзо осетиле, али биле би, без сумње, постепене. Онај који одмах обећава куле и градове, евре у џепове и стандард Швајцарске не говори истину. Грађани су више пута до сада наседали на таква обећања. Стручњаци из ЕУ, који боље од нас знају ко и како у Србији краде, дали су извештај да око милијарду евра годишње нестаје нетрагом. У ствари, тај новац завршава код оних на власти, а свакако не у опозицији, јер се највише крало и краде на приватизацијама, тендерима и јавним набавкама. Замислите, шта би могло сваке године да се уради са милијарду евра: колико би могло да се отвори радних места и колико би скочио животни стандард грађана Србије, било да је реч о Зајечару, Бору, Лесковцу, Српској Црњи, Зрењанину или неком другом месту. Чим се запосли десет људи у некој средини то се осети. Не мислим ту на фиктивна запослења, да се измисли већа администрација ради нових запослења, па се догоди да се у једној општини уместо 10 запосли 20 службеника, да се праве нови региони, што наравно значи нову и већу администрацију, а то се не може издржавати осим новим задуживањима! Нова запослења би требало да буду економски оправдана и утемељена. Тако се стварају права, а не фиктивна радна места. Двадесетак запослених на такав начин значи и бољи живот за три-четири пута више људи. Ту се ствара један замах, једно (право) радно место ствара друго и онда и остале делатности у тој средини осете раст животног стандарда. Улагањима у нова радна места би требало озбиљно прићи. Нарочито када су производња и пољопривреда у питању. Ми можемо све што произведемо из пољопривредног сектора да пласирамо само на московско тржиште и завршили смо посао. Али нисмо у стању да снабдевамо једну Москву, а камоли Русију. А где су друге земље које вапе за нашим производима, које можемо лако да пласирамо, под претпоставком да их имамо довољно. Рецимо у Израел бисмо могли да испоручимо огромне количине наше телетине. Поред Русије и Израела, у Кину, ЕУ… Наша храна је позната као здрава и то недовољно користимо (готово смо уништили сточни фонд).  Да би све то могло да функционише требало би да оснажимо пољопривреду, али морамо да водимо рачуна о инфраструктури, да наш сељак има мотив да ради, да постигне животни стандард као модерни фармери на Западу. Не би смело да се деси, као што се код нас дешава, да сељак буде данима без струје и месец или два затрпан када падне снег. То може само у неозбиљној држави.

У којој мери наша власт не поштује Устав?

 

Опасно је када државни функционери и службеници не поштују највиши правни акт – Устав. Ако се не поштују Устав и закони, онда се дешава да се неким нижим правним актом пониште виши. Непоштовање Устава за једну државу је увод у пропаст. Држава почива на хијерархији правних аката. Код нас се дешава да закон мења Устав, а да подзаконски акт мења закон. Не могу статути да буду изнад Устава и закона. Ако се тако настави, мало ће да остане од државе. Ово је један лош цивилизацијски тренутак који није само наша специфичност. Све у природи и друштву има циклично кретање. И раније је у историји било успона и падова у сваком друштву, држави, цивилизацији. Данас се дошло до једног степена глобализације, где се разним декларацијама и међународним конвенцијама прокламују велике слободе, а у њиховој примени и реализацији све их је мање. Најмоћније државе теже да све ставе под своју контролу, а то нужно води ограничавању слободе. И ми смо жртва тог процеса, као једна мала држава у великој геополитичкој игри. Својевремено је први етичар света Хесиод у свом спису „Дела и дани“ рекао да ће правду заменити песница, да ће градови падати под грабежом и да неће побеђивати ни онај који држи до заклетве, ни правични, ни добри, већ ће се дрзнику и злотвору одавати почаст. „Где је сила, тамо ће бити право“, рекао је Хесиод и то на прелазу из VII у VIII век пре наше ере. Да ли се овој његовој формулацији данас нешто може додати или одузети? Очигледно не. Nihil novi sub sole. Само што је то насиље и пљачка било локалног, а сада је глобалног карактера. У таквим условима требало би да дође до изражаја политичка вештина, као плод високог образовања, креативних способности, искуства, али и патриотизма, која би пак требало да пронађе неки простор за нас; да у тој геополитичкој игри створимо заједничке интересе и савезништва која би нам омогућила мало више маневарског простора, прилива капитала за покретање економије и чување националних и државних интереса.

Како коментаришете поруку владајуће коалиције да „ЕУ нема алтернативу“?
Тврдња да „нема алтернативе“ ме посебно изненађује. Морам да кажем да је она апсурдна, с једне стране бесмислена, али истовремено и опасна. Упрошћено речено, то је исто као када би неки фудбалер, који је у жељи да заради више новца решио да пређе у неки инострани клуб, унапред објавио да ће играти искључиво за „Манчестер“. То значи да ће му управа „Манчестера“ понудити дупло мање новца од оног што је мислила да му предложи! Политика подразумева, као и све остало у животу, одређену врсту такмичења  и конкуренције. Другим речима, нарочито политика подразумева различите путеве и методе доласка до циља, а циљ је бољи живот свих грађана и сигурност државе. Зато у парламентарној демократији и постоје различите партије и свака истиче свој метод и средства за постизање жељеног политичког циља. Када се каже: ова политика нема алтернативу, то је врло опасно, јер је „само једна алтернатива“ у савременој политици постојала у фашизму и комунизму. Ко је у тим системима хтео другу алтернативу или (не дај боже) неку од више опција, сматран је за издајника и непријатеља. Још се, изгледа, чује ехо Брозове хорске песме: „Ко друкчије каже, клевеће и лаже“. Борба мишљења и аргумената је суштина сваке демократије, а не борба етикетирањем која поново узима маха. Најлакше је залепити етикету, зато је то био омиљени начин „политичке борбе“ у фашизму и комунизму. Изгледало је у тренутку да је то време прошло, али изгледа да су ти методи отпорнији и примамљивији но што се мислило. Ако СНС дође на власт, будите уверени да ће бити уважена сва аргументована мишљења и предлози. Нећемо бежати од прихватања добрих предлога опозиције. Напротив, јер је то за добро државе. Немогуће је да је било која власт најпаметнија и да зна све, и да може све. Онај ко зна све и може све није човек. Ко сматра да је увек у праву, с њим нешто није у реду. Само Господ Бог зна све. Ваљда ће народ да препозна шта је рационално и шта је за њега боље. Геополитичке игре, међународни односи (у знатно већој мери него међународно право) се увек морају озбиљно узети у обзир. Ако се то не разуме, онда се не схвата суштина савремене политике. Код нас је проблем што у континуитету постоји власт, која је остала из комунистичког периода. Актуелна власт је чланица Социјалистичке интернационале! Погледајте ко су најмоћнији политичари, привредници (тајкуни) и вође већине тзв. „невладиних организација“. То су све синови и кћери Брозових генерала, удбаша и високих функционера. Ови из НВО сектора, наравно ту не мислим на све (има и оних који се заиста баве хуманитарним радом), радују се свакој српској несрећи и доприносе јој. Наша коб је то што не видимо шта се догодило управо у периоду од 1943. до 1945. године, а последице трају и данас. Због чега Лондон није подржао (не прозападну, већ западну) југословенску Владу, која је све чинила шта је од ње тражено? На крају су Енглези дали власт Брозу. То су те велике геополитичке игре. Јосип Броз Тито је доведен да би дао аболицију за злочине и геноцид над Србима, а кривци су у већини били Хрвати, муслимани и Арнаути (Албанци); они су сви, уз часне изузетке, били на страни Хитлера и учествовали у злочинима над Србима, Јеврејима и свим другим које су сматрали верским или политичким непријатељима. Да ли верујете да данас у америчком Конгресу хрватска, муслиманска и албанска пропаганда говори да су они страдали од Срба, као Јевреји од Немаца, у Другом светском рату (сиц!) Тек када је било евидентно, крајем 1943. и почетком 1944. године да ће Хитлер изгубити рат, онда су Хрвати, муслимани и Арнаути почели, са Брозовим благословом, да прелазе из усташа, домобрана и ханџар дивизија директно у партизане. На крају их је Броз аболирао. Да је било супротно, да се вратила легална Влада, они више не би смели да се чују због злочина које су учинили и то на страни Хитлера, а Краљевина Југославија би била стабилна држава, са највећим утицајем Срба. Али то би за Запад и био главни проблем; геополитика Запада то није хтела да допусти, јер они на православне Србе гледају као на најближе сроднике Руса. Када се све то зна, онда би требало пажљиво управљати, вешто маневрисати политичким кормилом, провести српски брод кроз немирно море, поред Сциле и Харибде. То је вештина и суштина политике. Требало би све имати на уму да би могло да се управља државом.

Имамо ли јаке службе?
Немамо. Морамо да изградимо јаке службе (нарочито војне, безбедносне, обавештајне) које би требало да оне који воде државу снабдевају кључним подацима, ради очувања наше државе и националних интереса. Све су те службе, нажалост, готово уништене. Квалитетни кадрови су отишли, а службе су сведене на просјачки штап. Тако да нас чека комплетна обнова државе, и у правном, и у економском, и у безбедносном смислу. Неко мисли да економија може да се обнови и опстане самостално, без права. То није могуће. Нико неће да улаже у државу где нема владавине права. И велике силе више цене државе у којима постоји владавина права и где власт достојанствено брани интересе своје државе и нације. Зато морамо да имамо адекватне представнике наше земље који интелектуално могу да се носе, на равној нози, са представницима других држава и да заступају наше интересе. Нећу да помињем имена, али погледајте Владу Србије. Ту имамо личности које су трагикомичне. Мене је, неретко, срамота када дође неки странац и када га прими неко од њих. Некима се, наиме, види на лицу да им је, као што рече стари филозоф, виђење сасвим заузело место мишљењу.

Како коментаришете последице реформе правосуђа?
Реформа правосуђа је била потребна Србији, али не оваква. Било је очигледно да оно што се радило није ваљало. Неки су чекали и по 20 година на пресуду и то није била ретка појава. Погрешили су што су људе мењали без чврстог, а понекад и без икаквог критеријума. Неке судије су живот уложиле у правосуђе су једноставно одбацили (неки су умрли од неправде или извршили самоубиство). С друге стране, неке људе који никада нису радили у правосуђу, дакле немају никакве резултате, поставили су за судије, чак и Уставног суда. Велике ствари се не раде на брзину, како је једноставно, а потпуно тачно рекао својевремено први председник енглеске Краљевске академије сер Џошуа Рејнолдс. Требало је погледати резултате свих судија и видети пресуде какве су доносили. Нижи суд има право да погреши у тумачењу права, али нема право да погреши у примени права. Не може се донети одлука где се игнорише право (одлука contra legem). У тим случајевима требало би разрешавати судије. Таквих примера има и то, нажалост, веома много. Да се од тог правила пошло, изабрали би квалитетне судије. Суђења опет трају дуго, да не говоримо о мрежи судова. Такође, требало би увести правило да сведок мора да буде свестан одговорности. То значи да би запрећена казна за лажно сведочење требало да буде у висини запрећене казне за дело за које се оптуженом суди. Ако је запрећена казна оптуженом 40 година, онда би толика казна требало да буде оном ко је лажно сведочио у таквом предмету. Сада имамо ситуацију да се уз помоћ заштићеног сведока може свако осудити. Право би увек требало да гледа једним оком у правду. Ако се правда намршти, онда ту нешто није у реду. Сигурност коју пружа владавина права отвара могућност јачања економије и угледа државе. Држава без угледа је у много лошијем положају. То су неки од циљева СНС-а у будућој влади. Институције које добро раде требало би да буду носиоци владавине права и правне државе, а не појединци.

Чини се да код нас власт не поштује законе…
У Америци Ал Капоне није осуђен зато што је убијао људе (није било доказа изван разумне сумње), већ зато што је доказано да није плаћао порез. Код материјалних доказа нема произвољности. Чим дођемо на власт сви ће знати, већ на основу једног или два примера, да се закони морају строго поштовати и да ту нема привилегованих. Данас се селективно примењују и пореске обавезе. У развијеним земљама можеш да вређаш председника, али мораш да плаћаш порез. Код нас је обрнуто. Један од најбитнијих задатака СНС-а биће борба против криминала и корупције. Те ствари могу у кратком року да се ураде. Можда не може економија брзо да ојача, али ред може одмах да се заведе. Зато би требало државне органе пустити да раде свој посао, а не ово што се данас дешава: политика командује и полицији, и тужилаштву, и судовима. Када се дође до неког високог политичара, онда се надлежном органу везују руке, уместо да он веже починиоца дела. С друге стране, склони смо да усвојимо нови систем о чијим последицама нисмо много размишљали. У западним земљама које имају систем тужилачке истраге не могу да буду два шефа једног истог тима (у тужилачкој истрази тужилац је шеф, а полиција физичко-техничка помоћ). Не може министар унутрашњих послова да спречава полицајца да ради свој посао, јер аутоматски везује руке и тужиоцу. Код нас још увек није решен случај паљевине америчке амбасаде, јер полиција и тужилаштво пребацују кривицу једни на друге! Слично је са паљевином Бајракли џамије. Убиство Зорана Ђинђића није целовито решено. Чак се уносе заправо опасне тезе: политичка позадина. То нема везе са правом. Требало би, напротив, испитивати мотиве, па преко њих доћи до подстрекача и помагача, овако се стиче утисак да се „политичком позадином“ омета права и целовита истрага. Отуда, на челу полиције требало би да буде директор, и сви истражни органи и тужилаштво да буду под капом једног министарства: Министарства правде, као што је то случај у многим развијеним земљама. Онда ћемо знати ко је заиста одговоран. Наравно, виши облици координације безбедносних служби који су се показали ефикасним могу да остану.

Какво је Ваше мишљење о правном хаосу када је реч о истраживању ратних злочина?
Озбиљна држава има једно златно начело – начело реципроцитета или узајамности. Свака озбиљна држава која гледа на минимум свог достојанства има реципроцитет. Ако неко поступа на одређен начин са нашим држављанима у једној страној држави, онда би исто тако требало и ми да поступамо са држављанима те државе. Тако је у свим другим облицима примене права. Ако, на пример, нека држава у свету не да српским држављанима да буду наследници непокретности у њој, онда би аутоматски то требало да значи да држављани те државе не могу да буду наследници непокретности у Србији. Слично је, али не исто, и са злочинима. Имамо очигледне доказе да су неки људи учинили ратни злочин (нпр. у Сарајеву, Тузли, Хрватској) и наша држава од тога одустаје и чак не прави велику буку у медијима! Наравно да би требало гонити и домаће учиниоце ратних злочина, али исто се мора тражити и од других. Када се не ради тако, онда се сви према нама односе као према неозбиљној држави. Када вас сви около хвале, а изнутра куде, онда нешто није у реду са вама. Све конвенције УН помињу једнакост држава и зато би требало да инсистирамо на тим принципима, а не да доводимо своје држављане у неравноправан положај у односу на друге. Исто је и са Хашким трибуналом. Наша држава је у многим случајевима више помагала Хашком тужилаштву, него одбрани окривљеног који је наш држављанин, што је катастрофално. Власт, такође, када је у питању Резолуција 1244 није инсистирала на свим елементима примене те резолуције. Њена суштина је да су Косово и Метохија под суверенитетом наше државе и да се на државне границе постави до хиљаду војника. Тај симболични број војника на граници значи очување суверенитета и територијалног интегритета Србије.

Споменули сте колико је битно да држава има више алтернатива. Шта је алтернатива НАТО-у?
Србија би требало и убудуће да инсистира на војној неутралности. Србија и српски народ имају лоше искуство са НАТО-ом. НАТО је бомбардовао Србију, Црну Гору и Републику Српску, као и српске положаје на бројним местима у току грађанског рата, а војно је помагао сецесионистичке републике (противно резолуцији УН). После свих тих искустава било би потпуно непримерено да Србија буде чланица НАТО-а. Не може се заборавити та врста неправде и једног рата који нема утемељење ни у каквом праву. Не заборавимо да није било одлуке СБ УН о томе. Исто тако тешко је разумети, а тиме и још теже опростити, зашто смо као земља која нема нуклеарно оружје гађани бомбама са осиромашеним уранијумом и касетним бомбама, што је нанело страховите штете, патњу, енормно повећање смртности од канцера. Ипак, ми смо на таквом положају да морамо да развијамо сарадњу и са Русијом и са Кином, и са Бразилом, и ЕУ и САД-ом. Нарочито би требало давати предност земљама које нису признале тзв. „државу Косово“. Приметите само како је непријатно када наши званичници када се обраћају јавности не употребљавају уставни термин Косово и Метохија, већ само Косово. За КиМ се морамо борити и требало би поштовати и Устав Србије и Резолуцију 1244 који потврђују да су КиМ део Србије.

Поред покушаја отимања КиМ, сведоци смо и напада на СПЦ?
Сваки пут када хоће нешто нечасно да се уради, удари се на стубове српског народа. Напада се САНУ, због Меморандума, а нису га ни читали, јер тамо нема ничега што се импутира од тих игнораната. Када је војска била најпопуларнија, направе се проблеми и догоде се убиства војника. Сада се напада Српска православна црква. СПЦ је вишевековни заштитник српства, која је у данима вишевековне турске владавине практично супституисала несталу државу (што је невероватан феномен) и очувала српство, обичаје, дух и веру, другим речима сачувала народ. У сваком ратном времену СПЦ је била једна од главних мета напада, али сада се то догађа и у миру. Зар је било мало рушења цркви, убијања свештеника и понижавања попова? Сада су неки који су јахали свештенике постали велике демократе. Наставља се са нападима на СПЦ, са крајњим циљем да се ослаби и држава и народ. На нама је да штитимо СПЦ како год можемо. Подсетићу овом приликом, уз малу нелагодност, јер говорим pro domo suo, да сам својевремено први написао текст, објављен у „Политици“, да би требало вратити „Богословски факултет“ под окриље Београдског универзитета. Када сам био в. д. декана, вратио сам предмет црквено право на „Правни факултет“ у Београду, почетком деведесетих година прошлог века један сам од првих ктитора Храма. Чување СПЦ јесте један од моралних задатака сваког од нас. Следећа власт би требало да буде још посвећенија том задатку. Разуме се да треба штитити и богомоље других религија. Не сме се десити да се пале и руше џамије и цркве у Србији, јер је то грех. СНС никада неће штитити вандале и криминалце.

 

Један коментар

  1. „Председник државе би требало да буде председник свих грађана. Не може председник државе да буде и председник партије, било ко да је.Непоштовање Устава за једну државу је увод у пропаст“. Па добро професоре, лако је причати и констатовати, а шта сте напр. Ви предузели што председник Србије, поред те функције, обавља и функцију председника ДС-а (по члану 115 Устава то је недопустиво)? Је ли за непоштовање Устава неко тужио председника Тадића, можда неко из опозиције? И чији је то председник који каже „ућићемо у ЕУ у инат њима“?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *