Почетна / Друштво / Пахуљица у фантомки

Пахуљица у фантомки

Пише Александар Павић

„Споразум о регионалном представљању Косова“, прихваћен у Бриселу од стране Борислава Стефановића није обичан докуменат – он успоставља преседане и отвара питања од државног значаја, о којим садашња владајућа коалиција једноставно нема легитимитет да одлучује

 

Јасно је да већ неко време демократија није у моди у делу Европе учлањеном у Европску унију. Италијанска и грчка политика и економија се сматрају превише важним да би биле препуштене гласачком плебсу, а Данци и Ирци су још раније сазнали шта значи када се не гласа „како би требало“ – па су морали да „иду на поправни“, све док нису „исправно изгласали“ једини, „безалтернативни“ исход – пристанак на мастрихтску/лисабонску ЕУ.
Јасно је такође да антидемократски тренд ни на који начин не погађа политичке снаге у Србији, које су од залагања за „безалтернативне“ ЕУ интеграције направиле свој (једини) политички капитал. Све што је аминовано као „европски стандард“ не сме се доводити у питање. Људождерство? Па, ако би га одобрила Европска комисија, да ли је ико сигуран да би се овдашњи „реформатори“ усудили да противрече?

ПРЕСЕДАН НА БАЛКАНУ
Но, констатовати овакво стање ствари не значи да би требало одустати од захтева за поштовањем стандарда који су мало старији и проверенији чак и од оних које успоставља бриселска Валхала. Један од тих стандарда је легитимитет владања и доношења одлука од државног значаја. И управо је последњи „Споразум о регионалном представљању Косова“ (ко ће представљати Метохију – није речено), прихваћен у Бриселу од стране Борислава Борка Стефановића један такав документ. Овај документ није обичан – он успоставља преседане и отвара питања од државног значаја, о којим садашња владајућа коалиција једноставно нема легитимитет да одлучује.
По постизању „споразума“ Стефановић је на конференцији за новинаре изјавио да ће „два споразума (укључујући и о „интегрисаном управљању границом“), која нису потписана, бити достављена Скупштини на разматрање пошто их усвоји Влада“. Но, већ се после неколико дана исправио, када је за један дневни лист изјавио да ће га потврдити само Влада „на некој од наредних седница“. Истина је, биће расписани избори, па Скупштина више неће заседати. Али да ли то уопште може да буде оправдање за заобилажење Народне скупштине, с обзиром на то да је реч о документу који задире у ствари од суштинског државног значаја?

[restrictedarea]

Дакле, прихваћени папир омогућава самостално представљање „Косова“ у међународној арени. Суштински, није важно што је реч „само“ о „регионалном представљању“, већ да је успостављен дипломатски преседан да представници „Косова“ могу самостално да наступају и потписују међународне уговоре у име те творевине, уместо да то, као досад, чини УНМИК. Свако ко је иоле пратио међународне односе, ако не кроз историју, а оно бар у последњих двадесетак година, зна колико је велика моћ преседана на том пољу. Само да се осврнемо на преседан „хуманитарне интервенције“ успостављен на тлу бивше СФРЈ током деведесетих, који се убрзо изродио у доктрину о „Праву на пружање заштите“, усвојену на Светском самиту УН у септембру 2005, која даје легитимитет војним походима широм света у име „заштите становништва“, позивајући се управо на преседане успостављене „на Балкану и Косову“ (као и Рванди). Или да се подсетимо напора које улажу западне силе у то да се једнострано проглашење „косовске независности“ означи као „јединствен случај“, наводно неприменљив у другим приликама, у страху да се исти рецепт случајно не примени и на неке њихове клијенте. То је моћ преседана. Ако једном нешто непромишљено аминујеш, буди сигуран да ће се аналогна примена тог преседана кад-тад употребити на твоју штету. Тако су чак и Руси и Кинези сада изложени сатанизацији западних медија зато што одбијају да одобре резолуцију Савета безбедности о Сирији, сличну оној коју су нажалост одобрили у случају Либије.
Дакле, у погледу „регионалног представљања Косова“, може се основано тврдити да ће се успостављени преседан у будућности користити на штету Србије, а у корист „Косова“. По писању бар једних београдских новина, „Приштина се засад не оглашава о даљим потезима, али су већ послате поруке да ће тражити да се формула договорена за регионалне форуме – Косово, по Резолуцији 1244 и мишљењу МСП – користи и за чланство у међународним организацијама“. Исте новине преносе и то да „Стефановић узвраћа да то не долази у обзир“. А шта ако Хилари Клинтон каже да ипак „долази у обзир“, а Ангела Меркел то аминује? Шта мислите – ко има већу тежину на међународном плану: ове две каријатиде међународног поретка или Борко Стефановић? И како би, уопште, било која власт која „безалтернативно“ хрли ка ЕУ чланству могла да се одупре таквим захтевима, ако жели да остане на том путу и „испуни преузете обавезе“? Одговор је јасан – никако. Има ли икога ко је заборавио колапс Тадићеве дипломатије у вези са питањем резолуције Генералне скупштине УН о мишљењу Међународног суда правде у јесен 2010. године?

„ДЕМОКРАТИЈА У ФАНТОМКАМА“
Наравно, и Стефановић и владајућа коалиција ће се ипак поново заклињати да, овог пута, „никад, али никад“ неће ово и оно – као што ће и Стефановић износити своје искључиво лично мишљење „да не могу да прођу евентуални једнострани потези Приштине да избрише фусноту“ која упућује на Резолуцију 1244, али и на саветодавно мишљење МСП-а. Да подучимо домаће „демократе“: чак и да су најквалитетнија, када је реч о стварима од државног значаја лична уверавања и мишљења једноставно нису довољна. Осим (пот)писаних гаранција потребни су и документи који ће да буду усвојени од стране изабраних представника народа, који би о томе требало и морају да дају коначну реч – или да то учини сам народ на референдуму. Слично је и са Стефановићевом тврдњом да фамозна „фуснота“ (или „пахуљица“, по речима Едите Тахири) наводно гарантује да ће „Косово“ бити представљено „асиметрично“. Опет, то је само његова тврдња, и ништа више. Са државног становишта, легитимно је једино да се у склопу јавне дебате која би се одвијала током предизборне кампање допусти гласачима, грађанима Србије чији је КиМ саставни део по важећем Уставу, да одлуче, суочени аргументима, да ли је то што „Косово“ може у свему да се понаша као суверена држава на међународном нивоу, макар и „регионалном“, да потписује међудржавне споразуме, гради свој дипломатски имиџ, све то уз „фусноту“ испод свог назива – истинска „асиметричност“ или само шминка која маскира додатно легитимисање „косовске државности“. Или можда „заштитници демократских вредности“ сматрају да би ствари од државног значаја требало да се ослањају на лична уверавања неизабраног државног чиновника?
Дакле, у начелу је апсолутно политички нелегитимно да само Влада ставља потпис на Стефановићев „споразум“, који није прошао никакву јавну расправу или демократску проверу. Уз то би требало додати још две ствари:
1) Ако се подсетимо да је у вези са питањем КиМ предизборни наступ СПС-а током 2008. године био много више на линији ДСС-а и СРС-а него коалиције око ДС, онда морамо још једном да приметимо да садашњи састав Владе не одражава већинску вољу становништва у вези са КиМ изражену на изборима 2008. године (као што га не одражава ни садашња скупштинска већина);
2) По постизању „споразума“, председник Србије је тријумфално изјавио да је то победа политике „и Косово и Европа“. Вероватно је и онима који су још увек завејани у српским планинама јасно да „Европа“ једноставно није иста данас као што је била 2008, што значи да се политика „и Косово и Европа“ квалитативно не односи на исту ствар на коју се односила пре четири године. У међувремену је ЕУ разоткривена као скуп високо задужених држава, од којих су неке на ивици банкрота, а чак се и опстанак саме Уније доводи у питање. Стога се бирачи једноставно морају питати да ли зарад евентуалног – иначе потпуно неизвесног и ничим гарантованог – српског учлањења у ЕУ каква је она данас, и каква обећава да буде у наредном времену, са могућим изласком Грчке и још неких земаља, са централизацијом вођења економске политике и све већим мешањима у суверене одлуке држава чланица – пристају на тако велики, суштински уступак везан за КиМ.
Ако власт ипак стави потпис на Стефановићев „споразум“ актом Владе или на неки сличан начин, то би било аналогно недавном њеном срамном слању хулигана у фантомкама на рушење барикада на северу КиМ. Да је власт била сигурна у оно што чини, да је све то легално и по Уставу – фантомке не би биле потребне. Све би се радило отворено и уздигнута чела. То исто важи и за Стефановићев споразум: ако сте сигурни у њега и да ће грађани ове земље схватити у отвореној расправи и дебати да је он добар, и да је вредно дати толики уступак око КиМ зарад кризом уздрмане ЕУ у коју Србија вероватно никад неће ући – онда лепо дозволите народу да се о њему изјасни, и имајте храбрости да се упустите у јавну расправу на ову тему, која би се отворено одвијала преко свих медија који располажу јавним добром званим „национална фреквенција“.
Истина, овакав метод не би баш био по најновијој бриселској моди – али је једини политички легитиман. Тога би требало да буду свесни сви „носиоци европских вредности“, и у Србији и у ЕУ, који би да нам потуре бриселску „пахуљицу“. Или је већ дошла на ред „демократија у фантомкама“, као следећа велика тековина која нам долази из Брисела?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *