Почетна / Колумне / Парадигме и визије на Копаонику

Парадигме и визије на Копаонику

Пише: Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум“

Да ли је истина да неки с нестрпљењем очекују бизнис форум на тему „Како дотући привреду Србије?“

 

Када је те давне 1969. године одлучила да раскине са Мићом Меденим, његова девојка  Гоца (са Гардоша) објаснила му је да је прави тренутак за „промену парадигме“. А затим је отишла са Јоцом Капитеном, остављајући цело друштво импресионирано њеним способностима да се изрази стручно и софистицирано. Сетим се тог немилог догађаја (који данас видим у ведријем светлу), када год се економисти, бизнисмени и политичари окупе на Копаонику да пошаљу јавности мудру поруку о „промени парадигме“ у привредном животу Србије. И узгред понуде „нову визију“. У склопу нужних реформи, у агенди евроатлантских интеграција, дабоме.

МУКЕ СА КРИЗОМ        
Није лоше подсетити на теме копаоничких саветовања у последњих неколико година. Тако је нпр. 2009. године саветовање одржано под називом „Раст у условима глобалне рецесије и финансијске кризе“. Сетићете се да је тада у „стручној“ јавности било веома распрострањено уверење да је међународна финансијска и економска криза права шанса Србије да крене у правцу сустизања развијенијих привреда.
Пошто је ова заблуда  ишчезла,  следеће, 2010. године одржано је саветовање са темом „Србија после кризе: како се позиционирати у глобалној економији која излази из кризе?“ Чим смо видели да је глобална привреда брзо изашла из кризе (пркосећи економској теорији), уочили смо, такође, како се привреда Србије сјајно позиционирала у новонасталој ситуацији, задржавајући своје неприкосновено место при дну листе земаља рангираних по конкурентској снази, али и економској слободи.
Но не мари! Већ следеће 2011, тема саветовања је гласила „Одрживе реформе за одржив развој“, а економисти, политичари и бизнисмени (за неке од њих тешко је препознати којим се бизнисом баве) имали су нове визије: стари „развојни“ модел који се ослањао искључиво на задуживање, потрошњу, увоз и продају домаћих ресурса, исцрпео  је своје „могућности“.

БИЗНИС И БЛИЗНИС

[restrictedarea]

Закључено је да се привреда мора окренути инвестицијама, производњи, извозу и повећавању конкурентности. Не би вам, надам се, било тешко да замислите како се у суседној сали одржава конгрес лекара који закључују да је модел лечења пацијената великим дозама алкохола, хероина и кокаина исцрпео своје могућности (пацијенти су се у почетку сјајно осећали), па би сада требало применити нови модел – болне хируршке резове.
Нећете веровати, али ни политичари, ни „б л и з нисмени“ (који овако себи тепају чим се нађу близу моћних страначких барона), нису поштовали сопствене закључке, него су наставили са бесомучним задуживањем где год је то било могуће, као што су наставили и са применом монструозног модела приватизације, критикујући, додуше, његове последице. Производња и извоз су устукнули пред „другим таласом светске кризе“, а конкурентност (и с њом повезане тржишне слободе) окачене су мачку о реп, где им је, по мишљењу „експерата“, и место у транзиционим привредама балканског типа.

ИНДУСТРИЈСКА ПОЛИТИКА
Зато ће, 6. марта ове године, сви страсно расправљати о „промени парадигме у кризи“ (неће их нико питати откуд криза после изласка из кризе), док ће 7. и 8. марта дискутовати о дометима индустријске политике под паролом „Од макроекономске стабилности до индустријске политике и назад“ (ваљда са посебним нагласком на „назад“).
Не тако давно, међународни консултанти су сугерисали, у складу са економском доктрином, да је тржиште најбољи алокатор расположивих ресурса, а да ће слободна конкуренција довести до оптималне структуре производње и потрошње. То учење је важило све док транзициони талас није донео стране инвеститоре. А тада су исти они који су учили о непогрешивости тржишта, почели да објашњавају да држава, ипак, „зна најбоље“ где би требало инвестирати, па зато мора да „подстакне (стране) инвеститоре“, те да им на рачун домаћих пореских обвезника понуди бројне погодности, не би ли их приволела на инвестирање и запошљавање.

ПАРТИЈСКИ РЕКЕТ
Да ли је неко приметио да у привреди у којој су једни „подупрти“, а други нису, не важе више услови слободне конкуренције? Да ли се неко сетио да у таквим условима ни домаћи, ни страни инвеститори неће бити мотивисани да инвестирају и запошљавају – осим уз издашну подршку државе (тј. партије)? Ко зна колико је инвестиција истиснуто из Србије (а инвеститора отерано) методима субвенција свега и свачега? Да НИП и не помињемо. А да ли је неко размишљао о томе да је амбијент интервенција и субвенционисања најпогоднији за убирање страначког рекета и корупционашких послова сваке врсте?
Ако на „механизам стимулација“ додате још и веома разгранат систем забрана и препрека слободном предузетнику, које једино моћна (а пријатељска) рука политичара може да отклони, биће вам јасно зашто су „контакти“ барона и привредника на Копаонику толико плодотворни и за једне и за друге. Можда и за треће – економске стручњаке и научнике, који (с поносом) служе као икебана.
Да ли је истина да неки с нестрпљењем очекују бизнис форум на тему „Како дотући привреду Србије?“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *