Почетна / Други пишу / ПРИСЕЋАЊА: БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА – ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ СВЕГА

ПРИСЕЋАЊА: БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА – ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ СВЕГА

Петар Искендеров

Свечаности које су одржане 1. марта у Сарајеву поводом двадесете годишњице проглашења независности Босне и Херцеговине подсећале су на свечаности у некадашњој Југославији. У њима су учествовали представници локалних муслимана и Срба, док су их босански Срби потпуно игнорисали. Хрватски представник у колективном Председништву Босне и Херцеговине, Жељко Комшић, изјавио је да је „1. марта 1992. године Босна и Херцеговина постала, захваљујући вољи већине својих грађана, независна и суверена држава“. Његов муслимански колега, Бакир Изетбеговић, је изразио уверење да ће Босну једном да „заволе“ сви њени грађани. Небојша Радмановић, представник босанских Срба у Председништву, није учествовао у свечаностима. [1]

Како је у вези с тим добро приметила локална политичка аналитичарка Тања Топић, ова годишњица „илуструје постојање дубоких раскола у дубини друштва“. Према њеним речима у данашњој Босни и Херцеговини, као и пре, нема „било какве слоге у вези са прошлошћу, у вези са тим, шта се за време рата дешавало, и према томе, нема ни компромиса у вези са националним празницима, – а подједнако – ни заједничког гледишта о будућности земље. [2]

Које тренутке из историје стварања независне Босне и Херцеговине предлаже својим суграђанима као најлепше Бакир Изетбеговић, син Алије Изетбеговића, бившег лидера босанских муслимана. Треба се сетити да су 1. марта 1992. године власти Републике Босне и Херцеговине, која је била у саставу тадашње Југославије, само саопштила да су на референдуму победили они, који су желели њену независност. После само неколико недеља територија „новорођене“ државе – ту су ушле и четврти главног града Сарајева – се нашла у етно-грађанском рату. Укупан број  њених жртава је све до данас непознат. Према неким подацима, број погинулих је стигао до 200 хиљада. У сваком случају, ради се о најкрвавијем оружаном конфликту у послератној Европи.

Рат у Босни и Херцеговини 1992. – 1995. године се по жестини са којом је вођен издваја чак и уопште у драмском распаду Југославије, који је започео одвајањем Словеније и Хрватске, и који се и данас наставља преко нерегулисане косовске кризе. Прихваћено је да се сматра да је јединствена Југославија постала жртва све јачих унутрашњих међуетничких и међуконфесионалних противуречности, на које је спољни фактор у облику интервенције ОУН, НАТО, Европске уније и исламског фундаментализма прилично утицао. То је у многом тачно, али не и за босански случај. У њему су управо спољне снаге у лику САД и водећих западноевропских држава не само да нису покушавале да угасе у зачетку конфликт који се све више ширио, већ су направиле и приличан напор да би га распалиле.

Вреди подсетити да је Босна и Херцеговина према независности ишла неколико месеци, те да је светска заједница имала и времена, и средстава да, ако не и да заустави тај процес, онда бар да га усмери у цивилизован ток. Још октобра 1991. године републички парламент је донео „Меморандум о суверенитету Босне и Херцеговине“. Документ је подржала проста већина гласова, мада је Устав захтевао да се такве одлуке доносе преко квалификоване већине. У јануару 1992. године поборници излаза републике из састава Југославије – највећи део локалних муслимана и значајан део Хрвата – иницирали су спровођење референдума. Плебисцит је обављен у два дана – 29.02.- 1.03.1992. али су се резултати знали унапред.Срби који су чинили отприлике једну трећину становништва, изјавили су да желе да остану у саставу јединствене државе и бојкотовали су гласање. Већ 1. марта увече сарајевске власти су објавиле да су победили они који су желели независност, а босански Срби су саопштили да су спремни да са оружјем у рукама штите своје интересе.

Постало је јасно да се република стрмоглављује према грађанском рату, те је више европских политичара покушало да спасе ситуацију. Најразумнији план су у име европске заједнице предложили британски лорд Питер Карингтон и португалски дипломата Жозе Кутилејру. Тај план је предвиђао претварање Босне и Херцеговине у конфедеративну државу у којој би већина овлашћења централне владе била пренета на локалитете, а   овлашћења на свим административним нивоима строго подељена између муслимана, Срба и Хрвата. Захваљујући њиховом посредовању, лидери три народа који су имали право да формирају државу, су се сложили да 18.03.1992. године потпишу Лисабонски споразум. Документ је потписао и тадашњи руководилац босанских Срба Радован Караџић, кога ће Запад доцније да прогласи за главног кривца за рат у Босни. Међутим, у све се умешао амбасадор САД у Југославији Ворен Цимерман. Он је 28.03.2002. године одржао тајни састанак са лидером босанских муслимана, Алијом Изетбеговићем на коме је, судећи по информацији која је доцније објављена, захтевао да овај повуче свој потпис са документа, и у замену обећао у име Вашингтона да ће покушати лобирање да се што пре призна независност унитарне Босне и Херцеговине. Истог дана Изетбеговић је изјавио да се одриче Лисабонског споразума. Ускоро су Босну и Херцеговину признали САД, Немачка и друге главне западне земље, а по територија републике је била захваћена жестоким борбама.

Геополитичке циљеве које је у Босни и Херцеговини Американци требало да постигну, доцније је обелоданио утицајни конгресмен Том Лантос. По његовим речима, улогу САД у оснивању муслиманске државе у центру Европе треба на прави начин да оцене „не само одговорни лидери муслиманских држава – таквих, као што је Индонезија – већ и џихадисти свих могућих боја“.[3] Управо подршка босанских муслимана, а затим и Албанаца са Косова, је за САД постала главни контра-аргумент у полемици са исламским светом, која се проширила у другој половини деведесетих година и која је ојачала после упада Американаца у Авганистан и Ирак.

Пошто су за главног непријатеља босанског договарања прогласили Србе, истовремено указујући војну подршку и политички прикривајући локалне муслимане, у чијим редовима су ратовале хиљаде муџахедина из Северне Африке, земаља Блиског и Средњег Истока, САД, Немачка и друге западне земље су фактички отвориле врата за пролаз у Европу радикалним исламистима. Један од поверљивих  сарадника Осаме бен Ладена  – лидер организацие „Џаммат“, Анвар Шабан, се у Босни и Херцеговини најдиректније бавио „формирањем логора за Организацију Исламска група и цихад (EIJ),преко које су арапски и египатски борци преплавили овдашње територије“. Зна се да је сам вођа „Ал-Каиде“ лично издавао сваком муџахедину који је полазио у Босну по 1000 саудијских риала као „џепарац“.[4] Како су признавали исламисти, њихов циљ је био да „Босну претворе у други Авганистан и да по њој, у центру Европе, прошире феномен авганистанских арапа“.[5]

И у Босни и Херцеговини, и на читавом Балкану, НАТО, Европска унија и остале институције су водили рачуна само о сопственим циљевима. Међутим, резултат њиховог нечињења или, на против, једностраног мешања је постала дестабилизација читавог региона. И ако је за Американце Балкан и даље далеки полигон за истраживања технологија „ограничених  ратова“, поступци Европљана у босанском, а затим и косовском  рату, остају нелогични и у многом самоубилачки.

Уосталом, баш је Немачка, која се тек била ујединила, имала своје разлоге према Балкану. Главни је био да формира у региону своје војно-политичке тврђаве, те да предислоцира са своје територије америчке војне базе. Братоубилачки босански конфликт је јако добро могао да се искористи у ту сврху. Босна и Херцеговина је историјски заузимала стратешки згодан централни положај на Балкану.

Што се тиче фундаменталистичких  расположења, њих није било на босанском тлу све до краја осамдесетих година 20. века, када је у републици пустила корење америчка невладина организацијаRabita, чије је седиште било у Њујорку,  која је уједињавала муслимане читавог света и која је себи за циљ поставила обезбеђење војно-политичке и пропагандне подршке процесу глобализације од стране панисламског покрета. У Босни и Херцеговини је још пре почетка рата Rabitaформирала позадинске базе које су функционисале под хуманитарним натписима, али су биле коришћене за довођење муџахедина и фундаменталистичких проповедника из Ирана, Саудијске Арабије, Марока и других земаља исламског света и за формирање мреже антисрпских организација, које су претворене у војне. Прво идејни, а затим и политички лидер тих снага, постао је Алија Изетбеговић.  Његов идеолошки манифест – књига „Исламска декларација“ која је као главну „идентификациону основу“ за све области друштвеног живота одредила ислам – постала је обавезно штиво муслиманске младежи. Одмах  после потписивања Дејтонског мировног споразума 1995. године Американци су покушали да из Босне и Херцеговине изведу макар део муџахедина, те су се чак потрудили да преко сарајевских власти затворе најодиозније организације, типа саудијског фонда „Ал-Харамејн“, али је то направљено уз рачунање на подршку њихових конгресмена који су се заиста били забринули због тако отворене подршке међународним терористима.

Како је показало искуство босанског рата снаге, заинтересоване за распиривање војних конфликта, често су по својој снази и утицају јачи од поборника политичког регулисања постојећих проблема. Пошто су деведесетих година прошлог века на Балкану одрадили сценарио „хуманитарних интервенција“ и других војних и подривачких операција, главне западне државе данас све активније користе исти сценарио и у другим стратешки важним деловима света. Па како да се не сложимо са општепознатим Збигњевом Бжежинским који је приметио да је баш Балкан историјски „представљао потенцијални геополитички објекат који је полагао право у борби за европску власт“.[6]

А држава Босна и Херцеговина и данас, после двадесет година, није у стању да превазиђе последице крвавог међуетничког раскола.



Примедбе

[1]  AFP011052 GMTMAR12

[2]  AFP011118 GMTMAR12

[3]  Каргановић С., Симић Љ. Сребреница: деконструкциjа jедног виртуелног геноцида. Београд, 2010. С.129.

[4]  Scheuer M. Through Our Enemies’ Eyes: Osama bin Laden, Radical Islam, and the Future of America. Washington, 2007. P.150.

[5]  Al-Sharq Al-Awsat, 06.02.2000.

[6]  Бжезинский З. Великая шахматная доска. М., 2009. С.161-162.

Извор: „Фонд стратешке културе“ (srb.fondsk.ru)

Један коментар

  1. Cinjenica je da smo mi na prostorima bivse SFRJ ispali naivni/narod/
    Nazalost pojedinci koji su se prodavali za velike pare predstavljajuci se velikim patriotama i vodjama doveli su do bioloskog opstanka svog naroda.Na zalost i Srbija ima istu bolest izdaje cega treba da se cuvamo.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *