Последњи косовски избор

Пише Никола Врзић

Борис Тадић је добио изговор да не одржи локалне изборе на Косову и Метохији, а добио је и изговор да ти избори ипак буду одржани. Председников избор између два понуђена изговора представља избор између окупације Србије и борбе за њено ослобођење, при чему срамотна акција „српске“ Жандармерије на укидању алтернативних улаза на Косово представља болан сигнал да је тај избор, у ствари, већ начињен

 

Колико једа, колико понижења. На Белој земљи, административном прелазу између централне Србије и Космета, ухапшени Срећко Спасић, председник Општине Витина, Ивица Нојкић, Александар Стојиљковић и Светозар Насковић, јер су код себе имали бирачки списак и печат СО  Витина. Код Вучитрна је ухапшено петоро Срба, два мушкарца и три жене, зато што су у својим колима имали часопис „Четнички равногорски покрет“ и тиме „распиривали националну и етничку мржњу“. Осмог марта, на Белој земљи, ухапшени Драган Маринковић и Ратомир Трајковић, поштари из Угљара код Косова Поља, зато што су код себе имали рачуне за „Тотал ТВ“. Пре тога, 25. фебруара, ухапшени Златко Денић, Горан Матропазаревић и Младен Димитријевић из Пасјана, Никола Трајковић из Партеша и Драган Стојковић из Будриге, зато што раде у Полицијској управи Гњилане, измештеној у Врање… Отворени лов на Србе и државу Србију на Космету. Или још већи јед изазива равнодушно објашњење ЕУЛЕКС-а да их хапшења на Белој земљи не занимају јер хапси косовска полиција, а службеници ЕУЛЕКС-а ионако „нису стално присутни на прелазу Бела земља“ или то што ЕУЛЕКС-ове судије ухапшеним полицајцима, који раде у Врању, суде због „напада на правни поредак Косова“? Или нам је, ипак, понајвеће понижење молба српског министра за КиМ Горана Богдановића том и таквом ЕУЛЕКС-у да „хитно реагује“ како би ухапшени Срби били пуштени кућама, као да ЕУЛЕКС већ није предузео све што је у његовој моћи – што чињењем, што нечињењем – да се Срби својим кућама не врате…

[restrictedarea]

КАПИЈЕ ДРЖАВОЛИКЕ ТВОРЕВИНЕ
А шта, тек, би од оне претње Ивице Дачића, министра српске полиције (и лидера СПС-а), изговорене после фебруарског хапшења српских полицајаца, да ће Србија „предузети реципрочне мере ако се ситуација не разјасни у року од 48 сати“? Тих је 48 сати истекло још пре месец дана, они ухапшени српски полицајци и даље седе у шиптарском затвору, а Дачићева полиција у међувремену је предузела „реципрочне мере“ тако што је учинила све да и (пре)остале косметске Србе гурне у руке полиције Хашима Тачија.
Пошто је, крајем фебруара, Жандармерија уништила српске барикаде и отворила путеве који воде ка Тачијевим цариницима и полицајцима на Јарињу и Брњаку, крајем прошле недеље учињен је и следећи логичан корак: затворили су песком, земљом и својим униформама, алтернативне путеве који из централне Србије воде на Космет. Српска је полиција натерала Србе да на Космет уђу кроз капију независног Косова! Или, како стоји на дрвеној табли на земљаном путу који је заобилазио Тачијеве полицајце и царинике на Јарињу: „Пут затворен од Жандармерије. Користите прелаз на магистрали. Хвала.“ Али Срби, пркосни какви јесу, одлучни да се не покоре заједничком злочиначком подухвату званичног Београда и Приштине – подухвату претварања косметских Срба у Косоваре – тврдоглаво су ових дана наставили да, неким козјим стазама, заобилазе капије Тачијеве државолике творевине, оне „прелазе на магистрали“ Јариње и Брњак. Што је Оливера Ивановића, државног секретара у српском Министарству за КиМ, натерало да и јавно потврди да утеривање Срба у Тачијеве границе представља званичну државну политику: „Без обзира на то да ли се некоме свиђа или не, Влада Србије је одлучила да грађани Србије не би требало да прелазе административну границу алтернативним прелазима. Онога тренутка када је та одлука донета она се мора слушати, а Жандармерија поступа у складу с одлуком и не може да се расправља с грађанима“.
Овим поступком Дачићеве Жандармерије ваља мерити и најновије патриотско јуначење лидера СПС-а; српска је полиција ове среде – замислите! – поступила по потерницама српских судова и на прелазу Кончуљ ухапсила двојицу косовских Шиптара, после чега је Дачић одлучно најавио: „Видеће они наредних дана како изгледа када се уведу реципрочне мере“. Да, видеће, све док не прођу избори, и Дачић опет не заборави шта је радио и говорио у предизборној кампањи, баш као 2008. године…
Елем, она срамна, мучка теренска акција Дачићеве Жандармерије, и једнако издајничка одлука Владе Србије на основу које су жандарми ступили у акцију, представљају само увод у коначни циљ – потпуно повлачење државе Србије са Косова и Метохије, то јест заокруживање Тачијеве државе Косова уз свесрдну помоћ Тадићеве Србије. А (не)одржавање српских локалних избора у покрајини следећи је крупан, и те како важан корак ка остварењу тог циља.

ИНТЕРЕСИ ЕВРОПЕ
Пре тога, наш председник већ је и почео да говори о Косову напоредо са Србијом, баш како то чине и његови западни пријатељи; они који су већ признали независност наше јужне покрајине. Прошлог петка, наиме, после сусрета са председником Аустрије Хајнцом Фишером, приметио је Тадић да су „Србија и Косово на територији Европе“. Изговорио је то у оквиру шире реченице коју је заиста тешко препричати, те је зато преносимо у целини. Да посведочи како  председник Србије намерава да косметски проблем реши тако што ће заштитити европске, а не српске интересе, те нас отуда и не чуди што је успут заборавио да се Косово најпре налази на територији Србије, па тек онда на територији Европе, ту до Србије: „Тај проблем (Косова и Метохије) мора бити решен у доброј вери да је могуће решити добро функционисање система, минимизирања обе стране, заштиту европских интереса, јер су Србија и Косово на територији Европе и било какав облик нестабилности има своје реперкусије на континент“.
Тако да, збиља, остајемо у недоумици који нам је Тадић срцу милији; онај на челу ДС-ове листе за парламентарне изборе, који у кампањи, досад, ни једном једином речју није споменуо Космет – а камоли одбрану српског Косова и Метохије – или овај државник који јавно саопштава да у јужној српској покрајини неће да брани српске интересе, већ интересе Европе.
Насупрот председника ДС-а, председник Српске напредне странке Томислав Николић коначно је обзнанио свој став о решавању проблема Космета; рекао је да став заправо и нема, и да неће он да решава тај проблем: „Нисмо ми богомдани, имамо ми много проблема које би требало да решавамо са свим грађанима Србије, а један од њих је и проблем Косова и Метохије, који не би требало да решава било која партија већ народ, па како народ одлучи, нека тако буде“. Ипак, и ова намера, намера да се терет косовске одлуке пребаци на народ, улива нам кудикамо више наде од онога што је председник Србије открио да намерава после споменутог сусрета са председником Аустрије; јавно се тада – обећавајући спровођење европских, наместо српских интереса на Космету – препоручио за коначно решење Косова, тако рећи у замену за изборну подршку ономе који ће то решење да спроведе у дело, то јест њему: „Верујем да ће после избора бити створене нове могућности за свеобухватни дијалог на тему решавања проблема на Косову и Метохији…“ Опет, Европској се унији, после повратка из Немачке, препоручио и Томислав Николић, откривши (сличност с Тадићем је случајна. Или није?) да „алтернатива ЕУ практично не постоји“ и да „у то верујемо. Ми верујемо у европске вредности. Верујемо да су европски стандарди направљени по мери човека и верујемо да су ти стандарди врхунски цивилизацијски домет (…) Ми смо за европски пут, и ту промене неће бити“. С треће стране, Тадић је већ доказани сарадник на утирању европског пута независном Косову („Не противим се отварању разговора Европске комисије са Приштином о Студији изводљивости“, рекао је председник Србије, пошто је Борко Стефановић Косову са звездицом омогућио да учествује у „састанцима са институцијама ЕУ у контексту европске агенде“), док Николић још има шансу да се предомисли, на пример, када се и лично увери да европски пут Србије заиста води преко независног Косова…

ИЗМЕЂУ УНМИК-а И ТАДИЋА
А на том се, европском путу Србије, сад испречило питање српских избора на Косову и Метохији. Додуше, не свих избора који су расписани (или би, попут председничких, још могли да буду расписани, па да се одрже 6. маја). Јер, речено је „Танјугу“ у Стејт департменту, САД се не противе да на српским парламентарним изборима гласају сви који имају „двојно држављанство Србије и Косова“. И Самуел Жбогар, специјални представник ЕУ на Косову, рекао је да „парламентарни избори Србије на Косову могу бити организовани од стране ОЕБС-а, имајући у виду да на Косову има грађана са двојним држављанством“. Па је затим и Петрит Сељими, заменик косовског министра иностраних послова, изјавио да косовске институције (иако су се најпре противиле) „немају ништа против парламентарних избора Србије на територији Косова“. Откуд оволика, изненадна подршка одржавању српских парламентарних избора на КиМ? И српски државни чиновник Оливер Ивановић, додајмо, баш ове је – парламентарне – изборе на КиМ имплицитно прогласио важнијим од локалних избора („Плашим се да ћемо сталним инсистирањем да се на Косову у оваквим условима одрже локални избори угрозити и одржавање парламентарних и председничких избора“). Откуд, дакле, оволико сагласје између Београда, Приштине, Брисела и Вашингтона? Крију ли се у том сагласју и неке нечасне намере?
Наравно да се крију. Реч је о покушају тихог, подмуклог спровођења (одбаченог) Ахтисаријевог плана надгледане независности Косова; плана који Косову дарује независност, а косовским Србима, његовим донекле креативним тумачењем, оставља могућност гласања за српски парламент. Уосталом, ево шта је рекао Петрит Сељими, и зашто су и САД и ЕУ – тобоже благонаклоно одобравајући српске парламентарне изборе на Космету – споменули и двојно држављанство: „Што се тиче националних избора, према Ахтисаријевом плану Срби овде могу имати двојно држављанство и потпуно је легално да Срби гласају за представнике власти у Београду“. Тако да ће званична Србија, пристане ли на гласање за српски парламент без гласања за локалне скупштине, постати директни саучесник у спровођењу Ахтисаријевог плана за комадање Србије.
Главно је, стога, питање одржавања српских локалних избора на КиМ, на Ђурђевдан 6. маја. Став Приштине, Брисела и Вашингтона потпуно је јасан; српски локални избори не долазе у обзир зато што означавају о(п)станак државе Србије на простору њене јужне покрајине барем за још четири године, а 2012. година је, како је „Печат“ већ писао, планирана да буде година коначног решења за Косово, година у којој ће се окончати међународно надгледање  независности наше отете покрајине. Локалне изборе је, јер због Устава Србије није имала куд, за читаву територију Србије расписала председница српске Скупштине Славица Ђукић-Дејановић; постављено је, међутим, питање хоће ли на Косову и Метохији они бити одржани? У својој генијалној намери да изборе распишу (и задовоље Устав Србије), али их не одрже (и тако задовоље своје западне менторе) београдски властодршци сетили су се УНМИК-а и Резолуције 1244, иако су 2008, па затим 2009. и 2010. године, без УНМИК-а успешно одржали општинске изборе широм Косова. Али тада Тадићевом Београду нико (званично) није тражио да угаси српске институције у покрајини…
При том, како сведочи писмо које је тадашњи министар за КиМ Слободан Самарџић, потпредседник ДСС-а, упутио тадашњем шефу УНМИК-а Јоакиму Рикеру, сам је УНМИК прекршио Резолуцију 1244 и тиме, практично, себи одузео право на организовање избора: „Ви сте променили изборну регулативу позивајући се у свим трима уредбама (ур. бр. 2007/25, 2007/26, 2007/27) на Ахтисаријев план који, као што је познато, није усвојен у УН и не представља валидан међународни документ. Доносећи уредбе на основу тог документа, којим се прописује независност Косова, ви сте већ прекршили Резолуцију 1244 (…) Имајући ово у виду, евентуално учешће УНМИК-а у спровођењу локалних избора за Србе подразумевало би одговарајућу измену изборне регулативе, на начин да УНМИК поврати искључиву надлежност за организовање и спровођење избора, и њено поновно усклађивање са Резолуцијом 1244“.

СРБИЈА ИЛИ АХТИСАРИ
Без обзира на то што УНМИК није променио спорну изборну регулативу (или баш због тога), сада је са УНМИК-ом Тадићев Београд одиграо дупли пас. Затражили су од УНМИК-а да организује српске локалне изборе иако добро знају да УНМИК спроводи Ахтисаријев план који те изборе искључује, и затражили су то баш зато што су знали да ће им УНМИК рећи „не“. И тако је власт у Београду добила савршен изговор да локалне изборе на Космету не одржи. Заправо, скоро савршен изговор.
Јер, требало би пажљиво прочитати шта је УНМИК овим поводом саопштио. А саопштио је да „због околности на терену“ не може да организује локалне изборе и да би „Влада Србије, ако сама организује те изборе на Косову, прекршила Резолуцију 1244“.
Па где је излаз? Излаз је у томе да се локални избори у српским срединама одрже, али да их не организују ни УНМИК, јер тобоже не може, ни Влада Србије, зато што не сме. Дакле, да их организују саме српске општине, које су већ легално конституисане, и као такве признате, на изборима 2008. године.
Да таква могућност заиста постоји потврдио је и Предраг Гргић, председник Републичке изборне комисије, који је напоменуо (цитиран је у „Данас“-у) да, према закону, локалне самоуправе на КиМ могу саме да организују локалне изборе, укључујући формирање општинских изборних комисија и штампање изборног материјала, као што је то био случај с недавним референдумом. И баш то ће бити савршен изговор званичном Београду да се локални српски избори широм Космета, ипак, одрже.
Хоће ли, међутим, тај званични, Тадићев Београд одбити да призна резултате ових локалних избора? „Ако се то догоди, биће јасно да није режим Хашима Тачија онај који онемогућава српску локалну самоуправу на КиМ, нити су то бриселске институције, него влада у Београду“, рекао је Слободан Самарџић. И тиме показао одакле би требало кренути у ослобађање Косова и Метохије, које ће уједно значити и ослобађање Србије…

[/restrictedarea]

Један коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *